| |
| |
Ispovest i sećanja
... U Hercogovoj baletskoj verziji najlepše Šekspirove ljubavne drame, u žiži zbivanja je Otac Lorenco, koji kroz ispovest i sećanja ispituje sopstvenu savest i krivicu za zlehudu sudbinu čuvenih ljubavnika iz Verone. Takav libretistički postupak nije nov, jer su ga već primenjivali savremeni koreografi sa više ili manje uspeha. Istini za volju to im odobrava monolog Oca Lorenca u Trećoj sceni V čina originalne Šekspirove tragedije. Provera opravdanosti takvog postupka je u nalaženju najprihvatljivijeg teatarskog načina sporovođenja ovakve koncepcije. Hercog je imao zaista vrsnog saradnika u prvaku Milanu Laziću, koji je igračko-drasmski lik Oca Lorenca doneo iskreno i autoritativno. Činjenica da predstava počinje krajem, a završava se početkom u odnosu na libreto baleta Prokofjeva, danas je sasvim prihvatljiva. (...)
Protagonisti su u potpunosti ispunili zahteve koreografa: Oksana Storožuk sa iskustvom primabalerine na vrhuncu karijere, bila je lakonoga, hitra, lirski zanesena, iskreno zaljubljena i potresno nesrećna Julija, dok je sasvim mlad igrač Andrej Josif Kočeriju doneo svog Romea igrački za svaku pohvalu, a glumački sa mladalačkom strašću koja pleni. Njihovi dueti su elokventno izvedenim igračkim kompozicijama bili jedan od vrhunaca ove koreodrame.
Dragan Vlalukin, svoj srebrni jubilej uspešno je obeležio poletnom, živahnom igrom, koja je više od drugih, imala odlike renesansne humornosti i živopisnosti. Konstantin Tešea, prvak beogradskog Baleta izvanredne figure i otmenog stava je u Hercogovoj postavci imao kao Paris više plesnih zadataksa, no što je uobičajeno, koje je sa plemićkim dostojanstvom, razume se, besprekorno ostvario. Mladi igrač Flavijus Sasu robusno je odigrao Tibalda uveravajući da je pred njim uspešna karijera upečatljivog karakternog igrača - a takvih nema mnogo. Nosioci ostalih uloga bili su: veoma odlučni T. Ranđelović (lord Kapuleti), diskretna Marijeta Virag (ledi Kapuleti), osećajna Branka Gligorić (Dadilja), lakonogi Đulio Milite (Benvolio), a sveprisutna Andreja Kulešević kao Smrt - Hercogov novi lik u ovom baletu - morala je uložiti dosta ličnog angažmana da opravda svoje prisustvo na sceni.
Scenografija Dalibora Tobdžića u potpunosti je svojim surim bojama odgovarala Hercogovoj postavci doprinoseći odlično koncipiranim osvetljenjem atmosferi nagoveštavanja zlehude sudbine zaljubljenih. Kostimograf Mirjana Stojanović Maurič, sa sebi svojstvenim osećanjem za detalj i kolorit epohe, odenula je novosadski ansambl u slikovite kostime. Jedino jarko crvena boja Julijinog kostima na balu Kapuletijevih odudarala je od devičanske nevinosti koju ona u toj sceni poseduje. Purpurna boja kostima i dekora ostalih izvođača možda je i sugerisala smrtni ishod iskrene mladalačke ljubavi, koja u ovoj Šekspirovoj drami, ipak, nije toliko krvava kao, recimo, u njegovom "Magbetu".
I, na kraju, ali nikako na poslednjem mestu, treba odati najveće prizanje dirigentu Željki Milanović i Orkestru SNP, koji su složenu i zahtevnu partituru Prokofjeva za "Romea i Juliju" interpretirali i sa odgovornošću za svaki njen zvučni detalj i sa umetničkim oduševljenjem, nažalost, toliko retkim u našoj sredini kad je u pitanju muzičko izvođenje baletskih dela. I na inostranim koncertnim podijumima i na stranim igračkim scenama njihovo muziciranje ne bi ostalo bez najviših pohvala, a koliko je to značilo za izvođenje "Romea i Julije" u novosadskom Baletu mogu podjednaku zahvalnost iskazati i interpretatori i publika.
Milica ZAJCEV, Danas, 21. mart 2007.
