| |
| |
Neophodan dah svežine
Odlična zamisao Sterijinog pozorja da i samo producira predstavu prema domaćem dramskom tekstu urodila je nesvakidašnjim scenskim ostvarenjem Nahod Simeon. Nastalo u saradnji sa Srpskim narodnim pozorištem, kao omaž Steriji, ovo delo, ne samo da originalnošću, prevazilazi jubilarni povod i slavljeničku namenu, već otkriva i istraživačku radoznalost koja je manjkala našem teatru
Naručujući originalni dramski tekst na jednu od Sterijinih tema, u Pozorju su se, nesumnjivo, ponajmanje nadali da će Milena Marković potražiti inspiraciju u jednom od njegovih manje uspelih dela - predromantičnoj sentimentalnoj tragediji Nahod Simeon, koja je dugo važila za piščevu "mladalačku grešku". Od 1830, kada je štampana u Budimu, do sjajne Mijačeve postavke u JDP-u - koja je grotesknom stilizacijom, kao "metafizički gran ginjol" nadvisila predložak - ovaj komad smatran je neizvodivim u teatru. Doduše, tom prilikom se i saznalo da je mostarsko amatersko društvo "Gusle" igralo Nahoda 1909, i to sa Aleksom Šantićem u naslovnoj ulozi. Sterija je ovo delo pisao na osnovu narodne pesme - srednjovekovne srpske verzije edipovog mita - koja je prožeta hrišćanskim shvatanjem sveta: o čovekovom grehu, božjoj kazni i blaženstvu pokajanja. Poučitelan u naumu, hteo je da poruči svom rodu kakve su posledice neumerenih osećanja i nekontrolisanih nagona. Koristio je drugu verziju pesme - o hilandarskom Nahodu i stambolskoj carici. Za nekoga ko, poput Milene Marković - u svojim dramama, modernim pesničkim nervom slika stvarnost oko sebe, razumljivo je da veću stvaralačku slobodu nalazi u inspiraciji epskim izvornikom, pogotovo što joj dva sižea - i budimski, i stambolski - omogućuju da kombinovanjem dođe do motivacijske osnove za svoje scensko delo o praroditeljskom grehu - ovde transponovanom u nedozvoljenoj ljubavi majke i sina. Budući da u sebi ima i epski: odiseja - traganje za poreklom i lirski - melodramski i ispovedni ton, ovo delo spada u savremene balade, koje svoju modernost crpe u brehtovskom ironično-satiričnom otklonu i oneobičavanju stvarnosti, kao i apsurdnom i beznadežnom, tragičnom osećanju čovekove egzistencije. Autorka, dakle, kroz opštu, civilizacijsku perspektivu hrišćanskog i antičkog mita, narodnog predanja i književno-istorijskih uzora - propituje tragičnu krivicu našeg vremena, a ona se ogleda u dezintegrisanoj društvenoj stvarnosti, individualnom osećanju gubitka identiteta i svih ljudskih prerogativa, među kojima je ljubav hronično nedostajuća.
U osnovi rediteljske poetike gosta iz Slovenije Tomija Janežiča, sa čijom osobenošću smo se prvi put sreli na Bitefu, je poetsko-realističko, čehovljevski tanano, gotovo čulno osećanje vremena, kao i tragička svest o prolaznosti i trošnosti ovoga sveta, ali i upitanost nad smislom ljudske egzistencije. Zbog toga njegove predstave traju i više od tri sata. Kao i Nahod Simeon. Ali, ako se prepustite scenskoj magiji imaćete neponovljiv doživljaj: da ste deo nadrealne atmosfere u kojoj se brišu granice između teatra i života gde su: konji, koze, psi i guske stvarni, baš kao i miris paprikaša koji se krčka u nekom ćošku ili zvuk motora, čak, automobila koji ze zaustavlja tik ispred vas; čućete kao kroz rog šum nekih dalekih vremena koja se dramatično prepoznaju u današnjem; osetićete kao da po vama padaju ledenice tišine koje tope svakidašnju rutinu ljudskog postojanja, i ona otiče u zaborav. Shvatićete da je sasvim raskriljena i ogoljena scena SNP-a bogato dekorisana životom kakav bi postojao i na Nojevoj barci! Hrišćanska simbolika i antički scenski uzusi prepoznaju se: u pisti koja u obliku krsta seče scenu - njome će se junaci ovog komada