| |
| |
ОСТАЛО ЈЕ ЋУТАЊЕ
Зашто сам, гледајући Тужну комедију Егона Савина, ових дана у Српскм народном позоришту, тако интензивно осећала Бекетово присуство? Можда зато што сам читајући тек изашле Брукове мемоаре, наишла на реченицу која је освестила оно што, годинама већ, интуитивно осећам: нема више правог Лира ако редитељ није свестан да је написана драма Чекајући Годоа!
И, ево Егона Савина – а ко би то други био међу нашим активним редитељима? – да на примеру Гончаровљевог Обломова докаже тачност Брукових запажања.
Најпре уочавамо простор за игру: некако празан, чистих линија, непомерљив. Герослав Зарић прецизно прати Савинову идеју и нуди простор на којем ће тужни бекетовски кловнови – свако на свој начин, батргајући се између чињења и нечињења у трагању за смислом живота – чекати... чекати... Тај Годо је највећа и најбоље чувана тајна овога света?
Заснована на изоштреним контрапунктима: пасивност – делање: субверзивно – површинско; унутрашње – спољашње; контемплација – успех/прогрес; одабрани – наметнути модел живота, драматизација романа Обломов Егона Савина (Под насловом Тужна комедија) чини још један отклон од оригинала: радња је смештена у војвођански (грађански) миље (изванредна језичка адаптација Љиљане Мркић-Поповић) у којем је “обломовштина” – читај: неверица у могућност промене и утицаја појединца на историјске токове – типична, при том онтолошка, а никако идеолошка, појава а не изузетак.
/.../ Ко је, дакле, његов Обломов којег тако сугестивно, зрело, изнијансирано тумачи Југослав Крајнов? Обломов је – мада може да звучи и парадоксално – човек избора. Онолико колико је, да парафразирам Фихтеа, избор сам – човек. Обломов је неко ко се пита и сумња, неко коме се баналност свакодневице поприлично гади и који уточиште проналази у стању у којем ум мирује, душа спава... А љубав? Зашто је “потрошити” остварењем, кад неостварена може вечно да траје? И сва та питања и сумње, дилеме и одустајања, деликатно и с елеганцијом без напора, остварује у лику Илије, Југослав Крајнов.
Олга Наде Шаргин је носилц витлности, представник оног другог света у којем владају задати принципи успеха/прогреса. Она се не пита, она јесте. И њена љубав нема упитника. Нада Шаргин врло постепено, уздржаним емоцијама које, ипак, провале у тренутку растанка (потресна и с правом мером одиграна сцена) гради лик Олге. И, при том, тако лепо и значењски подвучено, носи предиван костим Бојане Никитовић. Тумачећи Штолца, лик клишеа средствима изван клишеа, Драган Којић је (не први пут) доказао да је неоправдано запостављен у ансамблу Српског народног позоришта, Раде Којадиновић као Захар унео је племенити патос и мало тужног хумора у овај лик, док је Гордана Ђурђевић-Димић у улози Јулке остварила истинску глумачку бравуру. Ходом, начином говора, читавом гласовном и телесном импостацијом, она је попут играчице на жици испод које вреба понор карикатуре, тако сигурно, тако еквилибристички, да вам напросто истерује дах. Треба је видети како брише патос као да целог живота само то ради или како крпи чарапе, или с каквим изразом на лицу намотава вуну, док се живот Обломова полако гаси...
Даринка НИКОЛИЋ /Дневник, 9. новембар 2004/
ПОВРАТАК ЛИЧНОМ – ПОТРЕБА ДРУШТВА ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ ЕТИЧКОГ РЕДА
У галерији деветнаестовековних књижевних јунака, такозваних “сувишних људи”, Обломов је усамљен лик и крајњи израз духа одумирућег, анахроног друштвеног слоја који одликује непокретност, заостајање за животом и страх од новог. /.../
Драма ове крхке, кротке, голубље природе, утолико је већа и драматичнија, јер се прелама кроз четири, њему најбитнија људска бића у животу. У представи нема негативних јунака, који ће имати пресудну улогу у Обломовљевом пропадању; сви су они тек огледало у којем он, са стидом и болом, сабире крхотине идеала, догоревајући (усамљен), као свећа.
