| |
 |
|
Ф О Т О |
|
|
| |
|
|
|
У Л О Г Е |
 |
| |
 |
|
Константин Костјуков, к.г. |
|
Милан Лазић |
|
Гордана Симић, к.г. |
|
Оксана Сторожук / Маријана Ћурчија |
|
Драган Влалукин |
|
Марина Павловић-Бараћ |
|
Бранимир Јовановић |
| |
Солисти, ансамбл балета, хор, оркестар СНП и КУД "Светозар Марковић" |
|
|
|
 |
| |
|
|
САЈМОН РОБИНСОН, Велика Британија/Словенија |
О ДИРИГЕНТУ |
|
| |
| |
Шеф диригент Опере Словенског народног гледалишча у Марибору, ванредни професор дириговања на Универзитету у Марибору и професор теорије музике на Музичкој академији у Љубљани. За двадесет осам година уметничког рада остварио је одличне резултате на подручју дириговања, компоновања, педагошког рада и музицирања на клавиру и чембалу. Рођен 1956. у Ливерпулу, убрзо после стицања дипломе (1978) долази у Марибор и постаје диригент Опере којој остаје веран и дан-данас. Дириговао је велики број опера, међу којима и неколико праизведби словеначких композитора (Д. Шкерл, Д. Божич, С. Остерц, Ј. Ипавец, Т. Свете). Врло успешно сарађује с разним оркестрима и хоровима у Словенији и иностранству где је остварио велики број дела из светске музичке ризнице, као и праизведбе нових дела словеначких композитора (Х. Светел, И. Петрич, М. Шијанец, Л. Врхунц, У. Ројко, В. Журај). Добитник је више награда и значајних признања: Међународни конкурс диригената у Лидсу - 1983, Ректорска награда Универзитета у Марибору - 1997, Орден реда Британског царства - 1998, Глазерјева повеља Марибора - 1999, Златна Галусова значка - 1999.
Без сумње се ради о врхунском уметнику несвакидашње енергије који представља једну од централних личности словеначке музичке уметности.
Сајмон Робинсон ће у Српском народном позоришту у овој сезони дириговати оперу "Лучија од Ламермура" и балете "Грк Зорба" и "Жизела". |
|
|
|
|
| |
|
|
|
О ПРЕДСТАВИ |
|
| |
| |
Свака представа Грка Зорбе изводи се као балетска светковина, као прави културни догађај, ако је судити по броју публике која пуних седам година с несмањеним интересовањем прати, у препуној сали, занимљиву причу о пригушеним страстима и њиховим експлозијама, о чистим непатвореним емоцијама, о жудњи за пуним животом којег гуши патријархални морал и обичаји. |
|
|
|
|
| |
|
|
|
СИНОПСИС |
|
| |
| |
Алексис Зорбас и Ник, млади писац, срели су се први пут у луци Пиреј. Чекали су укрцавање на брод, а циљ путовања било је острво Крит. Ник је намеравао да оживи стари запуштени рудник. Био је то разочаран, млад човек који је желео да на острву, међу људима из другачијег света пронађе свој мир.
Зорба – сањар и луталица, волео је живот, пиће, жене. Увек је био на страни оних који пате, умео је да се жртвује за друге... Пошто је радио и рударски посао, Ник га је узео за надзорника рудника на Криту. Зорба и Ник крећу заједно на Крит. Тако је све почело.
На сеоском тргу, на обали мора, младеж се забавља и плеше. Ту је и млада удовица Марина, која привлаци пажњу свих мештана. Већина мушкараца тајно чезне за њом, а најжешће Павлос, који је лудо заљубљен и љубоморан, желећи је за себе. Удовица му не узвраћа наклоност. Мадам Ортанс, власница скромног пансиона, некадашња париска певачица и играчица, бурне прошлости, сада уморна од свега и болесна, проводи дане на Криту у сећању на минули живот, са успоменама и горчином у души. Она их прима у свој дом који код мештана није на добром гласу. Зорба и Ник плешу са њом.
Никову пажњу окупира случајни сусрет са удовицом Марином, која својим слободним понашањем и презиром за обичаје свога краја изазива револт мештана који је оптужују да срамоти село.
Мадам Ортанс, очарана сусретом са Зорбом, који за њу осеца сажаљење, почиње да верује даје коначно срела човека из снова, човека свог живота и предаје му се свом душом и телом...
Ник прижељкује нови сусрет са младом удовицом, што мештани примећују и осуђују, предвођени несрећно заљубљеним Павлосом. Ник је усамљен и очајан.
Зорба храбри Ника и наговара га да се удвара удовици, а мадам Ортанс, разумевајући удовичин положај, подстиче је да се сретне са њим. Узавреле крви, луд од љубоморе, несрећни Павлос предводи озлојеђене и кивне мештане. Дошљаци су пореметили њихов мир и обичаје, погазили правила понашања. Мирно острво је узаврело од људских страсти.
Зорба се враћа из града. У селу га већ жељно очекују мадам Ортанс, озбиљно нарушеног здравља и верни пријатељ Ник. Зорба доноси поклоне. Најлепши су, наравно за мадам Ортанс – огрлица и ружа. Венчање мадам Ортанс и Зорбе? Сан или јава? Да ли је то уопште важно?
Долазе жене – удовице, симболи патње, спутаности и узавреле страсти, жеље за другацијим животом.
Сусрет Ника и Марине више нико не може да спречи. Доживљавају кратку, страсну, али трагичну љубав. Гласине се шире острвом. Несрећни Павлос се убија јер је странац виђен како напушта удовичину кућу... Гнев мештана је страшан. Они лиинчују и убијају удовицу. Ник је немоћан да јој помогне, шокиран суровошћу призора, само је неми сведок трагедије. Остаје му само очај...
Ту је пријатељ Зорба који га теши: Нико није побегао од своје судбине! Треба заплесати! Сиртаки? Та је игра најбоља за све болести душе...
Игра живота и смрти се наставља. Мадам Ортанс је на самрти. Она још није умрла, а сељанке развлаче њене ствари. Уморно срце престаје да куца, мадам Ортанс умире на рукама вољеног Зорбе.
Очај му обузима душу, празнина испуњава његово тело. Ипак, ту је пријатељ Ник, који је од Зорбе научио да игра, да размишља другачије, да живи... Ник лагано увлачи свог духовног вођу у плес, у игру која почиње да пулсира, захуктава се и коначно постаје све необузданија. Живот тече даље! Да, то је сиртаки! |
|
|
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
