| |
| |
Исповест и сећања
... У Херцоговој балетској верзији најлепше Шекспирове љубавне драме, у жижи збивања је Отац Лоренцо, који кроз исповест и сећања испитује сопствену савест и кривицу за злехуду судбину чувених љубавника из Вероне. Такав либретистички поступак није нов, јер су га већ примењивали савремени кореографи са више или мање успеха. Истини за вољу то им одобрава монолог Оца Лоренца у Трећој сцени В чина оригиналне Шекспирове трагедије. Провера оправданости таквог поступка је у налажењу најприхватљивијег театарског начина споровођења овакве концепције. Херцог је имао заиста врсног сарадника у прваку Милану Лазићу, који је играчко-драсмски лик Оца Лоренца донео искрено и ауторитативно. Чињеница да представа почиње крајем, а завршава се почетком у односу на либрето балета Прокофјева, данас је сасвим прихватљива. (...)
Протагонисти су у потпуности испунили захтеве кореографа: Оксана Сторожук са искуством примабалерине на врхунцу каријере, била је лаконога, хитра, лирски занесена, искрено заљубљена и потресно несрећна Јулија, док је сасвим млад играч Андреј Јосиф Кочерију донео свог Ромеа играчки за сваку похвалу, а глумачки са младалачком страшћу која плени. Њихови дуети су елоквентно изведеним играчким композицијама били један од врхунаца ове кореодраме.
Драган Влалукин, свој сребрни јубилеј успешно је обележио полетном, живахном игром, која је више од других, имала одлике ренесансне хуморности и живописности. Константин Тешеа, првак београдског Балета изванредне фигуре и отменог става је у Херцоговој поставци имао као Парис више плесних задатакса, но што је уобичајено, које је са племићким достојанством, разуме се, беспрекорно остварио. Млади играч Флавијус Сасу робусно је одиграо Тибалда уверавајући да је пред њим успешна каријера упечатљивог карактерног играча - а таквих нема много. Носиоци осталих улога били су: веома одлучни Т. Ранђеловић (лорд Капулети), дискретна Маријета Вираг (леди Капулети), осећајна Бранка Глигорић (Дадиља), лаконоги Ђулио Милите (Бенволио), а свеприсутна Андреја Кулешевић као Смрт - Херцогов нови лик у овом балету - морала је уложити доста личног ангажмана да оправда своје присуство на сцени.
Сценографија Далибора Тобџића у потпуности је својим сурим бојама одговарала Херцоговој поставци доприносећи одлично конципираним осветљењем атмосфери наговештавања злехуде судбине заљубљених. Костимограф Мирјана Стојановић Маурич, са себи својственим осећањем за детаљ и колорит епохе, оденула је новосадски ансамбл у сликовите костиме. Једино јарко црвена боја Јулијиног костима на балу Капулетијевих одударала је од девичанске невиности коју она у тој сцени поседује. Пурпурна боја костима и декора осталих извођача можда је и сугерисала смртни исход искрене младалачке љубави, која у овој Шекспировој драми, ипак, није толико крвава као, рецимо, у његовом "Магбету".
И, на крају, али никако на последњем месту, треба одати највеће призање диригенту Жељки Милановић и Оркестру СНП, који су сложену и захтевну партитуру Прокофјева за "Ромеа и Јулију" интерпретирали и са одговорношћу за сваки њен звучни детаљ и са уметничким одушевљењем, нажалост, толико ретким у нашој средини кад је у питању музичко извођење балетских дела. И на иностраним концертним подијумима и на страним играчким сценама њихово музицирање не би остало без највиших похвала, а колико је то значило за извођење "Ромеа и Јулије" у новосадском Балету могу подједнаку захвалност исказати и интерпретатори и публика.
Милица ЗАЈЦЕВ, Данас, 21. март 2007.