uzvisiti do prave pozornice, uzeti mikrofon i brehtovski samoironično otpevati svoju tragičnu neispunjenost, usamljenost i uopšte, sudbinsku muku; tu su simboli ribe i vode kao pročišćenja; tu je antički hor - meštana; suprotstavljeni životni principi - kaluđerskog iskupljenja i ciganske slobode; tu je i Ciganka dojilja koja u besu kune i proriče tragediju, odlazeći na konju, slobodna od obilja, svojine, skrušenosti i pokajanja. I najednom, glumački ansambl SNP-a, vidite u posve drugačijem izdanju od uobičajenog. Precizan, probran, sveden izraz, ali opušten, prirodne uverljivosti. Gotovo veristički. Nećete verovati, ali baš tako igra daroviti dečak Grigorije Jakišić, kao da ovde pred nama živi upitanost mladog Simeona pred njegov polazak u svet. Drugo iznenađenje priredio nam je spontanom glumom asistent reditelja Boris Liješević kao odrasli Simeon. Jasna Đuričić je, pak, na unutarnjoj ekspresiji gradila lik devojke koja se odriče deteta i plaća ovo, mnogo kasnije, tragičkom krivicom. Nenad Ćirić je odmereno doneo mudri autoritet igumana manastira u kojem je Nahod odrastao. Dušan Jakišić je upečatljiv kao kaluđer u borbi s demonima. Draginja Voganjac i Vladislav Kaćanski, slikovito donose razbijenu i izvitoperenu bračnu iluziju, tipičnu za današnjicu. Lik razuzdane, divlje ciganske devojke, pisan prema poznatom stereotipu, Jovana Stipić ostvaruje s mnogo mere i u nekoliko snažnih poteza. Mlada Jovana Mišković iskrena i potresna u ulozi devojke čije i ime Tako govori o unutarnjoj bezličnosti. Kao da se pojavila iz nekog apsurdnog komada: sedi, gleda život i čeka.
O tome da je predstava Nahod Simeon nesvakidašnji projekat govori i podatak da u njoj igra i jedna prava beba: Maksim Filipović, zatim, da jedna od najboljih glumica u zemlji, Gordana Đurđević-Dimić, u ovoj podeli, samo neverbalnim sredstvima, donosi - tipičnu ženu iz naroda i da upravnik SNP-a Milivoje Mlađenović sve vreme na sceni kuva pomenuti paprikaš. No, uprkos tome što Janežič zbog svog, autentičnog, poetskog doživljaja sveta - kroz dimenziju vremena, i ne pokušava da se prema scenskom odnosi racionalnije, reč je o jednom od najzanimljivijih projekata našeg teatra posle Ristićeve ere - i s nesumnjivim uticajem estetike KPGT-a. Svojom poetskom širinom i nekonvencionalnim pozorišnim izrazom, predstava Nahod Simeon unosi toliko neophodan dah svežine u našu pozorišnu stvarnost.
Dušica PEJOVIĆ
Prizori kraja sveta
Pred velikim pesničkim/dramskim delom Milene Marković osećate potrebu da, bar privremeno, zaćutite. No, kako posao kritičara nije ćutanje... "Nahod Simeon" Milene Marković jeste tragičko ironična povest o postkataklizmičkom vremenu, o posledicama civilizacijskih lomova, nastalih ne voljom bogova već voljom/pristajanjem smrtnika (grešnika i žrtava), ta poetska drama jeste slika kraja (ove) civilizacije i njenih ostataka ne nekom Meduzinom splavu, slika sveta analogna onoj biblijskoj, posle Strašnog suda, Potopa ili pada Kule vavilonske... Ili, možda - kuge u Tebi, da pomenemo samo neke od arhetipova na kojima Milena Marković, zapravo, priča autentičnu, surovu, zastrašujuću, ovdašnju i sadašnju, priču o - nama. Najneposredniju inspiraciju, Milena Marković pronalazi u Sterijinoj istoimenoj tragediji, koja ishodište ima u narodnoj pesmi, a zasnovanoj na motivu incesta/greha i spoznanju do kojeg se dolazi "prepoznavanjem i samokažnjavanjem". Nešto dalji izvor inspiracije jeste antički mit o Edipu. Naš Edip, Nahod Simeon Markovićkin (i Sterijin) "beži od onoga što voli, da bi našao ono od čega strepi", kako to tačno i lucidno primećuje Svetislav Jovanov (u knjizi "Obmanuti Eros"). Najkraće rečeno: u pitanju je traganje za identitetom.
