| |
 |
| |
Разлоге који су навели композитора да се после толико оркестарских, вокалних и камерних дела, одлучи на писање музике за балет Лабудово језеро, Чајковски износи у писму које је 1875. упутио композитору Николају Римском-Корсакову. Најпре је то била поруџбина дирекције Бољшог театра у Москви, затим недостатак новца, те, најзад, давнашња жеља композитора да се огледа и у тој врсти сценске музике.
То је било први пут да се Чајковски упустио у компоновање музике за целовечерњи балет и, сасвим природно, сусрео се с извесним потешкоћама. Једна од њих била је чињеница да је продуцент, Ј. Рајзингер, био кореограф ограниченог талента и искуства, немоћан да композитору понуди помоћ коју је касније добио од сарадника као што је М. Петипа.
Чувени музички критичар Н. Кашкин, који је био близак пријатељ Чајковског, приповеда како је композитор, током првих месеци рада на Лабудовом језеру, посветио много времена преслушавању музикe за разне балете и пажљиво проучио то подручје композиције.
Упркос тешкоћама, рад на балету напредовао је брзо. Прва два чина написана су у касно лето 1875. године, а остатак почетком зиме 1876. До пролећа, Чајковски је завршио инструментацију читаве музике, а на јесен су почеле припреме за позоришну продукцију.
Прво извођење Лабудовог језера одржано је 20. фебруара 1877. у Бољшом театру. По једногласном мишљењу савременика, била је то врло просечна представа. Кривица за то првенствено лежи у апсолутној неподесности Ј. Рајзингера, који је поставио тај балет. Представа је била на репертоару до 1884. године.
Прву продукцију Лабудовог језера достојну музике Чајковског поставили су М. Петипа и Л. Иванов у Санкт Петербургу 1895. године. У тој представи кореографија је "открила" и превела на језик плеса изузетну лиричност музике Чајковског. Према историчарима балета, већина заслуга за ту представу припада Леву Иванову. Поетски увид и истраживачка машта тог талентованог кореографа омогућили су му да докучи скривено значење музике Чајковског.
Санктпетербуршка продукција Лабудовог језера, постављена на сцену 1895. године, служила је за пример свим потоњим тумачењима те музике.
Њеним принципима служио се и А. Горски у својој поставци балета у московском Бољшом театру, која је имала премијеру 24. јануара 1901. године. Та представа, с новом верзијом четвртог чина коју је поставио А. Месерер, и данас је актуелна.
Лик лабудице у том балету постао је једна од класичних улога балетског репертоара, подједнако тешка и фасцинантна, која од извођача захтева и бриљантну виртуозност и суптилну лирску проницљивост.
Руска кореографска школа изнедрила је много сјајних извођача те улоге, као што су Карсавина, Семјонова, Уланова, Плисецка, и свака од њих је остварила оригиналан и надахнут лик девојке на коју су бачене зле чини.
Либрето за Лабудово језеро заснован је на бајци која постоји код разних народа. Она говори о девојци која је злим чинима претворена у лабуда и о томе како истинска љубав и несебична храброст могу разбити те чини. У свом оригиналном облику, либрето је заправо површна обрада те бајке, много наративног остало је неразјашњено.
Попут већине балетских драматичара тог времена, писац се није много обазирао на логичку повезаност или унутрашњу мотивацију догађаја у нарацији, нити која би повезивала плесне нумере. То се највише примећивало у сцени првог сусрета Зигфрида и Одете, који је требало да представља кључ читавог заплета. У либрету није било ничег што би помогло гледаоцу да разуме да се зле чини које су бачене на Одету могу разбити једино ако Зигфрид остане веран љубави на коју се заклео. Ако погази свој завет, чак и нехотице, Одета ће заувек остати зачарана. Та важна околност, која одређује трагични исход заплета, остављена је гледаоцу да je претпостави. Због таквог недостатка, финалу балета такође је недостајао мотив.
За другу поставку Лабудовог језера у Санкт Петербургу 1895. године, композиторов брат, Модест Чајковски, написао је нову верзију либрета која је исправила, у великој мери, грешке првог либрета и постигла логичну повезаност догађаја.
Од првог дуета Зигфрида и Одете, у другом чину, сада је постало јасно да се зле чини могу скинути једино ако Зигфрид остане веран завету који је дао Одети. Принчева издаја, у трећем чину, мада је начињена несвесно, заправо је фатална. Суочени с вечним раздвајањем, љубавници одлазе у смрт.
Такво решење је врхунски израз истинске и дубоке љубави. То је била нова верзија либрета. Она је такође доживела даље измене у потоњим продукцијама. Но, јасно је да је чак и таква основа заплета из прве верзије била довољна Чајковском да створи дело дубоке садржине. Могао је то да учини захваљујући чињеници да је либрето заснован на драмској теми која је најдража његовом срцу: човекова борба против сила уништења, незадрживо љубавно усхићење као жудња за врхунским људским достојанством и лепотом. Жива машта, дубоко психолошко понирање и емотивност музике Чајковског, ширина и форма у којима је отеловио своје идеје, нагоне нас да се не обазиремо на грешке и неподесности либрета.