Савинова режија је промишљена и прецизна у сваком детаљу. Од амбијента који Герослав Зарић слика у сивилу некаквог буџака, где Обломов свакодневним излежавањима, нерадом и свађом са слугом као јединим духовним тренингом, плете паучину свог пасивног битка. Преко костима Бојане Никитовић који јасно профилишу животна становишта јунака: с једне стране је то Обломовљева неуредност и безвољност, а с друге, сјајна униформа његовог пријатеља, човека од каријере; а затим палетом боја Олгиних хаљина нијансира њено љубавно сазревање, или пак прибегава фолклорној стилизацији да би истакла Јулкину традиционалну природу.
И тако, све до глумачке игре коју редитељ зналачки води, сразмерно индивидуалним уметничким моћима и искуствима. Најчистији бисер првог дела представе је креација Захара Радета Којадиновића, а у другом је то Јулка Гордане Ђурђевић-Димић.
Којадиновићева улога је одмерена, прочишћена до крајности, минуциозним средствима донесена, а тако лепршава и духовита у исти мах. И она готово очинска љутња када је са својим господарем на ти, и исти немар и препуштеност безвољи, безмало детиња радост када у њихов живот уђе трачак светлости, рођачко саосећање при евоцирању успомена на непомућено спокојство прошлости, све у свему – он је огледало господареве обломовштине. Југослав Крајнов у први мах, ни својим физикусом, ни глумачким хабитусом не одаје тумача овог Гончаровљевог антијунака. Али, он је доиста толико уметнички сазрео да је водећи свог Обломова кроз драмске рукавце његове борбе са сопственом инертношћу, показао читав низ најсуптилнијих трансформација: од лењивца до тананог прхута голубије душе – кад напусти стреху, од загрцнутог и плачног спознања љубави, постиђености због слабе воље и неиспуњења Олгиних идеала, до олакшавајућег одрицања и тоњења у животни дремеж, ушушканост и одумирање у каљузи властите немоћи да се прилагоди стварности око себе.
Публика је у другом делу с нестрпљењем очекивала да види шта је Гордана Ђурђевић-Димић “урадила” с епизодним ликом потоње Обломовљеве животне сапутнице, којој је, у овој војвођанској адаптацији, додата пикторескност типичне словачке кућне редуше. Она је вешто, пробраним глумачким средствима, на ивици карикатуралног, избегла фолклорно-менталитетски клише и упечатљиво одиграла овај лик као сам “жанр” представе: смешна и кад је тужна, тужна и у духовитим сценама. Њена Јулка је жена чији је живот саздан од ситног, кућевног реда и рада, спремна на сваку жртву да он не буде помућен; ништа не тражећи, она само зна да се на старински, патријархалан начин предаје и служи свом “нежном” господару. Истовремено, она га као сенка штити од свих “спољних недаћа” и удовољавајући његовој слабости, обдарена природним, женским чулом, успева да дочека своју прилику, сачувавши га само за себе. И напокон, Драган Којић као Обломовљев пријатељ и његова животна антитеза: способан, радан, амбициозан, племенит баш као и његов друг из детињства и притом, дубоко свестан његових, толико ретких, скривених квалитета: дубоке осећајности, искрености, простодушности. Млади глумац се добро сналази у овој улози, прецизан је и одмерен, а с мало више искуства, биће то још спонтанија, проживљенија креација. /.../ Представа Тужна комедија Српског народног позоришта, тужна због узвишене патње човека који је одувек знао да се гаси и духовита, јер је прожета благом комиком, од оних је успелијих позоришних остварења која обећавају дуг живот на сцени.
Душица ПЕЈОВИЋ /Спектар, Радио Новог Сада, 5. новембар 2004/ |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
