СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Инцест је, у суштини, аутоеротичан чин, нарцистички чин, а Симеон Наход, тражећи мајку, у потрази је за властитим идентитетом.
“Хоћу мајку да нађем, да знам ко сам и шта сам, хоћу да знам, не други да ми кажу, хоћу ја да знам”.
Управо та потрага, та опседнутост самим собом, његов нарцизам, постаје његова хамартија, његова трагична грешка која га води у грех и пропаст. Не случајно је његова жеља да пронађе мајку повезана са буђењем његове сексуалности. Он излази из манастира, из света који припада Оцу, оцу који инхибира, свет ауторитета, свести и закона, супротстављен инстинктивним нагонима, да би се вратио у реку из које је дошао, поред које се сексуално сједињује с мајком, остваривши тако потребу да се врати у мајчину утробу, у реку која представља смрт или повратак у нови живот.
(...) Симеон Наход у себи има крв курве и млеко циганке, семе оца који је волео дечаке, воду реке у коју га је мајка препустила смрти...
“Копилане један, ко зна чију крв ти имаш...”. “Није он како треба и неће бити како треба, грехови родитељски се у њему виде.”
Деца у себи носе грехе родитеља и преносе их на своју децу, зачарани круг се наставља, Симеон напушта своје дете, препустивши га судбини која ће највероватније бити само понављање породичне историје. Да би се ослободио греха жртвује себе, кажњава се затворивши се на десет година у слепило тамнице, исто као и Едип који ослепљујући се одбија да види, да преузме одговорност.
И након свега, у смрти, као и у животу, још тражи мајку... “Вир је моја кућа сине, у виру ме нађи... “
Илинка ЦРВЕНКОВСКА

ОПЕТ О НАХОДУ СИМЕОНУ
Све је кренуло од народне песме Наход Симеон, која почиње тиме што стари калуђер из Дунава вади сандук од олова и из њега мушко дете, још живо. Детету надену име Наход Симеон и одгаје га у манастиру, али кад је одрастао, пожелео је да пронађе своје родитеље, првенствено мајку... Стерија је по овој песми написао своју драму Наход Симеон. Дијалошки изузетно економично, Стерија вешто плете своју причу о Находу, уводећи још један инцест и дајући ликовима уверљиве мотивације за понашање. Овде Стерија, кога због комедија обично називамо нашим Молијером, највише личи на Шекспира, који му је претходио и на Лорку, који ће доћи касније. (...) Ова, за сада, најновија верзија Находа Сиеона? дело је Милене Марковић. Милена црпе фабулу и из народне песме и из Стеријине драме, али пише нов, модеран, узбудљив позоришни текст, приликом чијег писања су избегнута олака решења, «прве лопте» и површни ефекти. Резултат је постмодернистичка, поетска драма, чијом би се деконструкцијом добила прецизна слика наше стварности данас: Находи Симеони и њихове несрећне мајке свуда су око нас.
Бранко ДИМИТРИЈЕВИЋ

