СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Српско народно позориште

Редитељ	КСЕНИЈА КРНАЈСКИ
Сценографија	МАРИЈА КАЛАБИЋ
Костимографија	МАЈА МИРКОВИЋ
Композитор	ИРЕНА ПОПОВИЋ
Кореограф	БОРИС ЧАКШИРАН
Драматург	СВЕТИСЛАВ ЈОВАНОВ
Лектор	ЉИЉАНА МРКИЋ-ПОПОВИЋ
Продуцент	Даринка Грбић
Дизајнер звука	Божидар Обрадиновић
Водитељ представе	Ирена Петроње
Мајстор светла	Мирослав Чеман
Шаптач	Милица Ђукић-Рађеновић
Мајстор тона	Тодор Савин

Представа траје 1 сат и 20 минута
Премијера: 10. фебруар 2004, сцена “Пера Добриновић”

	Фема	Јасна Ђуричић
	Евица	Милијана Макевић
	Митар	Радоје Чупић
	Анчица	Лидија Стевановић
	Јован	Александар Гајин
	Сара	Тијана Максимовић
	Светозар Ружичић	Синиша Убовић
	Василије	Ненад Стојменовић

РЕЧ РЕДИТЕЉА

У Стеријином “веселом позорју“ сви скромни и вредни добију оно или оног кога желе. Васа чак каже: “Зато што сам поштен, даће бог те ћу бити срећан.“ Превише наивно из данашње перспективе. У нашој представи свако неког воли, а не може да га има. Свако нешто страсно жели, а не зна како да до тога дође. Свако има своју кобну слабост, и због ње се осећа клаустрофобично. Седморо усамљених и неприлагођених у простору споља беспрекорном, а изнутра трулом, то је данашње тумачење Тикве, наша савремена исповест. Фемин је ружичасти, шећерасти рај за остале, мање осетљиве, мање тактичне, мање маштовите и храбре - пакао. Огромна снага шиба из ове крхке жене док верује да заслужујемо боље од онога што су нам на рођењу испоручили. И то завређује нашу подршку, чак дивљење. Занимао ме је мрак овог комада. Наличје тог разбокореног, декоративног, на гег осуђеног драмског писма. Штрикали смо га од Стеријиних суптилних алузија, од парчића реплика, наших данашњих искустава и опсесија. Стално сам размишљала о Стерији из његових последњих дана. Успешан и признат писац, кога су највише прославила баш весела позорја умире усамљен, запостављен, с једном сувом руком, поред жене којом се, пред крај живота, оженио из рачуна... Хтела сам да се тај декадентан несклад, између осећања креативне моћи и летаргије, манипулативности и осетљивости, у нашој представи отелотвори у Ружичићу, “филозофу“.
Ксенија КРНАЈСКИ

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Ако се на путу стварања представе у даљини указују видљиве и невидљиве препреке
(задати жанр, традиционална виђења, слојеви гледалачких навика) онда прижељкивани ефекат неизбежног судара, с обзиром на неизменљивост свих осталих елемената - као што су смер, околности, средства - зависи у највећој мери од убрзања. Управо то, новом осећајношћу и пост-трагичком савременошћу одређено Стеријанско убрзање следили смо - како глумци, тако и ми остали сарадници - путањом којом нас је повела Ксенија Крнајски. Копајући дубље од произвољности Стеријине интриге (решконта) својом церебралношћу и насупрот дубинској алогичности карактера, својим инстинктима - редитељка је прожимала Покондирену тикву разноврсним енергијама убрзања , као средством увида у Фемину драму, у болно донкихотство њеног покушаја. Не на последњем месту, при том је и нама сугерисала да замишљамо, и у сопственим животима, онај удисај вртоглаве ослобођености при израњању из мочваре дословног, из тмина и скучености живљења, што даље од иструлелих зидова, смрдљивих кожа и смрдљивог језика.
Светислав ЈОВАНОВ

О ПРЕДСТАВИ

ПОКОНДИРЕНА ТИКВА ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА И КСЕНИЈЕ КРНАЈСКИ
Покондирена тиква Јована Стерије Поповића у режији Ксеније Крнајски засигурно није комедија! Ова представа то и не покушава да буде. Па ипак, у њој нема лажи и преваре, нити насиља редитељског театра којим се у комаду открива оно чега у њему нема. Иза богатих наслага Стеријиног хумора находи се горак став мудрог резонера, а испод привидне лакоће веселе и наивне игре у коју писац уводи своје драмске ликове пробијају тамни слојеви драме коју су редитељка и њени глумци обликовали у провокативну представу. Ова Покондирена тиква је, дакле, горак обрачун с овим временом, коначно лишеним свих илузија, суоченим с истином о себи и лажним надама да лако и једноставно можемо да утекнемо од властите судбине. А од ње се - знао је то Јован Поповић врло добро - не може побећи.
Александар МИЛОСАВЉЕВИЋ

