SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište

Reditelj	KSENIJA KRNAJSKI
Scenografija	MARIJA KALABIĆ
Kostimografija	MAJA MIRKOVIĆ
Kompozitor	IRENA POPOVIĆ
Koreograf	BORIS ČAKŠIRAN
Dramaturg	SVETISLAV JOVANOV
Lektor	LJILJANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Producent	Darinka Grbić
Dizajner zvuka	Božidar Obradinović
Voditelj predstave	Irena Petronje
Majstor svetla	Miroslav Čeman
Šaptač	Milica Đukić-Rađenović
Majstor tona	Todor Savin

Predstava traje 1 sat i 20 minuta
Premijera: 10. februar 2004, scena "Pera Dobrinović"

	Fema	Jasna Đuričić
	Evica	Milijana Makević
	Mitar	Radoje Čupić
	Ančica	Lidija Stevanović
	Jovan	Aleksandar Gajin
	Sara	Tijana Maksimović
	Svetozar Ružičić	Siniša Ubović
	Vasilije	Nenad Stojmenović

U Sterijinom "veselom pozorju" svi skromni i vredni dobiju ono ili onog koga žele. Vasa čak kaže: "Zato što sam pošten, daće bog te ću biti srećan." Previše naivno iz današnje perspektive.
U našoj predstavi svako nekog voli, a ne može da ga ima. Svako nešto strasno želi, a ne zna kako da do toga dođe. Svako ima svoju kobnu slabost, i zbog nje se oseća klaustrofobično.
Sedmoro usamljenih i neprilagođenih u prostoru spolja besprekornom, a iznutra trulom, to je današnje tumačenje Tikve, naša savremena ispovest.
Femin je ružičasti, šećerasti raj za ostale, manje osetljive, manje taktične, manje maštovite i hrabre - pakao.
Ogromna snaga šiba iz ove krhke žene dok veruje da zaslužujemo bolje od onoga što su nam na rođenju isporučili. I to zavređuje našu podršku, čak divljenje.
Zanimao me je mrak ovog komada. Naličje tog razbokorenog, dekorativnog, na geg osuđenog dramskog pisma. Štrikali smo ga od Sterijinih suptilnih aluzija, od parčića replika, naših današnjih iskustava i opsesija.
Stalno sam razmišljala o Steriji iz njegovih poslednjih dana. Uspešan i priznat pisac, koga su najviše proslavila baš vesela pozorja umire usamljen, zapostavljen, s jednom suvom rukom, pored žene kojom se, pred kraj života, oženio iz računa... Htela sam da se taj dekadentan nesklad, između osećanja kreativne moći i letargije, manipulativnosti i osetljivosti, u našoj predstavi otelotvori u Ružičiću, "filozofu".
Ksenija KRNAJSKI

Ako se na putu stvaranja predstave u daljini ukazuju vidljive i nevidljive prepreke
(zadati žanr, tradicionalna viđenja, slojevi gledalačkih navika) onda priželjkivani efekat neizbežnog sudara, s obzirom na neizmenljivost svih ostalih elemenata - kao što su smer, okolnosti, sredstva - zavisi u najvećoj meri od ubrzanja. Upravo to, novom osećajnošću i post-tragičkom savremenošću određeno STERIJANSKO UBRZANJE sledili smo - kako glumci, tako i mi ostali saradnici - putanjom kojom nas je povela Ksenija Krnajski.
Kopajući dublje od proizvoljnosti Sterijine intrige (reškonta) svojom cerebralnošću i nasuprot dubinskoj alogičnosti karaktera, svojim instinktima - rediteljka je prožimala Pokondirenu tikvu raznovrsnim energijama ubrzanja , kao sredstvom uvida u Feminu dramu, u bolno donkihotstvo njenog pokušaja. Ne na poslednjem mestu, pri tom je i nama sugerisala da zamišljamo, i u sopstvenim životima, onaj udisaj vrtoglave oslobođenosti pri izranjanju iz močvare doslovnog, iz tmina i skučenosti življenja, što dalje od istrulelih zidova, smrdljivih koža i smrdljivog jezika..
Svetislav JOVANOV

POKONDIRENA TIKVA JOVANA STERIJE POPOVIĆA I KSENIJE KRNAJSKI
Pokondirena tikva Jovana Sterije Popovića u režiji Ksenije Krnajski zasigurno nije komedija! Ova predstava to i ne pokušava da bude. Pa ipak, u njoj nema laži i prevare, niti nasilja rediteljskog teatra kojim se u komadu otkriva ono čega u njemu nema. Iza bogatih naslaga Sterijinog humora nahodi se gorak stav mudrog rezonera, a ispod prividne lakoće vesele i naivne igre u koju pisac uvodi svoje dramske likove probijaju tamni slojevi drame koju su rediteljka i njeni glumci oblikovali u provokativnu predstavu.
Ova Pokondirena tikva je, dakle, gorak obračun s ovim vremenom, konačno lišenim svih iluzija, suočenim s istinom o sebi i lažnim nadama da lako i jednostavno možemo da uteknemo od vlastite sudbine. A od nje se - znao je to Jovan Popović vrlo dobro - ne može pobeći.
Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ

