SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište

Prevod	Sima Pandurović, Velimir Živojinović

Režija	PREDRAG ŠTRBAC
Scenograf	VESNA POPOVIĆ
Kostimograf	JASNA BADNJAREVIĆ
Kompozitor	KORNELIJE BATA KOVAČ
Lektor	dr RADOVAN KNEŽEVIĆ
Scenski pokret	IVICA KLEMENC
Video animacija	DINA STIPIĆ
Insipicijent	Irena Petronje
Sufler	Nataša Barbir
Majstor svetla	Miroslav Čeman
Majstor tona	Aleksandar Bodnar


	Knez Veronski	Marjan Apostolović
	Paris	Marko Marković
	Grof Kapulet	Igor Pavlović
	Romeo	Goran Jevtić
	Merkucio	Nebojša Savić
	Benvolio	Milovan Filipović
	Tibalt	Milan Kovačević
	Lavrentije	Radoje Čupić
	Samson / Monah Jovan	Ervin Hadžimurtezić
	Baltazar	Milorad Kapor
	Gđa Kapulet	Jovana Stipić
	Julija	Jovana Mišković
	Dadilja	Lidija Stevanović

PREDRAG ŠTRBAC rođen je 23. decembra 1970. u Negotinu. Diplomirao je pozorišnu i radio-režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu predstavom O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi? inspirisanu dramskim stvaralaštvom i intimnom prepiskom Čehova i Olge Kniper. Časove režije slušao kod profesora Dejana Mijača, Egona Savina, Ljubomira Mucija Draškića, Nikole Jeftića. Trenutno je na magistarskim studijama iz teatrologije na FDU u Beogradu. Stalni je reditelj Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

R&J nije samo priča o zabranjenoj ljubavi. R&J je priča o zabrani ljubavi. Ali nije ni samo to. R&J je pre i iznad svega priča o zabrani emocija, emotivnim predrasudama koje su koprena preko očiju i srca čoveka. U veronskom teatru lažnih i naučenih emocija, u kom Kapuleti mrze Montagijeve, a Montagiji Kapulete, ne znajući ni sami zašto, naučeni na to jer njihov je sukob, kako Šekspir piše, "drevni" - neki dalek, za njih nepoznat i neznan, dvoje dece, naslednici suprotstavljenih imperija ugledaju se i - OSETE nešto. Osete ljubav. Tada se rađa prva prava emocija. Od toga trenutka oni počinju da vide svet u kome žive, da vide da je Verona satkana od kulisa, da žive u jednom lošem teatru zajedno sa gomilom lutaka koje misle da žive, dišu i osećaju. Teatar lažnog života u koji su ih stavili njihovi roditelji, i svi ostali preci! Osvajajući ljubav, oni se oslobađaju iluzija koje su od rođenja dobili u miraz od prethodnih generacija. I ne budu u tome jedini, jer događaji koji ih uvlače u vrtlog nasilja daju i drugim akterima, poput Merkucija, Tibalta i Benvolia, a kasnije i svim ostalim likovima, da vide lažnost sveta u kome žive, da otvore kako oči tako i srce za emociju.: bezemocionalne lutke postaju ljudi, koje bol, radost, tuga, sreća - emocija prosvetljava. Predstava R&J je smeštena u prostor koji je pozorište u pozorištu i iz koga junaci priče "ispadaju" kako upoznaju emocije. Tako jaka i velika emocija, kakva je ljubav Romea i Julije ne može da opstane u svetu bezemocionalnog veronskog teatra, ona se uzdiže u zvezde i tamo nastavlja da živi. Teatar lažnog života, zaražen "virusom" emocije/istinskog življenja raspada se i ostavlja ostale aktere da odluče hoće li otvoriti svoje srce ili će i dalje slepi tumarati u laži bezemocionalnosti. Ako samo malo šire pogledaš, videćeš da nema tužnog kraja. Da, Romeo i Julija su umrli u lažnom svetu veronskog teatra, ali to nije kraj. Za njih, smrt je samo kapija za novi početak. Pravi tragični likovi su svi ostali, ostavljeni na ničijoj zemlji, negde između dva pola: SAMO ŽIVETI ili STVARNO BITI ŽIV!
Predrag ŠTRBAC