О СТЕРИЈИ

"Као што су, пре Вукове књижевне реформе, истањену везу са средњовековним наслеђем и помало клонули континуитет српске књижевности одржавали писци српскога барока и класицизма прелазећи све смелије са вештачког славеносрпског језика на обичан и разумљиви говор народа (Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић, Захарија Орфелин, Лукијан Мушицки), тако су и у Вуково време живо деловали писци краткотрајног српског сентиментализма и предромантизма. Најзначајнија појава међу њима био је Јован Стерија Поповић (1806-1856), рани претеча српских реалиста и први истински зачетник српског позоришта и српске комедиографије. Иако је написао више историјских драма и један подсмешљиви роман, Стерија се најбоље остварио као писац комедија (Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Родољупци), чији су јетки и ведри сатирички и критички тонови сасвим одударали од Стеријиних касних, суморних и горких песимистичких стихова из збирке Даворје."
Предраг ПАЛАВЕСТРА

"Језик Стеријине трагедије је метафоричан, украшен језик узвишенога стила, а перипетије, препознавања, обрти и ликови Стеријиних трагедија грађени су по упутствима из Аристотела како би изазвали катарзу. У комедији, која по античкој поетици припада нискоме стилу, Стерија се држи три јединства (места, времена и радње), узима неукрашен језик улице и измишљене личности и његова комедија је реалистичка у оном смислу у којем је реалистичка и комедија Антике."
Милорад ПАВИЋ

"Стеријине комедије одликују се одсуством једне од најуочљивијих карактеристика тога жанра: веселог завршетка, где су сва главна лица срећна и задовољна. Стеријини завршеци су готово увек обојени неком сетом, у завршном акорду има редовно и један дисонантан тон."
Хуго КЛАЈН

"Породица представља друштво у малом, идентитета угроженог све до самих тајни. Одбрана части као основно правило духа породице одвија се, међутим, кроз очување заједничких тајни; тајне су цемент породице, оне је утврђују у односу на спољашњи свет, али у њу често уносе раслојавања и напрслине. Крици и шапутања, шкрипа врата, закључане фиоке, украдена писма, затицање на делу, поверење и прикривање, погледи искоса или затечени, изречено и неизречено, све то чини известан свет унутрашње повезаности, утолико тананији уколико је неподударност већа између интереса, љубави, мржње или срамоте."
Мишел ПЕРО: Породичне драме и сукоби

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА
Прве асоцијације и питања након подизања завесе: Ко је та Фема у ружичастом што ка публици/огледалу шаље пољупце, пући усне, тренира осмехе и позе? Могући одговор, тек да се не погубимо: То је ослобођена али не и освешћена (може ли то једно без другог? изгледа да може) жена, сита блата, мрака, смрада штављених кожа и батина, која би своје "племе" да поведе у "ах, Париз" или како год да се зове та Европа. Али... Преуредила је кућу у: а) "пинк" студио? б) сцену за Сартров комад Иза затворених врата ? Могло би бити и једно и друго, јер – пакао то су – (и) медији. Пут од опанчарске радионице до ружичастог велура поплочала је (Фема) добрим намерама. Баш као и Ружичић који од тог "ружичњака" ствара сопствени Парнас, режира, машта, манипулише и – бива изманипулисан. Додуше, тек у завршници када и он, као и све остале драматис персоне укључујући и главну јунакињу, схвати да "све је, значи, ништа, сенка и – ништа". Крај шекспировски, нема шта, "остало је ћутање". Браво за Ксенију Крнајски и Светислава Јованова, за Јасну Ђуричић и цео ансамбл представе Покондирена тиква Драме Српског народног позоришта. Браво за храброст, за дрскост, за доследно тумачење Покондирене тикве кроз Стерију самог, његово Даворје , његову тугу, усамљеност, немоћ, резигнацију, свест о узалудности. /.../ Све је то Стерија, то су његове реплике (и његова поезија), његови ликови... Само, репликама је дат нови смисао и значења, ликовима неки (углавном неочекивани, занимљиви, у неким случајевима и необјашњиви) атрибути. Ружичић је, у тумачењу Синише Убовића, помало Стерија лично, лик комплементаран Феми, с главом у парнасовским висинама и с цревима што завијају, Сара Тијане Максимовић је булимична лезбејка (?) Јован, у тумачењу Александра Гајина (с минимумом комике, тек носталгичним омажом неким ранијим ... Тиквама ) можда најексплицитније постављен као пиранделовски лик (глумац позоришта у позоришту), Митар Радоја Чупића је комплексна педо-садо-мазо, инцесту при том склона појава (?), Лидија Стевановић игра Анчицу с неком демонском наивношћу... Милијана Макевић врло убедљиво прави развојни лук у лику Евице: од потуљене жртве ујакових сексуалних склоности, до жене која ствар (и новац) узима у своје руке (...а руке празне). На крају, Васа Ненада Стојменовића, губитник на свим плановима... Марија Калабић (сценографија) и Маја Мирковић (костим) кроз визуелни идентитет представе отварају заправо мноштво поља значења.
Даринка НИКОЛИЋ

