| |
 |
| |
Razloge koji su naveli kompozitora da se posle toliko orkestarskih, vokalnih i kamernih dela, odluči na pisanje muzike za balet Labudovo jezero, Čajkovski iznosi u pismu koje je 1875. uputio kompozitoru Nikolaju Rimskom-Korsakovu. Najpre je to bila porudžbina direkcije Boljšog teatra u Moskvi, zatim nedostatak novca, te, najzad, davnašnja želja kompozitora da se ogleda i u toj vrsti scenske muzike.
To je bilo prvi put da se Čajkovski upustio u komponovanje muzike za celovečernji balet i, sasvim prirodno, susreo se s izvesnim poteškoćama. Jedna od njih bila je činjenica da je producent, J. Rajzinger, bio koreograf ograničenog talenta i iskustva, nemoćan da kompozitoru ponudi pomoć koju je kasnije dobio od saradnika kao što je M. Petipa. Čuveni muzički kritičar N. Kaškin, koji je bio blizak prijatelj Čajkovskog, pripoveda kako je kompozitor, tokom prvih meseci rada na Labudovom jezeru, posvetio mnogo vremena preslušavanju muzike za razne balete i pažljivo proučio to područje kompozicije. Uprkos teškoćama, rad na baletu napredovao je brzo. Prva dva čina napisana su u kasno leto 1875. godine, a ostatak početkom zime 1876. Do proleća, Čajkovski je završio instrumentaciju čitave muzike, a na jesen su počele pripreme za pozorišnu produkciju. Prvo izvođenje Labudovog jezera održano je 20. februara 1877. u Boljšom teatru. Po jednoglasnom mišljenju savremenika, bila je to vrlo prosečna predstava. Krivica za to prvenstveno leži u apsolutnoj nepodesnosti J. Rajzingera, koji je postavio taj balet. Predstava je bila na repertoaru do 1884. godine. Prvu produkciju Labudovog jezera dostojnu muzike Čajkovskog postavili su M. Petipa i L. Ivanov u Sankt Peterburgu 1895. godine. U toj predstavi koreografija je "otkrila" i prevela na jezik plesa izuzetnu liričnost muzike Čajkovskog. Prema istoričarima baleta, većina zasluga za tu predstavu pripada Levu Ivanovu. Poetski uvid i istraživačka mašta tog talentovanog koreografa omogućili su mu da dokuči skriveno značenje muzike Čajkovskog. Sanktpeterburška produkcija Labudovog jezera, postavljena na scenu 1895. godine, služila je za primer svim potonjim tumačenjima te muzike. Njenim principima služio se i A. Gorski u svojoj postavci baleta u moskovskom Boljšom teatru, koja je imala premijeru 24. januara 1901. godine. Ta predstava, s novom verzijom četvrtog čina koju je postavio A. Meserer, i danas je aktuelna.
Lik labudice u tom baletu postao je jedna od klasičnih uloga baletskog repertoara, podjednako teška i fascinantna, koja od izvođača zahteva i briljantnu virtuoznost i suptilnu lirsku pronicljivost. Ruska koreografska škola iznedrila je mnogo sjajnih izvođača te uloge, kao što su Karsavina, Semjonova, Ulanova, Plisecka, i svaka od njih je ostvarila originalan i nadahnut lik devojke na koju su bačene zle čini.
