| |
 |
|
Ф О Т О |
|
|
| |
|
|
НАКОН МЕЂУВРЕМЕНА / редитељска белешка |
РЕЧ РЕДИТЕЉА |
 |
| |
 |
| |
Са Држићем смо расли, понајвише и некако сасвим природно, у “оно доба”, у Дубровнику, на Љетним играма (Јошко Јуванчић, Паоло Мађели), или на Стеријином позорју (Мирослав Беловић, Ивица Кунчевић). Тада смо били млади. Али, тада су, чини ми се са ове раздаљине, сви били млади...
У међувремену сви смо остарили – тако и кашљемо, тако нас и бок боли, а Марин Држић постао је за нас страни писац. То што га играмо без превода, на језику на коме је написан – је ли то носталгија или утеха? Треба ли се тиме поносити или су тај податак и то питање излишни нашем гледаоцу?
У току “међувремена” (нпр. протеклих 15 година) свет се променио више и брже него за протеклих 450. Данас у овом класичном комаду (ваљда због сопственог искуства) једва да препознајемо ренесансну веселост. Изгледа је међувреме учинило да више није потребно чекати јубиларну папску годину, те да би се хаџилуком оправдало путовање у оне стране гдје свој бјежи од својијех.
Свака од година нашег међувремена препуна је разлога да се оде негде, било где, важно је само да је одавде, негде пред неку оштарију где се срећу наши који нису сплавили само пет хиљада дуката, већ много више – готово читав живот. Речено је: Не бежи се нечему него од нечега.
Радослав МИЛЕНКОВИЋ |
|
|
|
 |
| |
|
|
Мирослав Крлежа / О МАРИНУ ДРЖИЋУ |
О АУТОРУ |
|
| |
|
| |
У свијету побожне лирике свог великог заштитника Мавра Ветрановића, која је сва на кољенима, наивно скрушена, маријански слатка, као Пјесанца Језусу на крижу или Тужба дјевице Марије, сва у знаку почасти цезаропапистичких, као Пјесанца смрти или Пјесанца суда напокоњега, комедије Марина Држића "велики" су "смијех" над овом упепељеном модом воштане литургијске књижевности. Марина Држића театар јесте славенски, управо погански пасторале над одром Марулићевих римованих сентенца De doctrina domini nostri Jesu Christi pendentis. На Мариновој карневалској позорници бије се велика и важна битка за принцип: да ли је нашој словенској књижевности послање да буде или да не буде слушкиња цркве латинске или цркве уопће. Марин Држић био је поп и оргуљаш, дворска блуна, и пришипетља властелина и аристократа, нека врста слугана и комедијанта-пригодничара, који својим шалама забавља госпаре код њине властеоске трпезе, завршивши своју приватну калварију као политички емигрант, завјереник и бунтовник. Слика Дубровника, коју је оставио потомству у своме политички дјетињастом, али као документ потресном писму од 2. VII 1566. Козиму I војводи фирентинском, сведочанство о нашој Атени, која је била сретна и по томе што је наши пјесници нису никада приказали у правој слици. Ти леуташи, харфисти, цимбалисти, страмботаји и постпетраркистички епигони лихварили су преписујући стране канцоњере, а као властеоски сенат аристократске републике били су управо оно што о њема пише Марин Држић: "Дведесет лудих наказа, које тиранизују пучанство", двадесет "шкртаца смијешних у очима сувременика", двадесет кукавеља, који "звекећу кључевима, увијек спремни да предају Града Турцима", двадесет гавана бродовласника, који "опремају своје трговачке лађе" страхујући пред хришћанским протутурским успјесима, двадесет папистичких колебљиваца који живе у трајној паници да ће им златоносан посао пропасти ако се било тко од дубровачких грађана компромитује у католичком, протутурском смислу. Ови лирски пјесници, постпетраркисти-епигони, били су у правној администрацији "неспособни и пакосни, као суци безобзирни, кратковидни и сурови, који се у пресудама подређују силницима и властели" итд. Из промеморије Марина Држића проговара глас пучанина, који се побунио противу властеле у име плебејских демократских принципа: он тражи на наиван, управо фантастичан начин, да му један Медичејац помогне како би се број пучана и властеле изравнао у дубровачком сенату по ђеновешком узору: пола пучана а пола властеле...
Из Држићева текста проматра нас образ ренесансног, закрабуљеног, збуњеног човјека, који је читавога свога живота био повериссимо сцритторе: писарчић по соланама, свирач по црквама и на господским гозбама, улични глумац и грофовски слуга. Горко насмијано лице пјесника и клауна у агонији, коме су тешке ријечи књижевна опорука, што је оставља како мементо покољењима. Годину дана касније био је мртав (1567).
На један тренутак у овој се политичкој прози подигла завјеса над дубровачком проблематиком, али се драма ненадано и брзо завршила смрћу самога аутора. А када се тристо и педесет година касније Иво Војновић у име аристократског Дубровника појавио на сцени Дубровачком трилогијом, била је то тада већ типична наша малограђанска - achziger Jahre - назовиаристократска, аустроунгарешка тужаљка над пропадањем племства и властеле. Псеудотрагичан "Моритури" - мотив наше прошлостољетне конзервативне књижевности, који је владао нашом сценом од романтичне драме све до Првог свјетског рата год. 1914 - 18...
Држић је први изразити пучанин у нашој драматици. Држићеви ликови: Џухо Крпета, Грижула, Радат, Груба, Миона, његов Дундо Мароје, пак Уго Тедешко (цензурисан 1941-5 на ендеха позорници као протуфашистички симбол, те је због Уга Тедешког Мароје био на индексу): затим Бокчило, Попива, Помет, Трипче, његове Вариве, Петруњелице и Манде нису само клауни плаутовске ренесансне комедије! То нијесу само карневалске крабуље једне глумачке дружине, у којој је глумио и сам писац, које "чињахоте велики смијех", то су први пјеснички и пучки оцртани ликови "нашијенаца", који говоре простонародним, плебејским језиком правих сељачких веселих игара. Држићев театар је помодна појава, дакако, као што је у умјетности све помодно, али без обзира на ту талијанску, сијенешку, плаутовску, ренесансну маниру, као очити знамен времена, Држићеве комедије досегле су праву стваралачку сврху: оне су у простору и у времену данас већ давно прохујалих дана заустављени гласови живог, пучког говора који говори с позорнице исто тако ведро као и прије четири стотине година. Поигравање слабостима људским није код Држића само банално средство комедиографа-рутинера који нас насмијава појединим типовима као дјецу луткама. Његов плаутовски ансамбл шкртаца, сенилних љубавника, разиграних жена, рогоња, пијандура, мизерија, пробисвијета, сељака, сводиља и слугу није само покладна игра, написана all' improvviso за госпарску забаву. То нијесу чувиде, ни карневалске нагарављене наказе, ни пасторали испјевани за свадбу појединих дубровачких грансењера, већ доиста права, жива, сугестивна глума, која је саму себе надживјела снагом надареног, непатвореног умјетничог дјела. Па ипак: култу Палмотића, Марулића, Ђорђића, Ветрановића или Гундулића наша је књижевна хисторија посветила неразмјерно већу пажњу него култу Држића, Сврзимантија, грабанцијаш, луталица, уротник и пустолов, који је заглавио у туђини, Марин Држић био је пјесник некомпромисне, ведре, слободарске, чинквечентске глуме, а не језуитских Уздаха Мандаљене Покорнице, Пјесни покорних краља Давида, Сузе сина разметнога или Јудите.
/Дело, 1. јануар 1948/ |
|
|
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
