| |
 |
|
|
ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА |
 |
| |
| |
Љубав или онемогућена љубав, свеједно, овде су дати у светлу побуне против устројства света; она се глорификује, она је надмоћна, њена чистота, њена вера, њена снага, руше све баријере и кроз жртву, она отклања људско зло. Сећате се Антигоне: "За љубав, не за мржњу, ја сам рођена"?
Између овог античког стиха и библијске дефиниције љубави, развија се тема Штрпчеве поставке, нарастајући у утопију или савремену бајку, свеједно.
Редитељев радикализам, међутим, до пуног изражаја долази у естетичком третману полазне идеје. Он произилази из бунта нових генерација, које на зло око себе одговарају језиком који најбоље познају: цртаћи, стрипови, илустроване бајке, телевизија и филм. Као да утишава тон на телевизијском екрану, Штрбац ће одузети реч свима у представи који испољавају мржњу, агресију, животни прорачун. И зато оне сцене инспирисане покретом с немог филма и цртаћа – аутор је Ивица Клеменц; зато је инфантилна, бајковита сликовност у стилски уједначеној палети костима, Јасне Бадњаревић. И сви они безнадежно снију попут лутака-марионета уз бели зид декора, који одаје стерилност, херметизам и тескобу света коме припадају. А све по оној Шекспировој: "само се слаботиње стискају уз зид." Овај гротескни свет Монтекијевих и Капулетијевих проговориће у представи само ако је нешто важно: а то су љубав, смрт, патња и праштање: Јулијина мајка – када јој од бола за ћерком спадне перика, Парис када први пут на девојчином одру изговара речи искрене љубави, Меркуцио у часу смрти, а кнез – када завлада истински мир.
Душица ПЕЈОВИЋ, Радио Нови Сад
Опасне игре
Љубав је инцидент, грешка у генетском запису (не само ове) цивилизације, неопростиви грех у систему наслеђених и усвојених конвенција којима је једини циљ самоодржање по инерцији самообнављања, она је претња лажима на којима тај систем почива, она чини климавим кулисе тог грангињол театра гвоздених правила и зацртаног мизансцена; она је Живот/ промена насупрот Привиду живота. То би, укратко, била полазна основа идеје на којој Предраг Штрбац и ансамбл Српског народног позоришта граде своју причу о веронским љубавницима у којој су нас, искреношћу/ прецизношћу емоција, посвећеношћу, шармом, глумачком интелигенцијом, истински узбудили тумачи насловних улога Шекспирове трагедије Ромео и Јулија – Јована Мишковић и Горан Јевтић.
Пут од идеје до реализације обележен је истинском коауторском сарадњом редитеља са костимографкињом Јасном Бадњаревић, која је маштовито, доследно пратила, подржавала, чак унапређивала редитељску замисао, чинећи да костим буде један од кључних знакова и жанровских обележја (стилизоване котурне, маске) ове представе, једноставним, можда не много инвентивним, али свакако више но функционалним сценографским решењем (позоришта у позоришту) Весне Поповић и одличним разумевањем, из којег се изродило им неколико правих креација, с глумачким ансамблом. Готово опструкцијом редитељске идеје, међутим, могу се сматрати музика Корнелија Ковача (патетична, шлагерски банална) као и самодовољан, преспор (и разлог предугог трајања представе), с много “вишкова”, тек повремено духовит сценски покрет Ивана Клеменца. Представа, такође, болује од ноторне бољке нашег театра: сиромашног, неинвентивног, у овом посебном случају готово непостојећег, а тако неопходног, дизајна светла.
Језик представе заснован је на “кратком прегледу” театарских (и филмских) искустава и жанрова: од оних немог филма, до гињола, од физичког театра до пантомиме. Сугестивно и значењски јасно, редитељ нас у уводним сценама суочава с унисоношћу света/ друштва чије понашање је диктирано наслеђеним конвенцијама, с немим светом лутака из којег се, након истински узбудљиве и потресне сцене "препознавања", љубавног “земљотреса” – говором – издвајају двоје “преступника”, Ромео и Јулија. Сцена у којој они, одбацујући костим као обележје које их изједначава с околином, проговарају, добија оно болно каспархаузерско значење, попут поновног рађања, прималног крика, у овом случају – освајања новог, сопственог идентитета. Након тога, на сцени је сукоб два света: света емоција и оног испражњеног који се с времена на време осипа пребегавањем емоционалних “дисидената”. Јер, само љубав, права и искрена, само емоција, има право на реч. И на Живот. И на Смрт. Јер, тамо где на крају одлазе ови наши Ромео и Јулија јесте неки бољи, другачији, лепши и праведнији свет или је то, можда, опет неки привид, неки театар другачији, истинскији од оног који напуштају. Завршна сцена је (можда омаж, можда цитат, можда и) коинцидентно идентична оној Мијачевој, у Леонсу и Лени.
Сем двоје предивних младих глумаца у насловним улогама, значајан глумачки допринос овој представи дали су, пре свих, како на плану покрета, тако и на плану емоционалног покрића за ликове које тумаче, и Јована Стипић и Игор Павловић као брачни пар Капулет који функционише на принципу зла-жена-и-папучар и Радоје Чупић (Лаврентије). Из остатка иначе уједначеног ансамбла још издвајамо Милорада Капора (Балтазар) и Лидију Стевановић (Дадиља).
Даринка НИКОЛИЋ |
|
|
|
 |
Српско народно позориште 2006 |
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