Libreto za Labudovo jezero zasnovan je na bajci koja postoji kod raznih naroda. Ona govori o devojci koja je zlim činima pretvorena u labuda i o tome kako istinska ljubav i nesebična hrabrost mogu razbiti te čini. U svom originalnom obliku, libreto je zapravo površna obrada te bajke, mnogo narativnog ostalo je nerazjašnjeno. Poput većine baletskih dramatičara tog vremena, pisac se nije mnogo obazirao na logičku povezanost ili unutrašnju motivaciju događaja u naraciji, niti koja bi povezivala plesne numere. To se najviše primećivalo u sceni prvog susreta Zigfrida i Odete, koji je trebalo da predstavlja ključ čitavog zapleta. U libretu nije bilo ničeg što bi pomoglo gledaocu da razume da se zle čini koje su bačene na Odetu mogu razbiti jedino ako Zigfrid ostane veran ljubavi na koju se zakleo. Ako pogazi svoj zavet, čak i nehotice, Odeta će zauvek ostati začarana. Ta važna okolnost, koja određuje tragični ishod zapleta, ostavljena je gledaocu da je pretpostavi. Zbog takvog nedostatka, finalu baleta takođe je nedostajao motiv. Za drugu postavku Labudovog jezera u Sankt Peterburgu 1895. godine, kompozitorov brat, Modest Čajkovski, napisao je novu verziju libreta koja je ispravila, u velikoj meri, greške prvog libreta i postigla logičnu povezanost događaja. Od prvog dueta Zigfrida i Odete, u drugom činu, sada je postalo jasno da se zle čini mogu skinuti jedino ako Zigfrid ostane veran zavetu koji je dao Odeti. Prinčeva izdaja, u trećem činu, mada je načinjena nesvesno, zapravo je fatalna. Suočeni s večnim razdvajanjem, ljubavnici odlaze u smrt. Takvo rešenje je vrhunski izraz istinske i duboke ljubavi. To je bila nova verzija libreta. Ona je takođe doživela dalje izmene u potonjim produkcijama. No, jasno je da je čak i takva osnova zapleta iz prve verzije bila dovoljna Čajkovskom da stvori delo duboke sadržine. Mogao je to da učini zahvaljujući činjenici da je libreto zasnovan na dramskoj temi koja je najdraža njegovom srcu: čovekova borba protiv sila uništenja, nezadrživo ljubavno ushićenje kao žudnja za vrhunskim ljudskim dostojanstvom i lepotom. Živa mašta, duboko psihološko poniranje i emotivnost muzike Čajkovskog, širina i forma u kojima je otelovio svoje ideje, nagone nas da se ne obaziremo na greške i nepodesnosti libreta.
Muzički sadržaj baleta koncentrisan je oko lika Odete, kraljice labudova. Muzički, ilustracija Odete predstavlja osnovnu temu cele kompozicije. To se prvi put čuje na kraju prvog čina, gde je melodija, puna nežne lepote i tuge, poverena oboi, u pratnji harfe i uznemirena tremolom gudača. Odgovarajući na svaku novu situaciju tragedije koja se odvija, ta tema je pretrpela mnoge promene. Na jednom mestu čujemo da je to tužna priča, na drugom - to je neumoljivo okrutna presuda sudbine (na primer, u prvoj muzičkoj epizodi drugog čina), a na nekom trećem mestu - reč je o izrazu uzburkane strasti i žudnje (Zigfridov monolog u finalu četvrtog čina). Osećanja Odete i Zigfrida izraženi su i u drugim lirskim epizodama baleta. Možda je najbolja i najnadahnutija od njih ljubavni duet (Adagio) u drugom činu, gde dirljivo jednostavna, privlačna melodija prerasta u simfonijski široku, čarobnu kantilenu. Među ostalim značajnim epizodama su Odetina priča, u sceni njenog prvog susreta sa Zigfridom u drugom činu, i njena tragična priča, u četvrtom činu. Uprkos romantičnom prikazu labudice, muzika Čajkovskog daje toj figuri duboko realistične i konkretno ljudske kvalitete. Kompozitor Boris Asafjev bio je prilično u pravu kada je primetio da je "kraljevstvo labudova" bilo psihološka stvarnost za Čajkovskog, živ i autentičan odraz devojačke tuge, a ne fantastičan obrazac niti mistično otkriće drugog sveta. Nežan, melodičan lirizam koji se krije iza muzičkog motiva Odete mnogo je više od jednostavne karakterizacije same njene figure. On zapravo emotivno i psihološki povezuje odvojene plesove i narativne scene sa glavnim temama drame. U prvom činu, na