(...) Samo u prošlom veku, veku kinematografije, nastala su tri antologijska filma, u razmacima od 30 godina, inspirisana Šekspirovom dramom i sva tri - Kjukorov, Zefirelijev i Lurmanov - dočekani su sa fantastičnom podrškom.
U teatru i na filmu bilo je još sijaset obrada ove teme, a ni narodna literatura i pevanje nisu odoleli komentaru, pa se tako banatska verzija Romea i Julije najbizarnije oslanja na istinit događaj vezan za mesto Elemir u kojem je pisac ovih redova odrastao i gde na groblju i dan-danas postoji arhitektonsko svedočanstvo o velikoj ljubavi dvoje mladih koji su iz neprijateljskog okruženja pobegli onako kako su to Romeo i Julija učinili pre njih.
Neiscrpno vrelo inspiracije su to dvoje mlađanih! Ljudi vole da gledaju događanje ljubavi, a vole i smrt - to nas dovodi do suštine kako dramske, tako i sve druge umešanosti, pa i umetnosti života - ljubav je ono što priželjkujemo, a smrt ono čega se pribojavamo.
Znao je to Šekspir, pisac koji je voleo i tragediju i šaljivu dramu. Možda bi napisao, da je dočekao da čuje za slučaj događanja oko Julijinog groba, nastavak ove priče, baš šaljiv, za promenu. Naime, posle izvesnog vremena, grob Julijin koji se nalazi u jednom od samostana u Veroni počeli su da hodočaste razni fanatični obožavaoci, i to do te mere da je kaluđericama koje su tu službovale, dozlogrdilo. Kao službenice vere, zgađene tolikim obožavanjem groba jedne "obične mlade žene" (koja "ne da nije svetica " već "grešnik najveći" jer je sebi oduzela život), kaluđerice su počistile to mesto od Julijinih ostatak i "grešne mošti" uklonile.
Tako je s posledicama, u koje spadaju i četiri mrtva mlada tela - Merkucio, Tibalt, Romeo i Julija. Sa uzrocima je još jednostavnije - njih četvoro nisu imali sreće u trenutku kada su rođeni. Svet mržnje je mesto njihovog rođenja, a Kapuleti i Montagi su razgranali dva drveta koja rastu jedno uz drugo - Kainovo i Aveljevo. Svakakvih učitavanja može biti, od stradanja Nevinosti i Ljubavi kroz lik dvoje ljubavnika do drske i bezobrazne osvete istih koju je zaveo satana ili, što bi Ozi Osborn rekao (posle ko zna koje osude da služi nečastivom): "Ako ćemo tako, onda Romeo i Julija nisu ništa drugo nego komad o samoubistvu"...
Uglješa ŠAJTINAC


	IZVODI IZ KRITIKA

Ljubav ili onemogućena ljubav, svejedno, ovde su dati u svetlu pobune protiv ustrojstva sveta; ona se glorifikuje, ona je nadmoćna, njena čistota, njena vera, njena snaga, ruše sve barijere i kroz žrtvu, ona otklanja ljudsko zlo. Sećate se Antigone: "Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena"?
Između ovog antičkog stiha i biblijske definicije ljubavi, razvija se tema Štrpčeve postavke, narastajući u utopiju ili savremenu bajku, svejedno.
Rediteljev radikalizam, međutim, do punog izražaja dolazi u estetičkom tretmanu polazne ideje. On proizilazi iz bunta novih generacija, koje na zlo oko sebe odgovaraju jezikom koji najbolje poznaju: crtaći, stripovi, ilustrovane bajke, televizija i film. Kao da utišava ton na televizijskom ekranu, Štrbac će oduzeti reč svima u predstavi koji ispoljavaju mržnju, agresiju, životni proračun. I zato one scene inspirisane pokretom s nemog filma i crtaća - autor je Ivica Klemenc; zato je infantilna, bajkovita slikovnost u stilski ujednačenoj paleti kostima, Jasne Badnjarević. I svi oni beznadežno sniju poput lutaka-marioneta uz beli zid dekora, koji odaje sterilnost, hermetizam i teskobu sveta kome pripadaju. A sve po onoj Šekspirovoj: "samo se slabotinje stiskaju uz zid." Ovaj groteskni svet Montekijevih i Kapuletijevih progovoriće u predstavi samo ako je nešto važno: a to su ljubav, smrt, patnja i praštanje: Julijina majka - kada joj od bola za ćerkom spadne perika, Paris kada prvi put na devojčinom odru izgovara reči iskrene ljubavi, Merkucio u času smrti, a knez - kada zavlada istinski mir.
Dušica PEJOVIĆ, Radio Novi Sad