УЈАК МИТАР
Теза по којој Фема заправо тежи вишој класи али не као покондирена тиква склона помодарству, већ као освешћена, модерна жена која је схватила до које мере је увучена у локално блато, обичаје, правила понашања који ништа добро не могу донети – заправо је већ освојена вредност нашег позоришта. Оно што редитељка помера корак даље јесте позиционирање осталих јунака ове Стеријине, испоставља се, и сурове комедије. Ујак Митар, забринути чувар традиције, који под фирмом природног права израженог у “бризи” за одгој сестрине кћери, све време силује своју сестричину Евицу, док је оговрача Сара, ноторна лезбијка којој проводад ж исање служи да би што ближе пришла “жртви”. Стога је једини нормалан у овој причи филозоф Ружичић, фолирант и хохштаплер који је напокон дочекао да његова пројекција постане стварност и који се стога у њој сналази попут рибе у води, док прост и превари склон свет тежака Анчице и Василија ни овај пут није ни приметио да је до промене дошло. /.../ Сценска интерпретација ове класичне комедије укључује класична обележја овог времена. Сценографско окружење у коме ће Фема повести битку за излазак из сопственог блата, типичан је цитат барби кућице, костими такође подржавају псеудо реалност о којој је реч, док главни јунаци ове приче почињу да личе на актере страница жуте штампе. У таквом распореду ствари као посебно су занимљива глумачка решења Синише Убовића, у улози Ружичића, затим Милијане Макевић, као Евице, и наравно Фема Јасне Ђуричић. Глумачку бравуру упркос скученом простору, остварила је Лидија Стевановић у улози Анчице.
Жељко ЈОВАНОВИЋ

ФЕМА У ТРАНЗИЦИЈИ
Савремена тумачења драмског типа помодарке могу се објаснити социолошким разлозима: у земљи која последња у Европи улази у “транзицију”, у процес грађења савремених друштвених вредности, чак и особа која те вредности прихвата крајње некритички и површно постаје позитивни јунак /.../ У земљи која последња у Европи, и са изузетно много унутрашњих отпора, улази у транзицију, у процес грађења савремених друштвених вредности, чак и особа која те вредности прихвата крајње некритички и површно постаје позитивни јунак. Другим речима, у конзервативним и затвореним друштвима и малограђани су напредни. Додуше, овде треба истаћи да овакво виђење лика помодарке није од јуче, да у нашем позоришту већ тридесет година, од Мијачеве револуционарне поставке Покондирене тикве у Српском народном позоришту, опстаје ова линија интерпретације (дакле, неки људи су давно пре транзиције схватили да у балканском блату и мраку чак и смешни малограђани представљају друштвену авангарду). /.../ Можда је представа Ксеније Крнајски другачија у погледу театарске форме, али је у интерпретативном погледу она само један нови степеник у развоју већ постојеће традиције тумачења Феме, па и других смешних прециоза српске комедиографије. Претходни став не треба погрешно схватити: он проблематизује иновативност новог редитељског тумачења Феме, али не доводи у питање иманентну вредност глумачког остварења Јасне Ђуричић. Напротив, та улога је највеће достигнуће ове представе. У сјајном тумачењу Јасне Ђуричић, Фемини грчевити и грозничави напори да се буде нобл, напори који су били материјализовани у глумичином погледу, изразу и ставу, не чине од Стеријине јунакиње неку опасну горопадницу – или бар не само то – већ пре једну рањиву и неприлагођену жену која искрено, мада некуко, чезне за бољим животом.
Иван МЕДЕНИЦА

Српско народно позориште 2006

	..Јован Стерија Поповић	Српско народно позориште

	..ПОКОНДИРЕНА ТИКВА