primer, prisutna je čarobna ruska melodija Andante sostenuto, predstavljena u formi dueta "muških" i "ženskih" glasova (oboe i fagota) i izvanrednog violinskog sola koji je deo Pas-de-deuxa. U drugom činu, te melodije mogu se čuti kada se pojavi labud, u trećem činu to je Andante con moto, najemotivniji deo baleta (Pas-de-deuxa). Treba pomenuti i plesne numere koje su stekle popularnost (nakon predstave iz 1895. godine) kao što je "Ples mladog labuda" (drugi čin), muzika koja je jednostavna, poetska i puna naivne čari. Valceri Čajkovskog u Labudovom jezeru otelovljuju radost i punoću života na najbolji mogući način. Ta osećanja se otkrivaju u A-dur valceru (prvi čin) i u "Valceru nevesta", As-dur (treći čin). Moglo bi se reći da ritam valcera prožima čitavu baletsku muziku, naročito u divertimento ciklusima i odvojenim plesnim scenama. Možda upravo to daje čitavom baletu radostan ton mladalačke ljubavi, uprkos tragičnom zapletu. Karakterni plesovi zauzimaju relativno malo prostora celokupne muzike. Oni se sreću jedino u sviti nacionalnog karaktera u trećem činu, koja se sastoji od mađarskog, španskog, poljskog (mazurka) i napolitanskog plesa. (Ruski ples u toj sviti kasnije je dodat, a kompozitor ga je napisao na zahtev balerine, P. M. Karpakove). Vrste plesnih formula koje je kompozitor odabrao za tu svitu čisto su tradicionalne; ipak, to uvodi žanr plesa nacionalnog karaktera sa novim, unutrašnjim sadržajem. To je postignuto prvenstveno bogatstvom muzičkih tema, njihovom majstorskim izlaganjem i simfonijskom lepotom muzike. Svita mnogo svog šarma duguje fascinantnom muzičkom razvoju karakterističnom za muziku Čajkovskog, živih kontrasta i lirske ekspresivnosti koja očarava maštu gledalaca.
Genij Čajkovskog kao kompozitora simfonijske muzike, širokih i integralnih muzičkih formi, upadljivo je izražen u Labudovom jezeru. Najizrazitiji primer za to je postupak s glavnom muzičkom temom - temom labuda. Metoda sjedinjavanja odvojenih epizoda najočiglednija je u trećem činu, u "Valceru nevesta". Fanfare najavljuju dolazak gostiju, a valcer u izmenjenom obliku, ilustruje odgovor prinčeve majke, koja uzbuđeno očekuje da vidi koga će on odabrati; u svom originalnom obliku, tema valcera ponovo se čuje na kraju plesa Zigfrida i Odilije, koji vodi do fatalnog kršenja zaveta.
Labudovo jezero Čajkovskog može se nazvati prekretnicom u istoriji baletske muzike, jer označava važnu reformu u umetnosti koreografije. Značaj te reforme leži u fundamentalnoj promeni uloge koja je data muzici u baletskoj produkciji. Kao drugo, primenjeni element kakav je bio u baletima popularnih kompozitora 19. veka kao što su Čezare Punji i Ludvig Minkus, muzika je sada postala najvažniji element baletske produkcije. U većoj meri nego bilo koji drugi kompozitor, Čajkovski je uspeo da stvori balet kakav su vodeći koreografi sanjali da će raditi tokom 18. i 19. veka. Prvi put su duboka osećanja i strast pronašli adekvatan izraz u njegovoj baletskoj muzici. Čajkovski je uveo snažan realistički uticaj svog operskog i simfonijskog talenta u baletsku muziku. Nakon produkcije Labudovog jezera, Uspavane lepotice i Krcka Oraščića, ne može više biti povratka na stari, bezličan stil komponovanja muzike za balet. Reformu Čajkovskog kasnije su potvrdili i vodeći kompozitori baletske muzike kasnog 19. i ranog 20. veka, naročito A. Glazunov. Ona je preneta čak i dalje, do izvanrednih baleta današnjice - u kompozicijama S. Prokofjeva, A. Hačaturijana, R. Glijera, A. Krajna i K. Karajeva. U Labudovom jezeru, uprkos poteškoćama s kojima se susretao pri svom prvom pisanju baletske muzike, Čajkovski je radio na području najbližem svom srcu. Čar Labudovog jezera ne bledi do današnjeg dana, Baletska umetnost je dobila muzičko i koreografsko remek delo, delo za sva vremena, za sve generacije, za sve one koji su na bilo koji način okrenuti umetnosti igre. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