"Kao što su, pre Vukove književne reforme, istanjenu vezu sa srednjovekovnim nasleđem i pomalo klonuli kontinuitet srpske književnosti održavali pisci srpskoga baroka i klasicizma prelazeći sve smelije sa veštačkog slavenosrpskog jezika na običan i razumljivi govor naroda (Gavril Stefanović Venclović, Jovan Rajić, Zaharija Orfelin, Lukijan Mušicki), tako su i u Vukovo vreme živo delovali pisci kratkotrajnog srpskog sentimentalizma i predromantizma. Najznačajnija pojava među njima bio je Jovan Sterija Popović (1806-1856), rani preteča srpskih realista i prvi istinski začetnik srpskog pozorišta i srpske komediografije. Iako je napisao više istorijskih drama i jedan podsmešljivi roman, Sterija se najbolje ostvario kao pisac komedija (Laža i paralaža, Pokondirena tikva, Tvrdica ili Kir Janja, Rodoljupci), čiji su jetki i vedri satirički i kritički tonovi sasvim odudarali od Sterijinih kasnih, sumornih i gorkih pesimističkih stihova iz zbirke Davorje."
Predrag PALAVESTRA

"Jezik Sterijine tragedije je metaforičan, ukrašen jezik uzvišenoga stila, a peripetije, prepoznavanja, obrti i likovi Sterijinih tragedija građeni su po uputstvima iz Aristotela kako bi izazvali katarzu. U komediji, koja po antičkoj poetici pripada niskome stilu, Sterija se drži tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), uzima neukrašen jezik ulice i izmišljene ličnosti i njegova komedija je realistička u onom smislu u kojem je realistička i komedija Antike."
Milorad PAVIĆ

"Sterijine komedije odlikuju se odsustvom jedne od najuočljivijih karakteristika toga žanra: veselog završetka, gde su sva glavna lica srećna i zadovoljna. Sterijini završeci su gotovo uvek obojeni nekom setom, u završnom akordu ima redovno i jedan disonantan ton."
Hugo KLAJN

"Porodica predstavlja društvo u malom, identiteta ugroženog sve do samih tajni. Odbrana časti kao osnovno pravilo duha porodice odvija se, međutim, kroz očuvanje zajedničkih tajni; tajne su cement porodice, one je utvrđuju u odnosu na spoljašnji svet, ali u nju često unose raslojavanja i naprsline. Krici i šaputanja, škripa vrata, zaključane fioke, ukradena pisma, zaticanje na delu, poverenje i prikrivanje, pogledi iskosa ili zatečeni, izrečeno i neizrečeno, sve to čini izvestan svet unutrašnje povezanosti, utoliko tananiji ukoliko je nepodudarnost veća između interesa, ljubavi, mržnje ili sramote."
Mišel PERO: Porodične drame i sukobi

IZVODI IZ KRITIKA

IZA ZATVORENIH VRATA
Prve asocijacije i pitanja nakon podizanja zavese: Ko je ta Fema u ružičastom što ka publici/ogledalu šalje poljupce, pući usne, trenira osmehe i poze? Mogući odgovor, tek da se ne pogubimo: To je oslobođena ali ne i osvešćena (može li to jedno bez drugog? izgleda da može) žena, sita blata, mraka, smrada štavljenih koža i batina, koja bi svoje "pleme" da povede u "ah, Pariz" ili kako god da se zove ta Evropa. Ali... Preuredila je kuću u: a) "pink" studio? b) scenu za Sartrov komad Iza zatvorenih vrata? Moglo bi biti i jedno i drugo, jer - pakao to su - (i) mediji. Put od opančarske radionice do ružičastog velura popločala je (Fema) dobrim namerama. Baš kao i Ružičić koji od tog "ružičnjaka" stvara sopstveni Parnas, režira, mašta, manipuliše i - biva izmanipulisan. Doduše, tek u završnici kada i on, kao i sve ostale dramatis persone uključujući i glavnu junakinju, shvati da "sve je, znači, ništa, senka i - ništa". Kraj šekspirovski, nema šta, "ostalo je ćutanje". Bravo za Kseniju Krnajski i Svetislava Jovanova, za Jasnu Đuričić i ceo ansambl predstave Pokondirena tikva Drame Srpskog narodnog pozorišta. Bravo za hrabrost, za drskost, za dosledno tumačenje Pokondirene tikve kroz Steriju samog, njegovo Davorje, njegovu tugu, usamljenost, nemoć, rezignaciju, svest o uzaludnosti. /.../ Sve je to Sterija, to su njegove replike (i njegova poezija), njegovi likovi... Samo, replikama je dat novi smisao i značenja, likovima neki (uglavnom neočekivani, zanimljivi, u nekim slučajevima i neobjašnjivi) atributi. Ružičić je, u tumačenju Siniše Ubovića, pomalo Sterija lično, lik komplementaran Femi, s glavom u parnasovskim visinama i s crevima što zavijaju, Sara Tijane Maksimović je bulimična lezbejka (?) Jovan, u tumačenju Aleksandra Gajina (s minimumom komike, tek nostalgičnim omažom nekim ranijim ... Tikvama) možda najeksplicitnije postavljen kao pirandelovski lik (glumac pozorišta u pozorištu), Mitar Radoja Čupića je kompleksna pedo-sado-mazo, incestu pri tom sklona pojava (?), Lidija Stevanović igra Ančicu s nekom demonskom naivnošću... Milijana Makević vrlo ubedljivo pravi razvojni luk u liku Evice: od potuljene žrtve ujakovih seksualnih sklonosti, do žene koja stvar (i novac) uzima u svoje ruke (...a ruke prazne). Na kraju, Vasa Nenada Stojmenovića, gubitnik na svim planovima... Marija Kalabić (scenografija) i Maja Mirković (kostim) kroz vizuelni identitet predstave otvaraju zapravo mnoštvo polja značenja.
Darinka NIKOLIĆ