Изведен први пут у Српском народном позоришту фрагментарно, 1952. године у кореографији Марине Олењине, а затим у целости 1962. у поставци Георгија Македонског, балет “Ромео и Јулија” Сергеја Прокофјева, једно од најлепших дела балетске литературе 20. века, након скоро 45 година доживео је своје треће премијерно извођење 17. марта на великој сцени нашег најстаријег националног театра. Новосадска балетска верзија “Ромеа и Јулије”, једне од најлепших љубавних драма,чију кореографију, режију као и либрето према истоименој Шекспировој трагедији потписује угледни мађарски уметник Иштван Херцог, несумњиво је освојила наклоност новосадске публике. Она је умела да препозна истанчани сензибилитет са којим је, из посебног ракурса вођена прича о трагедији веронских љубавника, дата кроз болна сећања и преиспитивања сопствене савести и душе оца Лоренца, којег је на завидној висини драмске изражајности и експресивитета играо првак новосадског Балета Милан Лазић.
Наиме, Херцог је овом Шекспировом лику у својој редакцији балета обезбедио кључну улогу, ставивши га у раван са Ромеом и Јулијом, јер они су део његових сећања која му попут визија навиру из прошлости , и са којима је осуђен, да након њихове трагичне смрти, настави да живи са својим болом и дубоким покајањем, непрестано преиспитујући соптвену савест и кривицу због судбине која их је задесила.
У тако конципираној представи, где све што се дешава произилази из нематеријалности надолазећих мисли, из једног посве личног, унутрашњег/ духовног и менталног / света појединца , сценограф Далибор Тобџић је атмосферу и естетику читаве представе, а нарочито појединих њених сегмената, који су се брзо смењивали, стварајући утисак филмских секвенци у континуитету, градио помоћу светлосних ефеката и брзих промена мноштва покретних кулиса/тамних и огољених/ мењајући дубину сценског простора/ширећи га и скупљајући/у зависности од успомена које су, из ближе или даље временске дистанце, опседале оца Лоренца.
Протагонисти ове изузетно захтевне представе конципиране у два чина и десет слика, у потпуности су одговорили замислима кореографа Херцога, којем ово није прва сарадња са балетом СНП-а( кореографисао је и режирао балете “Алтум силенцијум” Стевана Дивјаковића, “Кармину бурану” Карла Орфа, као и балет за децу “Макс и Мориц”). Јулију је на премијери играла Оксана Сторожук, примабалерина у зениту играчке каријере,чија је плесна и драмска интерпретација овог сложеног лика обухватила спектар емоција и стања од чедне заљубљености и занесености до љубави зреле жене која пати, спремна да умре за своју љубав. Њену игру карактерише лепршавост лаких скокова и пируета, као и вештина са којом у дуетима са партнером, ствара јединство игре.У лику Ромеа веома успешним показао се млади, талентовани играч Андреј Јосиф Колчерију. Поуздан партнер у прелепим лирским дуетима, плесно изузетно кородинантан с изражено високим скоковима и сигурним пируетима, он је драмски изражајно, обојио свој лик искреном страшћу, која је зрачила из сваког његовог покрета.
Улогом Меркуција, коју је остварио у свом карактерном играчком маниру, обојеном шармантним хумором и плесном гестуалношћу у духу ренесансе, Драган Влалукин, је овом улогом обележио 25 година уметничке игре на сцени СНП- а. Лик Париса био је поверен госту, Константину Тешеи, прваку београдског Балета, који је пленио елеганцијом и префињеним стилом игре, иманентне његовој двадесетпетогодишњој играчкој каријери.У улози Тибалта, веома упечатљиво, са оштрином и техничком прецизношћу, млади играч Флавијус Сасу донео је конфликтни лик Тибалта драмски веома убедљиво, нарочито у сценама мачевања. Играчки мање захтевну, али драмски итекако битну улогу лорда Капулетија, ауторитативно је извео Тони Ранђеловић, док је дадиљу с привлачном топлином одиграла Бранка Глигорић.
Нови лик који је Херцог увео у своју верзију балета “Ромео и Јулија је симболично присуство смрти, у интерпретацији Андреје Кулешевић дискретно уведене у колективне наступе играча. Иначе, комплетан ансамбл, прецизне уиграности и плесне експресивности, обогатио је сцене мачевања, као и Капулетијевог бала, којег је Иштван Херцог у сценографији али мноштвом прелепих костима ренесансног стила, којима је Мирјана Стојановић Маурич удахнула сопствени стил и осећај за детаљ, обојио црвеном бојом , желећи да наговести сукоб, крв и смрт.