Izveden prvi put u Srpskom narodnom pozorištu fragmentarno, 1952. godine u koreografiji Marine Olenjine, a zatim u celosti 1962. u postavci Georgija Makedonskog, balet "Romeo i Julija" Sergeja Prokofjeva, jedno od najlepših dela baletske literature 20. veka, nakon skoro 45 godina doživeo je svoje treće premijerno izvođenje 17. marta na velikoj sceni našeg najstarijeg nacionalnog teatra. Novosadska baletska verzija "Romea i Julije", jedne od najlepših ljubavnih drama,čiju koreografiju, režiju kao i libreto prema istoimenoj Šekspirovoj tragediji potpisuje ugledni mađarski umetnik Ištvan Hercog, nesumnjivo je osvojila naklonost novosadske publike. Ona je umela da prepozna istančani senzibilitet sa kojim je, iz posebnog rakursa vođena priča o tragediji veronskih ljubavnika, data kroz bolna sećanja i preispitivanja sopstvene savesti i duše oca Lorenca, kojeg je na zavidnoj visini dramske izražajnosti i ekspresiviteta igrao prvak novosadskog Baleta Milan Lazić.
Naime, Hercog je ovom Šekspirovom liku u svojoj redakciji baleta obezbedio ključnu ulogu, stavivši ga u ravan sa Romeom i Julijom, jer oni su deo njegovih sećanja koja mu poput vizija naviru iz prošlosti , i sa kojima je osuđen, da nakon njihove tragične smrti, nastavi da živi sa svojim bolom i dubokim pokajanjem, neprestano preispitujući soptvenu savest i krivicu zbog sudbine koja ih je zadesila.
U tako koncipiranoj predstavi, gde sve što se dešava proizilazi iz nematerijalnosti nadolazećih misli, iz jednog posve ličnog, unutrašnjeg/ duhovnog i mentalnog / sveta pojedinca , scenograf Dalibor Tobdžić je atmosferu i estetiku čitave predstave, a naročito pojedinih njenih segmenata, koji su se brzo smenjivali, stvarajući utisak filmskih sekvenci u kontinuitetu, gradio pomoću svetlosnih efekata i brzih promena mnoštva pokretnih kulisa/tamnih i ogoljenih/ menjajući dubinu scenskog prostora/šireći ga i skupljajući/u zavisnosti od uspomena koje su, iz bliže ili dalje vremenske distance, opsedale oca Lorenca.
Protagonisti ove izuzetno zahtevne predstave koncipirane u dva čina i deset slika, u potpunosti su odgovorili zamislima koreografa Hercoga, kojem ovo nije prva saradnja sa baletom SNP-a( koreografisao je i režirao balete "Altum silencijum" Stevana Divjakovića, "Karminu buranu" Karla Orfa, kao i balet za decu "Maks i Moric"). Juliju je na premijeri igrala Oksana Storožuk, primabalerina u zenitu igračke karijere,čija je plesna i dramska interpretacija ovog složenog lika obuhvatila spektar emocija i stanja od čedne zaljubljenosti i zanesenosti do ljubavi zrele žene koja pati, spremna da umre za svoju ljubav. Njenu igru karakteriše lepršavost lakih skokova i pirueta, kao i veština sa kojom u duetima sa partnerom, stvara jedinstvo igre. U liku Romea veoma uspešnim pokazao se mladi, talentovani igrač Andrej Josif Kolčeriju. Pouzdan partner u prelepim lirskim duetima, plesno izuzetno korodinantan s izraženo visokim skokovima i sigurnim piruetima, on je dramski izražajno, obojio svoj lik iskrenom strašću, koja je zračila iz svakog njegovog pokreta. Ulogom Merkucija, koju je ostvario u svom karakternom igračkom maniru, obojenom šarmantnim humorom i plesnom gestualnošću u duhu renesanse, Dragan Vlalukin, je ovom ulogom obeležio 25 godina umetničke igre na sceni SNP- a. Lik Parisa bio je poveren gostu, Konstantinu Tešei, prvaku beogradskog Baleta, koji je plenio elegancijom i prefinjenim stilom igre, imanentne njegovoj dvadesetpetogodišnjoj igračkoj karijeri.U ulozi Tibalta, veoma upečatljivo, sa oštrinom i tehničkom preciznošću, mladi igrač Flavijus Sasu doneo je konfliktni lik Tibalta dramski veoma ubedljivo, naročito u scenama mačevanja. Igrački manje zahtevnu, ali dramski itekako bitnu ulogu lorda Kapuletija, autoritativno je izveo Toni Ranđelović, dok je dadilju s privlačnom toplinom odigrala Branka Gligorić. Novi lik koji je Hercog uveo u svoju verziju baleta "Romeo i Julija je simbolično prisustvo smrti, u interpretaciji Andreje Kulešević diskretno uvedene u kolektivne nastupe igrača. Inače, kompletan ansambl, precizne uigranosti i plesne ekspresivnosti, obogatio je scene mačevanja, kao i Kapuletijevog bala, kojeg je Ištvan Hercog u scenografiji ali mnoštvom prelepih kostima renesansnog stila, kojima je Mirjana Stojanović Maurič udahnula sopstveni stil i osećaj za detalj, obojio crvenom bojom , želeći da nagovesti sukob, krv i smrt.