Opasne igre
Ljubav je incident, greška u genetskom zapisu (ne samo ove) civilizacije, neoprostivi greh u sistemu nasleđenih i usvojenih konvencija kojima je jedini cilj samoodržanje po inerciji samoobnavljanja, ona je pretnja lažima na kojima taj sistem počiva, ona čini klimavim kulise tog granginjol teatra gvozdenih pravila i zacrtanog mizanscena; ona je Život/ promena nasuprot Prividu života. To bi, ukratko, bila polazna osnova ideje na kojoj Predrag Štrbac i ansambl Srpskog narodnog pozorišta grade svoju priču o veronskim ljubavnicima u kojoj su nas, iskrenošću/ preciznošću emocija, posvećenošću, šarmom, glumačkom inteligencijom, istinski uzbudili tumači naslovnih uloga Šekspirove tragedije Romeo i Julija - Jovana Mišković i Goran Jevtić. Put od ideje do realizacije obeležen je istinskom koautorskom saradnjom reditelja sa kostimografkinjom Jasnom Badnjarević, koja je maštovito, dosledno pratila, podržavala, čak unapređivala rediteljsku zamisao, čineći da kostim bude jedan od ključnih znakova i žanrovskih obeležja (stilizovane koturne, maske) ove predstave, jednostavnim, možda ne mnogo inventivnim, ali svakako više no funkcionalnim scenografskim rešenjem (pozorišta u pozorištu) Vesne Popović i odličnim razumevanjem, iz kojeg se izrodilo im nekoliko pravih kreacija, s glumačkim ansamblom. Gotovo opstrukcijom rediteljske ideje, međutim, mogu se smatrati muzika Kornelija Kovača (patetična, šlagerski banalna) kao i samodovoljan, prespor (i razlog predugog trajanja predstave), s mnogo "viškova", tek povremeno duhovit scenski pokret Ivana Klemenca. Predstava, takođe, boluje od notorne boljke našeg teatra: siromašnog, neinventivnog, u ovom posebnom slučaju gotovo nepostojećeg, a tako neophodnog, dizajna svetla. Jezik predstave zasnovan je na "kratkom pregledu" teatarskih (i filmskih) iskustava i žanrova: od onih nemog filma, do ginjola, od fizičkog teatra do pantomime. Sugestivno i značenjski jasno, reditelj nas u uvodnim scenama suočava s unisonošću sveta/ društva čije ponašanje je diktirano nasleđenim konvencijama, s nemim svetom lutaka iz kojeg se, nakon istinski uzbudljive i potresne scene "prepoznavanja", ljubavnog "zemljotresa" - govorom - izdvajaju dvoje "prestupnika", Romeo i Julija. Scena u kojoj oni, odbacujući kostim kao obeležje koje ih izjednačava s okolinom, progovaraju, dobija ono bolno kasparhauzersko značenje, poput ponovnog rađanja, primalnog krika, u ovom slučaju - osvajanja novog, sopstvenog identiteta. Nakon toga, na sceni je sukob dva sveta: sveta emocija i onog ispražnjenog koji se s vremena na vreme osipa prebegavanjem emocionalnih "disidenata". Jer, samo ljubav, prava i iskrena, samo emocija, ima pravo na reč. I na Život. I na Smrt. Jer, tamo gde na kraju odlaze ovi naši Romeo i Julija jeste neki bolji, drugačiji, lepši i pravedniji svet ili je to, možda, opet neki privid, neki teatar drugačiji, istinskiji od onog koji napuštaju. Završna scena je (možda omaž, možda citat, možda i) koincidentno identična onoj Mijačevoj, u Leonsu i Leni. Sem dvoje predivnih mladih glumaca u naslovnim ulogama, značajan glumački doprinos ovoj predstavi dali su, pre svih, kako na planu pokreta, tako i na planu emocionalnog pokrića za likove koje tumače, i Jovana Stipić i Igor Pavlović kao bračni par Kapulet koji funkcioniše na principu zla-žena-i-papučar i Radoje Čupić (Lavrentije). Iz ostatka inače ujednačenog ansambla još izdvajamo Milorada Kapora (Baltazar) i Lidiju Stevanović (Dadilja).
Darinka NIKOLIĆ

Srpsko narodno pozorište 2006