Захтевну партитуру Прокофјева за балет “Ромео и Јулија” веома одговорно, са осећајем за наступ балетских играча, дириговала је Жељка Милановић, којој је ово прелепо симфонијско дело представљало посебан уметнички изазов, као и свим извођачима оркестра СНП-а.
Снежана СУБИЋ, Дневник, 23. март 2007.
Лоренцова сећања
Балет Српског народног позоришта у Новом Саду извео је премијерно представу „Ромео и Јулија”, у кореографији госта из Мађарске Иштвана Херцога. Ово је трећа поставка Херцога у СНП – претходних година поставио је „Алтум Силенцијум” и „Кармину бурану”, а уједно и трећа верзија „Ромеа и Јулије” на сцени овог позоришта, после паузе од четири деценије. Попут многих аутора који су интервенисали на поставкама овог чувеног Шекспировог дела, и Херцог је креирао своју верзију Ромеа и Јулије.
Наиме, он представу конципира као сећање, или казивање Оца Лоренца о трагедији која је задесила Верону, и сама по себи та идеја није лоша. Међутим, драматуршки, од самог почетка, предугачким прологом, у сликама које приказују шта се десило у прошлости, представа губи на интензитету. Онда почиње права радња, познати призори Шекспирове трагедије који су допуњени Лоренцовим соло деоницама – сликама кајања, патње и самопрекора што није спречио, или што је чак на неки начин учествовао у трагедији. Овакве драматуршке интервенције нису имале неки значајан ефекат, тим пре што су управо деонице Оца Лоренца биле кореографски места где се Херцог препуштао превеликом патосу, претераној експресивности и у покрету и у глумачком изразу, истовремено користећи прејаку симболику – у првом чину, наиме, Отац Лоренцо распоређује на сцени мачеве у облик крста, а на почетку другог чина и сам клизи са џиновског крста постављеног на средини сцене...
Међутим, ако се изузме та претерана драматичност, представа је имала и успелих сцена. Ансамбл деонице (плес код Капулетијевих, или на карневалу), делом и захваљујући костимима и једноставној, монументалној сценографији, деловале су упечатљиво, а играчи уиграно и уједначено. Сцена је често у полумраку, одржавајући атмосферу напетости и тежине у ишчекивању трагичних догађаја.
И дуети Ромеа и Јулије су постављени коректно, понекад са мање или више лирског заноса. Оксана Сторожук у улози Јулије била је убедљива и технички сигурна, а и млади Андреј Јосиф Колчерију, по ставу и изгледу као створен за Ромеа, коректно је градио свој лик. Ипак, стављање Оца Лоренца (Милан Лазић) у први план, љубавну је причу помало скренуло у други план. Лазић је у овој улози ипак био (када се има у виду шта је од њега кореограф захтевао) врло убедљив. И технички и у изразу, па је штета што су управо његове деонице биле места где је представа стилски губила на тежини. Коректне улоге остварили су и самоуверени Флавијус Сасу у улози Тибалта, као и првак балета Драган Влалукин који је улогом Меркуција обележио двадесет пет година рада.
Сценограф Далибор Тобџић одлучио се да радњу прати покретним кулисама, односно уским зидовима који сцену по потреби смањују и преобликују, што је представи дало одређену динамику. Осим тога, у односу на костиме (Мирјана Стојановић-Маурич) који прате епоху, сцена је стилски модернија, сведена, само са једноставним белим креветом у Јулијиној соби или, такође, једноставном гробницом у завршној сцени.
Балет „Ромео и Јулија” у Херцоговој верзији има својих мана, на првом месту зато што се његов кореографски потенцијал често губио у стилски превазиђеној експресивности, али, генерално гледано, он је ипак успешно остварење. Јер, захваљујући музици Прокофјева, бројном ансамблу, солидним солистичким остварењима, захваљујући атмосфери и тематици, ова представа ће лако наћи пут до своје публике.
Јелена КАЈГО, Политика, 2. април 2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
