АНДРЕЈА КУЛЕШЕВИЋ ФРОСИНА ДИМОВСКА САША АСЕНТИЋ

Фрагменти представљају истраживање односа са властитим телом и покушај препознавања онога што бисмо могли назвати “ наше тело ” наспрам “ туђег тела ” (остваривање идентитета, комуникације); и “ наше-туђе тело ” као производ материјализације друштвених правила које савремено друштво уписује у нас и намеће нам улоге, изглед, одлуке, ставове, итд. Осећај да нам је “ наше ” тело “ туђе ” (страно, далеко) појачало је, суштинску / личну / професионалну потребу да се буде на сцени – Плеше; Ова потреба нас је водила у раду са оним што смо успели препознати као поруку на билборду, музичкој нумери, лекарском налазу, репертоару матичне позоришне куће, итд. Изабрали смо фрагментаран начин предочавања (себи и другима) онога до чега смо дошли у раду, без (традиционалне) наративне структуре и логичког редоследа јер се тако (верујемо) отвара могућност за незатворен процес понуде значења и сталног мењања/развијања плеса у односу на оно што својом различитошћу (искуства, разлога, тела) улаже сваки од учесника. Фрагменти су ставови у покрету – ставови / покрети: патос (не патхос!); диско; кг; реч; варијација; Dada Jihad; изабрани дани; агонија; вага; број; почетак и други.

ФОРУМ ЗА НОВИ ПЛЕС, ИЛИ НА ТРАГУ САМОСВЕСНОГ ИЗБОРА МАРГИНЕ Колико трагова су у овдашњем театру за собом оставила гостовања уметника као што су Пина Бауш, Каролин Карсон, Ангелин Прељоцај, Јан Фабр, Линдзи Кемп, Саша Валц, Јожеф Нађ, Јохан Кресник, Вим Вадекеибус, Сајмон МекБурни? Театролози веле – занемарљиво мало; критичари – они благонаклонији и верзиранији – тек у појединим домаћим представама откривају или слуте по неки траг; уметници су, неуморно понавља Јован Ћирилов, осим ретких изузетака које понајпре чине редитељи, махом имуни на те утицаје. Но, у малим оазама нашег позоришног живота и даље неуморно раде ствараоци вечито жељни подстицаја "нових позоришних тенденција", гладни информација и инспирације битефовске провенијенције, вазда начуљених ушију и широм отворених очију, намах спремни да реагују на ново, другачије, провокативно у смислу преиспитивања сценских форми. Таквих уметика код нас има, премда их је могуће набројати на прсте руке. Свој рад свесно су сместили на маргину. Последица је то става друштва и културне јавности према уметности, напосе театру, али и њихове самосвести, потребе да се баве граничним облицима уметности, да се крећу просторима у којима се сусрећу и међусобно преплићу различите уметности, те да баш у тим пукотинама, на рубу, слободно стварају своје позориште. Осим тога, а и где би сврстали њихову уметност? Поготово у временима еклектицизма, пребирања по наталоженим искустима уморне цивилизације која дотрајава самозаваравајући се да је почетак новог миленијума у исти мах и зачетак могућег новог циклуса, али и у епоси транзиције која собом доноси императиве који немају везе с уметношћу. Специфичност Форума за Нови плес је у томе што су они своју позицију сами изабрали, одредивши везом са Институцијом, Српским народним позориштем. Дакле, њихов положај маргиналаца је двострук, а оно што се некоме може чинити као олакшавајућа околност, избор из користољубља, не ретко је Форуму камен око врата. На моменте се чини да трома, мастодонтска грдосија, Српско народно позориште, пре може да очекује нове подстицаје од Форума, но што је сама у овом часу у стању да Форуму понуди адекватну подршку. Па ипак, има логике да Форуму за Нови плес место буде управо у Српском народном позоришту, јер у којој то театарској институцији, осим у националном позоришту (озбиљне, модерне европске државе каква бисмо да постанемо), боље и садржајније могу да се мешају традиција, потреба да она буде темељно преиспитина и потрага за новим формама. * * * Овога пута Форум за Нови плес, у оквиру исте вечери, нуди две представе – Фрагменте Оливере Ковачевић Црњански и Саше Асентића, те Унутрашње и спољашње кругове Јенса ван Дала, две на међусобно потпуно различите начине мишљење представе, настале из различитих традиција, схватања сценског покрета и, што је можда и најважније – из сасвим различитих разлога. У првој аутори преиспитују сударе разнородних облика сценског покрета – специфичан сценски стилизован покрет, с једне, и балетски брушен плес, с друге стране, а са циљем да одиграју причу о суштинској немогућности комуникације између људи, о готово очајничким покушајима да се успостави контакт који по правилу завршавају безмало гротескним промашајима, јаловим загрљајима и, напокон, невољним мирењем са усамљеношћу. У другој, пак, актери анализирају смисао агресивности која, покаткад и мимо наше воље, мења своје првобитне облике и претапа се у нежне загрљаје; као да сав бес и потреба онога ко врши насиље смалакше и претвара се у нежност, за коју не знамо поуздано да ли је израз мирења с власитим немоћи, или покрет уморног човека који више у себи нема снаге те његов ударац постаје миловање. Уосталом, да ли смо сигурни да знамо када нашу потребу да некога повредимо смењује жеља да свог противника загрлимо, и у ком то часу кроз наша најискренија нежност при вођењу љубави добија обрисе агресивног понашања. Обе представе, међутим, у исти контекст смешта не само чињеница да су обе пројекти Форума за Нови плес, већ понајпре умеће, воља и енергија њихових учесника, те огромна жеља да се иде даље, истражује, преиспитује... И по томе су обе заштитни знак Српског народног позоришта. Александар МИЛОСАВЉЕВИЋ

/.../ Оно што је виђено на недавној премијери одиграној на Хинтербини сцене "Јован Ђорђевић" у матичном позоришту, покретом говори јасније но што би то било речју да савремени плесни театар има снажне корене у Новом Саду. Фрагменти у кореографији и режији Оливере Ковачевић- Црњански и Саше Асентића, на музику Дада Џихада и Модерн квартета, постављени су као плесна студија којом се на снажан начин истражује и властито тело и његов однос према телу другог. Ови фрагменти или "ставови у покрету", које су са пуним ангажовањем својих занимљивих играчких индивидуалности донели Андреја Кулешевић, Фросина Димовска и Саша Асентић нису имали наративне предзнаке, па је њихова структура дозвољавала сталну разноликост и у плесу сваког појединца и у њиховој заједничкој игри. Спољашњи и унутрашњи кругови, које је поставио и режирао млади белгијски кореограф Јенс ван Дал, окупио је солисте Балета СНП на реализацији тешко прихватљиве идеје да агресивност преме другоме може прерасти у загрљај и нежност. /.../ Новосадски уметници су ту Далову готово непријатну агресивност према сопственом телу и телу других приказали са изразитом преданошћу у усвајању захтева кореографа. /.../ Милица ЗАЈЦЕВ, Данас