Наход Симеон од усмене традиције до драмског текста Милене Марковић
Грчка легенда о Едипу, чија је трагична кривица садржана у кобном незнању да је за жену узео сопствену мајку, што је наравно изазвало гнев богова, обрађена у Софокловој трагедији, имала је одјека у нашој старој и народној књижевности. У прозном облику најпознатија је средњовековна легенда о светом Павлу Кесаријском, док су у стиху две, вероватно највредније, оне сачуване у II књизи народних песама Вука Стефановића Караџића: "Наход Симеун" и "Опет Наход Симеун". У првој варијанти стари игуман пронађе на обали Дунава новорођенче у оловном сандуку, које након што одрасте креће у свет да пронађе родитеље. У Будиму се жени краљицом, а до сазнања да је она његова мајка долази се преко Јеванђеља које је Симеун заборавио у краљичиним одајама. По другој варијанти наход је син поочима и поћерке, а касније се венчава са својом мајком. До препознавања долази преко кошуље и књига што их је мајка оставила у сандуку са тек рођеним сином. У оба случаја Симеун окајава грех у подземној тамници, чији су кључеви бачени у Дунав или море, да би након десет, односно тридесет година били нађени у уловљеној риби, а Симеун после ослобађања бива посвећен. Оне припадају групи неисторијских песама са инцестом као основним мотивом, али истовремено, између осталог, осликавају старе породичне односе у контексту религиозних тема, често повезане са прехришћанским мотивима.
Јован Стерија Поповић је 1830. године објавио "Наода Симеона или несрећно супружество" трагедију у пет дејствија по народној песми. Инспирацију за своју трагедију Стерија је пронашао у песми "Опет Наход Симеун" с том разликом што његов драмски текст почиње Симеоновим доласком у Јању, док је читава предисторија изостављена. Централни мотив ове трагедије јесте љубав између Симеона и Зулме, царице града Јање, за коју се на крају, у коначном препознавању испоставља да је Симеонова мајка. Ова чињеница, као и одсуство мотива о јунаковом трагању за истином о сопственом пореклу, условила је и жанровско приближавање Стеријиног комада мелодрамским елементима. Трагична кривица Симеона, али и Зулме која је била у браку са својим оцем и из те везе родила Симеона, у складу са жанровским конвенцијама мелодраме остаје у другом плану. Поред тога, Стеријино очигледно несналажење у развоју драмске ситуације и поступку карактеризације, које ће на више или мање успешан начин, успети да превазиђе у својим наредним трагедијама "Наода Симеона" сврставају међу најмање извођене комаде родоначелника савремене српске драмске књижевности.
Врло занимљива драматуршка структура комада Милене Марковић, остварена кроз својеврсно преиспитивање књижевне традиције и духовито поигравање са стилско-поетским законитостима античке трагедије, вешто прикривени, али на моменте, ипак уочљиви иронични третман архетипских представа о неумитности и предодређености људске судбине, неконвенционалност језичког израза и упечатљив поступак карактеризације ликова, само су нека од битних обележја најновије, оригиналне верзије "Находа Симеона". Инспирисана свим претходно поменутим делима, а нарочито њиховим основним мотивима инцеста и потраге за властитим идентитетом, Милена Марковић релативизује читав вредносни систем на којем почива једна заједница без обзира на епоху и друштвено-историјски контекст. Кроз духовито интонирани дијалог калуђера Јована и Милуна, "померену" животну филозофију Циганке дојиље, Такову исконску потребу за бегом од сивила свакодневице, или мрачну слику породичне "идиле" Трбуље и њеног непокретног мужа, преламају се цивилизацијски, социолошки, етички, културолошки и политички модели и најразличитији аспекти њиховог утицаја на појединца. Сваки од ликова Милене Марковић бежећи од себе настоји да пронађе своје истинско "ја" у свету који се темељи на илузији и самообманама. Резултат такве потраге увек је неумољиво трагичан.
Мики РАДОЊИЋ