Музички садржај балета концентрисан је око лика Одете, краљице лабудова. Музички, илустрација Одете представља основну тему целе композиције. То се први пут чује на крају првог чина, где је мелодија, пуна нежне лепоте и туге, поверена обои, у пратњи харфе и узнемирена тремолом гудача. Одговарајући на сваку нову ситуацију трагедије која се одвија, та тема је претрпела многе промене. На једном месту чујемо да је то тужна прича, на другом - то је неумољиво окрутна пресуда судбине (на пример, у првој музичкој епизоди другог чина), а на неком трећем месту - реч је о изразу узбуркане страсти и жудње (Зигфридов монолог у финалу четвртог чина).
Осећања Одете и Зигфрида изражени су и у другим лирским епизодама балета. Можда је најбоља и најнадахнутија од њих љубавни дует (Adagio) у другом чину, где дирљиво једноставна, привлачна мелодија прераста у симфонијски широку, чаробну кантилену. Међу осталим значајним епизодама су Одетина прича, у сцени њеног првог сусрета сa Зигфридом у другом чину, и њена трагична прича, у четвртом чину.
Упркос романтичном приказу лабудице, музика Чајковског даје тој фигури дубоко реалистичне и конкретно људске квалитете. Композитор Борис Асафјев био је прилично у праву када је приметио да је "краљевство лабудова" било психолошка стварност за Чајковског, жив и аутентичан одраз девојачке туге, а не фантастичан образац нити мистично откриће другог света.
Нежан, мелодичан лиризам који се крије иза музичког мотива Одете много је више од једноставне карактеризације саме њене фигуре. Он заправо емотивно и психолошки повезује одвојене плесове и наративне сцене са главним темама драме.
У првом чину, на пример, присутна је чаробна руска мелодија Andante sostenuto, представљена у форми дуета "мушких" и "женских" гласова (обое и фагота) и изванредног виолинског сола који је део Pas-de-deuxa. У другом чину, те мелодије могу се чути када се појави лабуд, у трећем чину то је Andante con moto, најемотивнији део балета (Pas-de-deuxa). Треба поменути и плесне нумере које су стекле популарност (након представе из 1895. године) као што је "Плес младог лабуда" (други чин), музика која је једноставна, поетска и пуна наивне чари.
Валцери Чајковског у Лабудовом језеру отеловљују радост и пуноћу живота на најбољи могући начин. Та осећања се откривају у А-дур валцеру (први чин) и у "Валцеру невеста", Ас-дур (трећи чин). Могло би се рећи да ритам валцера прожима читаву балетску музику, нарочито у дивертименто циклусима и одвојеним плесним сценама. Можда управо то даје читавом балету радостан тон младалачке љубави, упркос трагичном заплету.
Карактерни плесови заузимају релативно мало простора целокупне музике. Они се срећу једино у свити националног карактера у трећем чину, која се састоји од мађарског, шпанског, пољског (мазурка) и наполитанског плеса. (Руски плес у тој свити касније је додат, а композитор га је написао на захтев балерине, П. М. Карпакове).
Врсте плесних формула које је композитор одабрао за ту свиту чисто су традиционалне; ипак, то уводи жанр плеса националног карактера са новим, унутрашњим садржајем. То је постигнуто првенствено богатством музичких тема, њиховом мајсторским излагањем и симфонијском лепотом музике. Свита много свог шарма дугује фасцинантном музичком развоју карактеристичном за музику Чајковског, живих контраста и лирске експресивности која очарава машту гледалаца.
Гениј Чајковског као композитора симфонијске музике, широких и интегралних музичких форми, упадљиво је изражен у Лабудовом језеру. Најизразитији пример за то је поступак с главном музичком темом – темом лабуда.
Метода сједињавања одвојених епизода најочигледнија је у трећем чину, у "Валцеру невеста". Фанфаре најављују долазак гостију, а валцер у измењеном облику, илуструје одговор принчеве мајке, која узбуђено очекује да види кога ће он одабрати; у свом оригиналном облику, тема валцера поново се чује на крају плеса Зигфрида и Одилије, који води до фаталног кршења завета.
Лабудово језеро Чајковског може се назвати прекретницом у историји балетске музике, јер означава важну реформу у уметности кореографије. Значај те реформе лежи у фундаменталној промени улоге која је дата музици у балетској продукцији. Као друго, примењени елемент какав је био у балетима популарних композитора 19. века као што су Чезаре Пуњи и Лудвиг Минкус, музика је сада постала најважнији елемент балетске продукције.
У већој мери него било који други композитор, Чајковски је успео да створи балет какав су водећи кореографи сањали да ће радити током 18. и 19. века. Први пут су дубока осећања и страст пронашли адекватан израз у његовој балетској музици. Чајковски је увео снажан реалистички утицај свог оперског и симфонијског талента у балетску музику.
Након продукције Лабудовог језера, Успаване лепотице и Крцка Орашчића, не може више бити повратка на стари, безличан стил компоновања музике за балет. Реформу Чајковског касније су потврдили и водећи композитори балетске музике касног 19. и раног 20. века, нарочито А. Глазунов. Она је пренета чак и даље, до изванредних балета данашњице - у композицијама С. Прокофјева, А. Хачатуријана, Р. Глијера, А. Крајна и К. Карајева.
У Лабудовом језеру, упркос потешкоћама с којима се сусретао при свом првом писању балетске музике, Чајковски је радио на подручју најближем свом срцу. Чар Лабудовог језера не бледи до данашњег дана, Балетска уметност је добила музичко и кореографско ремек дело, дело за сва времена, за све генерације, за све оне који су на било који начин окренути уметности игре. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