Zahtevnu partituru Prokofjeva za balet "Romeo i Julija" veoma odgovorno, sa osećajem za nastup baletskih igrača, dirigovala je Željka Milanović, kojoj je ovo prelepo simfonijsko delo predstavljalo poseban umetnički izazov, kao i svim izvođačima orkestra SNP-a.
Snežana SUBIĆ, Dnevnik, 23. mart 2007.
Lorencova sećanja
Balet Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu izveo je premijerno predstavu "Romeo i Julija", u koreografiji gosta iz Mađarske Ištvana Hercoga. Ovo je treća postavka Hercoga u SNP - prethodnih godina postavio je "Altum Silencijum" i "Karminu buranu", a ujedno i treća verzija "Romea i Julije" na sceni ovog pozorišta, posle pauze od četiri decenije. Poput mnogih autora koji su intervenisali na postavkama ovog čuvenog Šekspirovog dela, i Hercog je kreirao svoju verziju Romea i Julije.
Naime, on predstavu koncipira kao sećanje, ili kazivanje Oca Lorenca o tragediji koja je zadesila Veronu, i sama po sebi ta ideja nije loša. Međutim, dramaturški, od samog početka, predugačkim prologom, u slikama koje prikazuju šta se desilo u prošlosti, predstava gubi na intenzitetu. Onda počinje prava radnja, poznati prizori Šekspirove tragedije koji su dopunjeni Lorencovim solo deonicama - slikama kajanja, patnje i samoprekora što nije sprečio, ili što je čak na neki način učestvovao u tragediji.
Ovakve dramaturške intervencije nisu imale neki značajan efekat, tim pre što su upravo deonice Oca Lorenca bile koreografski mesta gde se Hercog prepuštao prevelikom patosu, preteranoj ekspresivnosti i u pokretu i u glumačkom izrazu, istovremeno koristeći prejaku simboliku - u prvom činu, naime, Otac Lorenco raspoređuje na sceni mačeve u oblik krsta, a na početku drugog čina i sam klizi sa džinovskog krsta postavljenog na sredini scene...
Međutim, ako se izuzme ta preterana dramatičnost, predstava je imala i uspelih scena. Ansambl deonice (ples kod Kapuletijevih, ili na karnevalu), delom i zahvaljujući kostimima i jednostavnoj, monumentalnoj scenografiji, delovale su upečatljivo, a igrači uigrano i ujednačeno. Scena je često u polumraku, održavajući atmosferu napetosti i težine u iščekivanju tragičnih događaja.
I dueti Romea i Julije su postavljeni korektno, ponekad sa manje ili više lirskog zanosa. Oksana Storožuk u ulozi Julije bila je ubedljiva i tehnički sigurna, a i mladi Andrej Josif Kolčeriju, po stavu i izgledu kao stvoren za Romea, korektno je gradio svoj lik. Ipak, stavljanje Oca Lorenca (Milan Lazić) u prvi plan, ljubavnu je priču pomalo skrenulo u drugi plan. Lazić je u ovoj ulozi ipak bio (kada se ima u vidu šta je od njega koreograf zahtevao) vrlo ubedljiv. I tehnički i u izrazu, pa je šteta što su upravo njegove deonice bile mesta gde je predstava stilski gubila na težini.
Korektne uloge ostvarili su i samouvereni Flavijus Sasu u ulozi Tibalta, kao i prvak baleta Dragan Vlalukin koji je ulogom Merkucija obeležio dvadeset pet godina rada.
Scenograf Dalibor Tobdžić odlučio se da radnju prati pokretnim kulisama, odnosno uskim zidovima koji scenu po potrebi smanjuju i preoblikuju, što je predstavi dalo određenu dinamiku. Osim toga, u odnosu na kostime (Mirjana Stojanović-Maurič) koji prate epohu, scena je stilski modernija, svedena, samo sa jednostavnim belim krevetom u Julijinoj sobi ili, takođe, jednostavnom grobnicom u završnoj sceni.
Balet "Romeo i Julija" u Hercogovoj verziji ima svojih mana, na prvom mestu zato što se njegov koreografski potencijal često gubio u stilski prevaziđenoj ekspresivnosti, ali, generalno gledano, on je ipak uspešno ostvarenje. Jer, zahvaljujući muzici Prokofjeva, brojnom ansamblu, solidnim solističkim ostvarenjima, zahvaljujući atmosferi i tematici, ova predstava će lako naći put do svoje publike.
Jelena KAJGO, Politika, 2. april 2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