Dramski diskurs Milene Marković u ovom konkretnom slučaju jeste fragmentarno, kontrapunktivno nizanje dijaloške forme, presecane, komentarisane, poentirane songovima, a scene se, u žanrovskom smislu, kreću u širokom registru od komedije, preko melodrame do tragedije. Njen jezik poseduje alegoričnost, poetski naboj, čak i kad je "čista proza", metaforičnost i kad govori o stereotipovima svakodnevice. Takvim postupkom na nivou dramske forme i na nivou jezika, Milena Marković postiže visok stepen začudnosti i otklona u svojoj imaginativnoj nadgradnji.
Slovenački reditelj Tomi Janežič, u komplementarnom scenskom diskursu koji savršeno prepoznaje, prati i tumači intonaciju, emociju, značenja dramskog teksta, otvara, na širokom i dubokom prostoru takozvane male scene Srpskog narodnog pozorišta, fascinantan, gotovo biblijski, prizor onoga što je nekada bio "vrt ljubavi" a sada je tek groblje ili su to neki rasparčani ostaci života. Na sceni (scenografiju takođe potpisuje Janežič) ima i vode (mitska reka) i vatre, i mirisa (paprikaša, tamjana)...
Po horizontali dominira ogroman krst (simbol i konkretno: put, most, trpeza), "javnih" i intimnih prostora. Poređenje s Fon Trirovim "Dogvilom" se nameće u vizuelnom i značenjskom smislu, no nema u ovom tekstu prostora za elaboriranje tih paralela. Neka ostane tek kao naznaka, predlog za razmišljanje. Guske, koze, konji, psi, ribe... cirkusanti, kaluđeri, Cigani, motoraši, skitnice... čine ogromnu scensku kompaseriju kojom Janežič gradi moćne, simultane scenske slike, a svetlosnim snopovima fokusira krupne planove protagonista i izdvaja prostore ključnih dramskih prizora.
Muzika Borisa Kovača, u živom izvođenju tri orkestra: etno zvuk (pogotovo kad hor preuzima funkciju antičkog Hora) podvučen kurtvajlovskim reskim tonovima (u funkciji evokacije brehtijanskog teatra). I duge tišine koje se "čuju".
Jasna Đuričić (Majka kurva što je ostavila dete, Udovica koja je bila u velikom svetu) već u (prvoj) sceni opraštanja od deteta koje, u napola presečenom kanistru za benzin, spušta u reku, podiže emociju predstave u neslućene visine... Bol - do neizdržljivosti.
Potom plačemo i smejemo se sa kaluđerima (Jugoslav Krajnov, Dušan Jakišić, Nenad Ćirić, Aleksandar Gajin, Strahinja Bojović, Igor Pavlović, Boris Liješević) i bebom, potom dečakom Nahodom (Maksim Filipović i Grigorije Jakišić, glumačka deca, tako mali a već glumci).
Kletva Ciganke dojilje (Jovana Stipić), koja, poput Sfinge, zna Nahodovu tajnu, potresno izgovorena i otpevana... Nahod Simeon, kopile, strasni pustolov na putu ka spoznaji, s Trbuljom gazdaricom u selu (izvanredna, poput neke "majke Hrabrost" koja, umesto kolica, vuče svog nepokretnog muža - Vladislav Kaćanski u najboljem izdanju - svoju prvu ljubav, Draginja Voganjac) naučiće kako se voli žena i biti, opet, ispraćen kletvom, upoznati, s Tako devojčicom koja hoće u veliki svet (uverljiva kao melodramska junakinja Jovana Mišković) "idilu" braka i pobeći glavom bez obzira, u naručje, "u utrobu" - sopstvene majke.
Taj susret, taj "grom iz vedra neba", tu pobedu Sudbine, Jasna Đuričić i Boris Liješević (Nahod Simeon kopile, "lep kao devojka Sima Simeon") odigrali su tek pogledima, ali sa snagom koja se u vidu jeze prenosi na gledalište... Po vokaciji reditelj, u ovoj predstavi asistent reditelja, Boris Liješević je, silom prilika, uskočio u naslovnu ulogu i doneo taj lik s nekom prirodnom uverljivošću i sa senzibilitetom koji privatno poseduje, a poslednjim songom "Hoću da me nema" stao je glumački ravnopravno i uz samu Jasnu Đuričić.
Tekst "Nahod Simeon" Milena Marković napisala je po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta, koje je želelo da Sterijine jubileje obeleži pomalo nekonvencionalno. Istoimena predstava je nastala u koprodukciji SNP i Sterijinog pozorja, koje se u ovom slučaju, prvi put u svojoj istoriji, pojavljuje u ulozi producenta. Velika i značajna predstava, u umetničkom i produkcijskom smislu.
Darinka NIKOLIĆ (Dnevnik, 6. jun 2006.) |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