Неопходан дах свежине
Одлична замисао Стеријиног позорја да и само продуцира представу према домаћем драмском тексту уродила је несвакидашњим сценским остварењем Наход Симеон. Настало у сарадњи са Српским народним позориштем, као омаж Стерији, ово дело, не само да оригиналношћу, превазилази јубиларни повод и слављеничку намену, већ открива и истраживачку радозналост која је мањкала нашем театру. Наручујући оригинални драмски текст на једну од Стеријиних тема, у Позорју су се, несумњиво, понајмање надали да ће Милена Марковић потражити инспирацију у једном од његових мање успелих дела – предромантичној сентименталној трагедији Наход Симеон, која је дуго важила за пишчеву „младалачку грешку“. Од 1830, када је штампана у Будиму, до сјајне Мијачеве поставке у ЈДП-у – која је гротескном стилизацијом, као „метафизички гран гињол“ надвисила предложак – овај комад сматран је неизводивим у театру. Додуше, том приликом се и сазнало да је мостарско аматерско друштво „Гусле“ играло Находа 1909, и то са Алексом Шантићем у насловној улози. Стерија је ово дело писао на основу народне песме – средњовековне српске верзије едиповог мита – која је прожета хришћанским схватањем света: о човековом греху, божјој казни и блаженству покајања. Поучителан у науму, хтео је да поручи свом роду какве су последице неумерених осећања и неконтролисаних нагона. Користио је другу верзију песме – о хиландарском Находу и стамболској царици. За некога ко, попут Милене Марковић – у својим драмама, модерним песничким нервом слика стварност око себе, разумљиво је да већу стваралачку слободу налази у инспирацији епским изворником, поготово што јој два сижеа – и будимски, и стамболски – омогућују да комбиновањем дође до мотивацијске основе за своје сценско дело о прародитељском греху – овде транспонованом у недозвољеној љубави мајке и сина. Будући да у себи има и епски: одисеја – трагање за пореклом и лирски – мелодрамски и исповедни тон, ово дело спада у савремене баладе, које своју модерност црпе у брехтовском иронично-сатиричном отклону и онеобичавању стварности, као и апсурдном и безнадежном, трагичном осећању човекове егзистенције. Ауторка, дакле, кроз општу, цивилизацијску перспективу хришћанског и античког мита, народног предања и књижевно-историјских узора – пропитује трагичну кривицу нашег времена, а она се огледа у дезинтегрисаној друштвеној стварности, индивидуалном осећању губитка идентитета и свих људских прерогатива, међу којима је љубав хронично недостајућа.
У основи редитељске поетике госта из Словеније Томија Јанежича, са чијом особеношћу смо се први пут срели на Битефу, је поетско-реалистичко, чеховљевски танано, готово чулно осећање времена, као и трагичка свест о пролазности и трошности овога света, али и упитаност над смислом људске егзистенције. Због тога његове представе трају и више од три сата. Као и Наход Симеон. Али, ако се препустите сценској магији имаћете непоновљив доживљај: да сте део надреалне атмосфере у којој се бришу границе између театра и живота где су: коњи, козе, пси и гуске стварни, баш као и мирис паприкаша који се крчка у неком ћошку или звук мотора, чак, аутомобила који зе зауставља тик испред вас; чућете као кроз рог шум неких далеких времена која се драматично препознају у данашњем; осетићете као да по вама падају леденице тишине које топе свакидашњу рутину људског постојања, и она отиче у заборав. Схватићете да је сасвим раскриљена и огољена сцена СНП-а богато декорисана животом какав би постојао и на Нојевој барци! Хришћанска симболика и антички сценски узуси препознају се: у писти која у облику крста сече сцену – њоме ће се јунаци овог комада узвисити до праве позорнице, узети микрофон и брехтовски самоиронично отпевати своју трагичну неиспуњеност, усамљеност и уопште, судбинску муку; ту су симболи рибе и воде као прочишћења; ту је антички хор – мештана; супротстављени животни принципи – калуђерског искупљења и циганске слободе; ту је и Циганка дојиља која у бесу куне и прориче трагедију, одлазећи на коњу, слободна од обиља, својине, скрушености и покајања. И наједном, глумачки ансамбл СНП-а, видите у посве другачијем издању од уобичајеног. Прецизан, пробран, сведен израз, али опуштен, природне уверљивости. Готово веристички. Нећете веровати, али баш тако игра даровити дечак Григорије Јакишић, као да овде пред нама живи упитаност младог Симеона пред његов полазак у свет. Друго изненађење приредио нам је спонтаном глумом асистент редитеља Борис Лијешевић као одрасли Симеон. Јасна Ђуричић је, пак, на унутарњој експресији градила лик девојке која се одриче детета и плаћа ово, много касније, трагичком кривицом. Ненад Ћирић је одмерено донео мудри ауторитет игумана манастира у којем је Наход одрастао. Душан Јакишић је упечатљив као калуђер у борби с демонима. Драгиња Вогањац и Владислав Каћански, сликовито доносе разбијену и извитоперену брачну илузију, типичну за данашњицу. Лик разуздане, дивље циганске девојке, писан према познатом стереотипу, Јована Стипић остварује с много мере и у неколико снажних потеза. Млада Јована Мишковић искрена и потресна у улози девојке чије и име Тако говори о унутарњој безличности. Као да се појавила из неког апсурдног комада: седи, гледа живот и чека.
О томе да је представа Наход Симеон несвакидашњи пројекат говори и податак да у њој игра и једна права беба: Максим Филиповић, затим, да једна од најбољих глумица у земљи, Гордана Ђурђевић-Димић, у овој подели, само невербалним средствима, доноси – типичну жену из народа и да управник СНП-а Миливоје Млађеновић све време на сцени кува поменути паприкаш. Но, упркос томе што Јанежич због свог, аутентичног, поетског доживљаја света – кроз димензију времена, и не покушава да се према сценском односи рационалније, реч је о једном од најзанимљивијих пројеката нашег театра после Ристићеве ере – и с несумњивим утицајем естетике КПГТ-а. Својом поетском ширином и неконвенционалним позоришним изразом, представа Наход Симеон уноси толико неопходан дах свежине у нашу позоришну стварност.
Душица ПЕЈОВИЋ