UJAK MITAR
Teza po kojoj Fema zapravo teži višoj klasi ali ne kao pokondirena tikva sklona pomodarstvu, već kao osvešćena, moderna žena koja je shvatila do koje mere je uvučena u lokalno blato, običaje, pravila ponašanja koji ništa dobro ne mogu doneti - zapravo je već osvojena vrednost našeg pozorišta. Ono što rediteljka pomera korak dalje jeste pozicioniranje ostalih junaka ove Sterijine, ispostavlja se, i surove komedije. Ujak Mitar, zabrinuti čuvar tradicije, koji pod firmom prirodnog prava izraženog u "brizi" za odgoj sestrine kćeri, sve vreme siluje svoju sestričinu Evicu, dok je ogovrača Sara, notorna lezbijka kojoj provodad ž isanje služi da bi što bliže prišla "žrtvi". Stoga je jedini normalan u ovoj priči filozof Ružičić, folirant i hohštapler koji je napokon dočekao da njegova projekcija postane stvarnost i koji se stoga u njoj snalazi poput ribe u vodi, dok prost i prevari sklon svet težaka Ančice i Vasilija ni ovaj put nije ni primetio da je do promene došlo. /.../ Scenska interpretacija ove klasične komedije uključuje klasična obeležja ovog vremena. Scenografsko okruženje u kome će Fema povesti bitku za izlazak iz sopstvenog blata, tipičan je citat barbi kućice, kostimi takođe podržavaju pseudo realnost o kojoj je reč, dok glavni junaci ove priče počinju da liče na aktere stranica žute štampe. U takvom rasporedu stvari kao posebno su zanimljiva glumačka rešenja Siniše Ubovića, u ulozi Ružičića, zatim Milijane Makević, kao Evice, i naravno Fema Jasne Đuričić. Glumačku bravuru uprkos skučenom prostoru, ostvarila je Lidija Stevanović u ulozi Ančice.
Željko JOVANOVIĆ

FEMA U TRANZICIJI
Savremena tumačenja dramskog tipa pomodarke mogu se objasniti sociološkim razlozima: u zemlji koja poslednja u Evropi ulazi u "tranziciju", u proces građenja savremenih društvenih vrednosti, čak i osoba koja te vrednosti prihvata krajnje nekritički i površno postaje pozitivni junak /.../ U zemlji koja poslednja u Evropi, i sa izuzetno mnogo unutrašnjih otpora, ulazi u tranziciju, u proces građenja savremenih društvenih vrednosti, čak i osoba koja te vrednosti prihvata krajnje nekritički i površno postaje pozitivni junak. Drugim rečima, u konzervativnim i zatvorenim društvima i malograđani su napredni. Doduše, ovde treba istaći da ovakvo viđenje lika pomodarke nije od juče, da u našem pozorištu već trideset godina, od Mijačeve revolucionarne postavke Pokondirene tikve u Srpskom narodnom pozorištu, opstaje ova linija interpretacije (dakle, neki ljudi su davno pre tranzicije shvatili da u balkanskom blatu i mraku čak i smešni malograđani predstavljaju društvenu avangardu). /.../ Možda je predstava Ksenije Krnajski drugačija u pogledu teatarske forme, ali je u interpretativnom pogledu ona samo jedan novi stepenik u razvoju već postojeće tradicije tumačenja Feme, pa i drugih smešnih precioza srpske komediografije. Prethodni stav ne treba pogrešno shvatiti: on problematizuje inovativnost novog rediteljskog tumačenja Feme, ali ne dovodi u pitanje imanentnu vrednost glumačkog ostvarenja Jasne Đuričić. Naprotiv, ta uloga je najveće dostignuće ove predstave. U sjajnom tumačenju Jasne Đuričić, Femini grčeviti i grozničavi napori da se bude nobl, napori koji su bili materijalizovani u glumičinom pogledu, izrazu i stavu, ne čine od Sterijine junakinje neku opasnu goropadnicu - ili bar ne samo to - već pre jednu ranjivu i neprilagođenu ženu koja iskreno, mada nekuko, čezne za boljim životom.
Ivan MEDENICA

Srpsko narodno pozorište 2006

	..Jovan Sterija Popović	Srpsko narodno pozorište

	..POKONDIRENA TIKVA