Призори краја света
Пред великим песничким/драмским делом Милене Марковић осећате потребу да, бар привремено, заћутите. Но, како посао критичара није ћутање... "Наход Симеон" Милене Марковић јесте трагичко иронична повест о посткатаклизмичком времену, о последицама цивилизацијских ломова, насталих не вољом богова већ вољом/пристајањем смртника (грешника и жртава), та поетска драма јесте слика краја (ове) цивилизације и њених остатака не неком Медузином сплаву, слика света аналогна оној библијској, после Страшног суда, Потопа или пада Куле вавилонске... Или, можда - куге у Теби, да поменемо само неке од архетипова на којима Милена Марковић, заправо, прича аутентичну, сурову, застрашујућу, овдашњу и садашњу, причу о - нама. Најнепосреднију инспирацију, Милена Марковић проналази у Стеријиној истоименој трагедији, која исходиште има у народној песми, а заснованој на мотиву инцеста/греха и спознању до којег се долази "препознавањем и самокажњавањем". Нешто даљи извор инспирације јесте антички мит о Едипу. Наш Едип, Наход Симеон Марковићкин (и Стеријин) "бежи од онога што воли, да би нашао оно од чега стрепи", како то тачно и луцидно примећује Светислав Јованов (у књизи "Обманути Ерос"). Најкраће речено: у питању је трагање за идентитетом.
Драмски дискурс Милене Марковић у овом конкретном случају јесте фрагментарно, контрапунктивно низање дијалошке форме, пресецане, коментарисане, поентиране сонговима, а сцене се, у жанровском смислу, крећу у широком регистру од комедије, преко мелодраме до трагедије. Њен језик поседује алегоричност, поетски набој, чак и кад је "чиста проза", метафоричност и кад говори о стереотиповима свакодневице. Таквим поступком на нивоу драмске форме и на нивоу језика, Милена Марковић постиже висок степен зачудности и отклона у својој имагинативној надградњи.
Словеначки редитељ Томи Јанежич, у комплементарном сценском дискурсу који савршено препознаје, прати и тумачи интонацију, емоцију, значења драмског текста, отвара, на широком и дубоком простору такозване мале сцене Српског народног позоришта, фасцинантан, готово библијски, призор онога што је некада био "врт љубави" а сада је тек гробље или су то неки распарчани остаци живота. На сцени (сценографију такође потписује Јанежич) има и воде (митска река) и ватре, и мириса (паприкаша, тамјана)...
По хоризонтали доминира огроман крст (симбол и конкретно: пут, мост, трпеза), "јавних" и интимних простора. Поређење с Фон Трировим "Догвилом" се намеће у визуелном и значењском смислу, но нема у овом тексту простора за елаборирање тих паралела. Нека остане тек као назнака, предлог за размишљање. Гуске, козе, коњи, пси, рибе... циркусанти, калуђери, Цигани, мотораши, скитнице... чине огромну сценску компасерију којом Јанежич гради моћне, симултане сценске слике, а светлосним сноповима фокусира крупне планове протагониста и издваја просторе кључних драмских призора.
Музика Бориса Ковача, у живом извођењу три оркестра: етно звук (поготово кад хор преузима функцију античког Хора) подвучен куртвајловским реским тоновима (у функцији евокације брехтијанског театра). И дуге тишине које се "чују".
Јасна Ђуричић (Мајка курва што је оставила дете, Удовица која је била у великом свету) већ у (првој) сцени опраштања од детета које, у напола пресеченом канистру за бензин, спушта у реку, подиже емоцију представе у неслућене висине... Бол - до неиздржљивости.
Потом плачемо и смејемо се са калуђерима (Југослав Крајнов, Душан Јакишић, Ненад Ћирић, Александар Гајин, Страхиња Бојовић, Игор Павловић, Борис Лијешевић) и бебом, потом дечаком Находом (Максим Филиповић и Григорије Јакишић, глумачка деца, тако мали а већ глумци).
Клетва Циганке дојиље (Јована Стипић), која, попут Сфинге, зна Находову тајну, потресно изговорена и отпевана... Наход Симеон, копиле, страсни пустолов на путу ка спознаји, с Трбуљом газдарицом у селу (изванредна, попут неке "мајке Храброст" која, уместо колица, вуче свог непокретног мужа - Владислав Каћански у најбољем издању - своју прву љубав, Драгиња Вогањац) научиће како се воли жена и бити, опет, испраћен клетвом, упознати, с Тако девојчицом која хоће у велики свет (уверљива као мелодрамска јунакиња Јована Мишковић) "идилу" брака и побећи главом без обзира, у наручје, "у утробу" - сопствене мајке.
Тај сусрет, тај "гром из ведра неба", ту победу Судбине, Јасна Ђуричић и Борис Лијешевић (Наход Симеон копиле, "леп као девојка Сима Симеон") одиграли су тек погледима, али са снагом која се у виду језе преноси на гледалиште... По вокацији редитељ, у овој представи асистент редитеља, Борис Лијешевић је, силом прилика, ускочио у насловну улогу и донео тај лик с неком природном уверљивошћу и са сензибилитетом који приватно поседује, а последњим сонгом "Хоћу да ме нема" стао је глумачки равноправно и уз саму Јасну Ђуричић.
Текст "Наход Симеон" Милена Марковић написала је по поруџбини Српског народног позоришта, које је желело да Стеријине јубилеје обележи помало неконвенционално. Истоимена представа је настала у копродукцији СНП и Стеријиног позорја, које се у овом случају, први пут у својој историји, појављује у улози продуцента. Велика и значајна представа, у уметничком и продукцијском смислу.
Даринка НИКОЛИЋ (Дневник, 6. јун 2006.)

	..Милена Марковић	Српско народно позориште

	..НАХОД СИМЕОН


	ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА