SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Izgleda da je nemoguće govoriti o geniju Dostojevskoga a da se čoveku ne nametne reč "zločinački". Značajni ruski kritičar Mereškovski upotrebljava je u raznim svojim studijama o pesniku "Karamazovih" u više navrata, i to u dvostrukom smislu: jedanput je primenjuje na samog Dostojevskog i na "zločinačku radoznalost njegovog saznanja", a drugi put na predmet tog saznanja, ljudsko srce, čije najskrovitije i najzločinačkije pobude on razgolićava. "Kad ga čovek čita, laže on, uplaši se koji put od njegovog sveznanja, od tog pronicanja u tuđu savest. Kod njega nailazimo na naše sopstvene skrivene misli, koje čovek nikada ne bi priznao ne samo svom prijatelju, već ni samom sebi." Ali to je samo prividno objektivno i takoreći lekarsko ispitivanje i dokučivanje - u stvari je pre u pitanju psihološka lirika u najširem smislu reči, ispovest i neko jezivo priznanje, nepoštedno otkrivanje sopstvenih zločinačkih dubina savesti - i otuda ta strahovita moralna silina, ta religiozna strahota psigologije Dostojevskoga.
Tomas MAN, Eseji II, Matica srpska, Novi Sad, 1980.

* * *
Tri puta ga je život uzdizao, tri puta ga je survavao. Rano već hrani ga slatnim jelom sleve: njegova prva knjiga poklanja mu ime; ali ubrzo ga hvataju čvrste kandže i bacaju opet natrag i bezimeno: u tamnicu, u Katorgu, u Sibir. Opet je izronio još jači i odvažniji: njegovi Zapisi iz mrtvog doma bacaju Rusiju u vrtoglavicu. Sam car kvasi svojim suzama knjigu; ruska omladina plamenom gori za njega. On osniva časopis, njegov glas grmi celom narodu, prvi romani se pojavljuju. Tada se njegova materijalna egzistencija skrha u olujini, dugovi i brige šibaju ga napolje iz zemlje, bolest mu nagriza telo, kao skitnica luta po celoj Evropi, zaboravljen od svoga naroda. Ali po treći put, posle mnogih godina rada i oskudice, izronjava on iz mutnih voda bezglasne bede: govor u spomen Puškina potvrđuje ga kao prvog pesnika, proroka svoje zemlje. Ne može se sad više ugasiti njegova slava. Ali upravo sada obara ga gvozdena ruka i ushićeno oduševljenje njegovog celog naroda nemoćno penuša put jednog kovčega. Sudbina ga nije više iskala, svirepa mudra volja sve je postigla, dobila je iz njegove egzistencije ono što je najuzvišenije u duhovnom plodu: bez pošte baca sad praznu ljusku tela (...)

Dostojevski neće da se optužuje, niti da se menja, niti da se popravlja, već uvek samo jedno: da postane jači. Protiv rđavog, protiv opasnog u svojoj prirodi on se ne opire, on voli donekle svoju opasnost kao podstrek, obožava krivicu zbog kajanja, svoju oholost zbog poniznosti. Bilo bi stoga detinjasto prećutati demonsku stranu njegovog bića (koja je božanskoj tako blisko srodna), moralno ga "izvinjavati" i spasavati, zbog sićušne harmonije buržoaskog merila, zbog onog što ima elementarnu lepotu prekomernog (...)

Nikada ne traži savršenstvo, završetak, kraj u miru, već samo uvećavanje života u patnji. Uvek sve više nagoni svoje osećanje u nove napetosti, jer ne traži da dobije sebe, nego krajnju sumu osećanja. On ne želi, kao Gete, da se ukoči u kristalu, obasjavajući hladno na stotinu površina živi haos, već da ostane plamen koji samog sebe svakodnevno satire i uništava i svakodnevno se nov podiže i večito ponavlja, ali uvek s pojačanom snagom i iz zategnutijih suprotnosti. On ne želi da savlađuje život, već da oseća život. Ne gospodar, već fanatični rob svoje sudbine. I samo tako, kao "sluga božji", najodaniji od svih, mogao bi biti najveći znalac svega što je čovečansko (...)

Junaci Dostojevskog ne traže i ne nalaze nikakav odnos sa stvarnim životom: to je njihova osobina. Oni uopšte neće u realnost, već od prvog početka preko nje napolje, u beskonačno. Njihova sudbina ne postoji u spoljašnjem, već samo u unutrašnjem smislu. Njihovo carstvo nije od ovog sveta. Sve što izgleda oblikom vrednost, zvanje, moć i novac, sva vidljiva imovina za njih nema cenu ni kao svrha, kao kod Balzaka, ni kao sredstvo, kao kod Nemaca. Oni uopšte neće u ovom svetu ni da uspevaju, ni da se održavaju, ni da uređuju. Oni sebe ne štede, već se rasipaju i ostaju večito neproračunati. Ono što je nepodobno u njihovom biću čini da nam najpre oni izgledaju kao izlišni i fantastični snovi, ali njihov pogled izgleda prazan samo zato što nije upravljen napolje; on stremi sa žarom i ognjem uvek samo natrag u sebe sama, u sopstvenu egzistenciju. Ruski čovek prilazi celokupnosti. Oni hoće da osećaju sebe sama i život, ali ne njegove senke i slike u ogledalu, spoljašnju stvarnost, već veliku mističnu elementarnost, kosmičku moć, osećanje postojanja. Gde god dublje zađemo u delo Dostojevskog, svuda žubori kao najdonje vrelo ona sasvim primitivna, gotovo vegetalna, fanatična navala života, osećanje postojanja, ona praosnovna požuda koja ne želi sreću ili patnju, pojedinačne forme života, ocenjivanja, razlikovanja, već sasvim jedinstvenu radost, kakvu osećamo pri disanju. Oni hoće da piju sa praizvora, a ne sa gradskih i uličnih česmi, da osećaju u sebi večnost, beskonačnost i da ukinu vremensko. Oni znaju samo za jedan večiti svet, ni za kakav socijalni. Oni ne žele ni da izuče život, ni da ga nadvladaju; u neku ruku, oni hoće da ga osećaju naga, bez ičega, i da ga osećaju kao ekstazu egzistencije (...)

Otvorite oči, o čemu govore petnaest hiljada knjiga koje Evropa svake godine proizvodi? O sreći. Jedna žena želi jednog čoveka, ili neko želi da postane bogat, moćan i slavljen. Kod Dikensa stoji na kraju svih želja ljupka poljska kućica u zelenilu s živahnom gomilom dece, kod Balzaka zamak s titulom francuskog pera i s milionima. I pogledamo li oko sebe, na ulicu, u dućane, u niske sobice, u svetle dvorane, šta traže ti ljudi tamo? Da budu srećni, zadovoljni, bogati, moćni. Ko od ljudi Dostojevskog to želi? Niko. Ni jedan jedini čovek. Oni ne žele nigde da se zaustave: ni u sreći. Svi hoće dalje, svi imaju ono "više srce" koje pati. Biti srećan njima je ravnodušno, biti zadovoljan njima je ravnodušno, bogatstvo više preziru nego što ga žele. Oni imaju uncommon sense. Oni neće ništa od ovog sveta (...) Rekao sam ranije: oni ne žele ništa od ovog sveta. Rđavo rečeno. Oni neće ništa pojedino od sveta, već sve, njegovo svekoliko osećanje, svekoliku dubinu: život (...)

U delu Dostojevskog čovek se bori za svoju poslednju istinu, za svoje opštečovečansko ja. Da li se desilo neko ubistvo, ili neka žena gori od ljubavi, sve je to spoljašnja, sporedna stvar, kulisa. Njegov roman se odigrava u unutrašnjosti čoveka, u duševnom prostoru, u duhovnom svetu: slučajevi, događaji, udesi spoljašnjeg života samo su "šlagvorti", mašinerija, scenski okvir. Tragedija je uvek unutra (...)

Na kraju svih romana Dostojevskog imamo katarzu grčke tragedije, veliko pokajanje: nad istutnjalom burom i očišćenom atmosferom sija uzvišeni oreol duge, najviši ruski simbol izmirenja (...) Reč je ono tajanstveno oruđe kojim Dostojevski prodire u ovu dubinu svojih ljudi. Gete opisuje sve pogledom. On je - Vagner je ovu razliku najsrećnije izrekao - vizuelan, Dostojevski auditivan. On mora najpre da čuje svoje ljude kako govore i da ih pusti da govore, kako bismo ih osetili kao vidljive, i Mereškovski se izrazio sasvim jasno u svojoj genijalnoj analizi dvojice ruskih epičara: kod Tolstoja čujemo, jer vidimo, kod Dostojevskog vidimo, jer čujemo. Tek je reč vlažna rosa koja njihovu dušu oplodi: oni deluju u razgovoru, kao fantastično cveće, otvarajući svoju unutrašnjost, pokazuju svoje boje, polen svoje plodnosti. Oni se u diskusiji zagrevaju, bude se iz svoga duševnog sna, i tek prema budnim, prema strasnim ljudima, to sam već rekao, okreće se i umetnička strast Dostojevskog. On im izmamljuje reč iz duše, da bi onda zgrabio samu dušu. Ona demonska psihološka oštrovidost do detalja kod Dostojevskog nije, na kraju, ništa drugo do jedna nečuvena finoća sluha. Svetska literatura ne zna za savršenije plastične tvorevine od rečenica koje izgovaraju ljudi Dostojevskog. Mesto reči je simbolično, obrazovanje govora karakteristično, ničeg slučajnog, svaki prekinuti slog, svaki podgnuti ton, sve je samo nužnost. Svaka pauza, svako ponavljanje, svaki predah, svako zamuckivanje je važno, jer se uvek čuje ispod svake izgovorene reči postiskivano satreperenje: u razgovoru se izliva celo potpuno uzbuđenje duše. Iz govora kod Dostojevskog zna se ne samo šta svaki pojedini čovek kaže i šta hoće da kaže, već se zna i ono što prećuti (...) Šekspir je upoznao svet u telu, Dostojevski u duhu. Njegov svet je, možda, savršenija halucinacija sveta, dublji proročanski san duše, san koji još natkriljuje stvarnost: ali realizam koji preko sebe samog doseže u fantastično. Nadrealist Dostojevski, prekoračivši sve granice, nije opisivao stvarnost: on je nju uzdigao iznad sebe samog (...) Nigde se ne pojavljuje u njegovim knjigama ono tiho, ritmičko uspavljujuće osećanje ugodnosti, nikad se čovek ne oseća siguran i izvan događaja u neku ruku, na sigurnoj obali gledajući kao posmatrač komešanje i udaranje o obalu ustalasanog mora. Uvek smo kod njega unutra zariveni, zapleteni u tragediju. Kao bolest preživljujemo u krvi krizu njegovih ljudi, kao zapaljenja gore problemi u izbičevanom osećanju (...)
(...) Velike scene u romanima Dostojevskog čisti su dramatični dijalozi. Mogu se presaditi na binu, a da se nijedna reč niti doda niti izostavi, tako je svaka pojedina ličnost čvrsto istesana, tako se u dramatičnoj sekundi zbija u njima široka, nabujala sadržina velikih romana. Tragično osećanje u Dostojevskom, koje uvek prodire u presudnom trenutku, u najsnažnijoj napregnutosti, pri munjevitom pražnjenju, pretvara u ovim vrhuncima njegovo epsko umetničko delo potpuno u dramatično (...)

Duša je jedna zbrka, sveti haos u delu Dostojevskog. Kod njega ima pijanica iz čežnje za čistotom, zločinaca iz žudnje za kajanjem, defloratora iz poštovanja nevinosti, bogohulnika iz religiozne potrebe. Kad njegovi ljudi nešto traže, oni to čine isto tako u nadi da će biti odbijeni kao i da će im se ispuniti zahtev. Njihov prkos, ako ga sasvim razgrnemo, nije ništa drugo do skriven stid, njihova ljubav zakržljala mržnja, njihova mržnja skrivena ljubav. Suprotnost oplođava suprotnost. Ima kod njega pohotljivaca iz žudnje za patnjom, i, opet, mučitelja sama sebe iz žudnje za radošću, u pomahnitalom kruženju okreće se vrtlog njihovog htenja. Oni u požudi okuse već slast, u slasti već gađenje, u delu okuse kajanje i u kajanju, opet, osećaju, unazad, delo. Ima kod njih, u neku ruku, gornjih i donjih, mnogostrukih osećaja. Dela njihovih ruku nisu i njihova srca, govor njihovog srca nije, opet, govor njihovih usana, svako pojedino osećanje je, na taj način, pocepano, raznoliko, s mnogo značenja (...)
Izbor iz: Štefan CVAJG, Izabrana dela, Neimari sveta (knjiga prva); Rad, Beograd, 1983.

ZLOĆUDNA SNOVIĐENjA
Mag svetske literature, Dostojevski, iako zaživeo i u narodnim pošalicama o načitanosti "plavuša", čovek je od kojeg se diže kosa na glavi. Delimično zato što njegova spisateljska želja za osvetljavanjem mračnog na iskušavalačko primamljiv način p(r)oziva svakog. Duboko u neraspletivom čvoru duše, poslednjoj stanici ljudskih emocija, Egon Savin nam na prvom mestu eksponira vapaj za onim preko. Iracionalnu, takoreći bodlerovsku želju da se boluje negde drugde. Zbog bede i sirotinje s jedne, mada više s druge strane, zbog tame uparložene provincijalnosti u kojoj se svet, ono napolju, još može posmatrati kao nešto lepše i, naravno, većina je spremna na sve, da se tamo nađe. Obrazlažući kako je svaki provincijalac na osnovu svog instinkta i intuicije psiholog i znalac srca ljudskog, najbolji poznavalac prilika unutar vlastitog staklenog zvona, Dostojevski dolazi do "smešnog" zaključka u formi pitanja: "Zašto se onda u provinciji umesto psihologa i znalaca srca sreće mnogo više magaraca?" Ali, Savin ne insistira na tome. NJegovom čitanju je ipak bliži sledeći motiv: "Sanjalački karakter zaneo je Zinu u ovom trenutku izvan kruga svih obzira koje zahteva stvarnost." A u Mordasovu, reprezentovanom kućom i bićem Marije Aleksandrovne Moskaljove, obziri stvarnosti su takvi da svako, pa čak i "zalutali" stari Knez, savršena žrtva za savršen, "hrišćanski" zločin, ima svoje snoviđene zanose, koji vode nigde drugde do u propast. Kao da je još uvek na tragu Oblomova ("Tužna komedija" I. A Gončarov, režija Egon Savin, SNP, 2004), jedan od naših najpriznatijih reditelja sada kreira "Ujkin san" F. M. Dostojevskog, a po svemu sudeći poručuje: "Ako živite na onome što vam se čini kao dno dna, u sredini propasti, jada, tuge i bede - sanjajte! To bar možete. Ali, ne očekujte ostvarenje!" Ironija i(li) groteska, izbor je koji i Dostojevski nudi. "Zašto se mučite Marija Aleksandrovna! Setite se da snove šalje Bog. Ako Bog hoće, onda niko ne može kao Bog, i sve zavisi od njegove svete volje, nemate zašto da se ljutite", i tešeći, "opak" je on, a ni Savin baš nema nameru nekoga da teši. Nema milosti prema zloćudno opasnoj matrici i njenim predstavnicima. Zato i pokazuje stradanje. Ako je Gončarov zaista poslužio za tužnu, ovo sad je crna komedija. Već po scenografskim naznakama dramaturgije scenskog prostora bilo je jasno da će put biti mračan i mukotrpan. Skoro potpuno monohromatska scenografija Darka Nedeljkovića (s velikim izuzetkom Kneževog rumenog jastučka i mašne), pećinski sivo-smeđe-tamni kolorit, jedva nešto situaciono-potcrtavajuće nepokretnog mobilijara (s još jednim izuzetkom u vidu čašice i kofera) - klavirom i "osuđeničkom klupom" (stolicom), i veeeliki nosorog. Bio on Joneskov malograđansko-nacistički-maloumno-nasilan, ili onaj "obični" divlji, s velikim, jakim rogom i malim, slabim očima, isto je. Bio je dovoljan da na simboličkom planu Kneza prvo uplaši, a do kraja i ostvari svoju pretnju. Knez, iako ga Predrag Ejdus donosi praktično savršeno, staloženo, graduativno i na rubu sklizavanja u publiku, nije glavni junak, nego više pion, kog Mordasovljani žele da izguraju do kraja table. Izlapeli starekelja, kog vlastita situacija, kao i svakog zdravog čoveka u godinama, čak veseli, ipak je pretpostavljen ulozi Marije Aleksandrovne (Gordana Đurđević-Dimić) i njenoj nameri da se putuje u inostranstvo. Kao žrtvu projekcije, ona prinosi svoju kćerku Zinaidu Afanasijevnu (Milica Grujičić), vlastitu krv, ali i svakog ko joj se nađe na putu. Gordana Đurđević-Dimić se trudi da beskrupuloznu majku dosegne filigranskom mimikom, ledenom spolja, vatrenom u sopstvenom (ne)miru, energičnim gestom, i govorom koji su ubedljiviji u igri strasti, a manje u manipulaciji. Finim nijansama pojačanim nastupom, kokmpleksnosti uloge doprinosi epizoda s mužem, Afanasijem Matvejevičem (bravurozni Miodrag Petronje), u kojoj se pokazuje i kao supruga, ma koliko joj to (ne)pristajalo. "Tiranija je navika koja postaje potreba", kaže Dostojevski za "otmene dame iz određenih krugova", ali tiranija Marije Aleksandrovne skoro da nije za osudu. Sve je to zbog "Španjolaca na mazgama". Čak i Dostojevski, što Savin lepo primećuje, za nju kaže da nije pravi junak, što ne znači da ona to nije uopšte. Jugoslav Krajnov (Pavle Aleksandrovič Mozgljakov) i Milica Grujičić (Zina) svoje uloge, gle "apsurda", od strane Marije osuđujućom šekspirovskom romantikom poremećene mladosti, ostvaruju svedenim sredstvima, nadasve pažljivo i u "ofu" i u prvom planu. Posvećen rad s glumcima, brižljivo razrađene mizanscenske radnje (kontakt i distanca), Egonu Savinu višestruko su se isplatile u korišćenju "optuženičke klupe" (stolice), zapinjućih stepenica (ka...) , poda na koji pada knez zatreskavši se u "zanosan san" (Zinaidu), poda na koji su spremne da padnu i lokalne gospođe željne kneževe milosti. Uspešno unoseći nemir u završnicu igraju ih Gordana Kamenarović (Ana Nikolajevna) i Gordana Jošić-Gajin (Natalija Dmitrijevna), a zaista posebna priča su Aleksandra Pleskonjić-Ilić (Sofija Petrovna), Milica Kljaić-Radaković (Majka), Olivera Stamenković (Nastasja Petrovna) i Mihajlo Pleskonjić (Griška), kojima je i "petoparac bio dovoljan da pokažu da znaju da driblaju". Pišući s mržnjom, ali i ljubavlju, rukopis Dostojevskog Savin je preuzeo tačno i dosledno, prepoznajući i apostrofirajući momente u kojima se priča lomi. Osim ovih gore, "između" redova, jedine zamerke mogu se uputiti na gubitak niti u nedovoljno uspelom rešavanju "obrazloženja" od početka prezentnog neraspoloženja lepe, a još uvek udavače, Zinaide, i preloma "za i protiv" Marijinog master plana Pavla Aleksandroviča. Istina slavni Rus traži mnogo unutrašnjeg dijaloga, a Savin ga uglavnom svesno ne zadaje, verovatno pretpostavljajući da će teško proći na sceni, u osmišljenoj kompaktnosti ritma dešavanja.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 7.10.2006.

SVETI MONSTRUM VITALNOSTI
Predstavom Ujkin san, koja je pre izvesnog vremena gostovala u JDP-u, kao da se uspostavlja jedan tematski, žanrovski, poetički i autorski ciklus na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Posle uspešne scenske postavke romana Oblomov A. I. Gončarova, reditelj Egon Savin se ponovo, u istom pozorištu, poduhvatio dramatizacije i inscenacije jednog velikog dela ruske klasike - ovog puta, u pitanju je bila pripovetka Ujkin san F. M. Dostojevskog. Osim porekla i vrste književnog dela koje je uzeto kao tekstualno polazište, kao i specifičnog žanrovskog i emocionalnog štimunga, sličnost se ogleda i u tematskoj osnovi dve predstave: u oba slučaja, dramska radnja se oblikuje oko junaka koji se nalazi u sukobu sa svojom osujećujućom sredinom.
Tu se završavaju tematske sličnosti dve predstave, a počinju razlike. Iako se, na prvi pogled, stiče utisak da se radnja kako same, hiperdramske pripovetke Dostojevskog, tako i dramatizacije koju Savin potpisuje, konstituiše u tipičnom komedijskom ljubavnom trouglu - mladić je zaljubljen u devojku koja je obećana starcu - neprikosnoveni junak je, zapravo, devojčina majka. Ona je pokretač celokupne intrige, ona je ta koja tera ćerku na ovakakv brak, podvodi je dementnom starcu i njime manipuliše i tako ozbiljno ugrožava mladićeve planove. Za razliku, dakle, od Oblomovljevog "pasivnog bekstva" iz sredine kojoj ne pripada, energična matrona Marija Aleksandrova se vrlo aktivno bori da ćerku, a preko nje i sebe, iščupa iz užasa ruske provincije i podari joj srećniji život, onakav kakav sama nije imala.
Dramski potencijal ovog lika, scenski je ubedljivo i snažno ostvaren u glumačkoj kreaciji Gordane Đurđević Dimić; u njenom tumačenju, Marija Aleksandrovna je veoma preduzimljiva, snalažljiva i beskrupulozna osoba koja se, u sekundi i krajnje instinktivno, prilagođava svakoj situaciji i nastavlja da se bori za ostvarenje svog sna: da se udajom ćerke i sama dokopa lepšeg života, oličenog u naivnoj viziji Španije. U ovoj glumačkoj postavci najviše se izdvaja neka spontanost i, pre svega drugog, vitalnost lika, kojima se, u velikoj meri, aboliraju njegove brojne negativne odlike - manipulativnost, agresivnost, koristoljubivost; kao takva, Marija Aleksandrovna postaje "sveti monstrum" čovekove životne snage i dobija naklonost publike... Ta naklonost kao da opstaje i na samom kraju predstave, kada ona ne žali mrtvog Kneza, nego svoju propalu priliku.
Dotičnog Kneza igra Predrag Ejdus i to kao komičarski plastičnu, ali na momente i groteksno prenaglašen prikaz dementnog, žovijalnog i dekadentnog starog plemića. Slična komičarska plastičnost i izoštrenost odlikuju i igru Aleksandre Pleskonjić Ilić koja tumači Sofiju Petrovnu kao pijanog i jurodivog, ali i vrlo oštrog i lucidnog posmatrača gradskih dešavanja. Manje komičan bio je Mozgljakov Jugoslava Krajnova i to posebno u drugom delu predstave kada, zarad svojih bračnih interesa, počinje da hladno i ozbiljno manipuliše Knezom, ubeđujući ga da je samo sanjao da je isprosio ruku Marijine ćerke. Scenska pojava i držanje glumice Milice Grujičić odgovara opisu lepe i otmene ćerke Zine, kakav pruža sam Dostojevski, ali ovaj lik, u predstavi, nije bio dramski zaokružen, pa je ostala dilema da li je ona majčina žrtva, ili njen pasivni saučesnik ili nešto treće... Očito je da je prenaglašena, gotovo karikaturalna postavka epizodnih likova palanačkih ogovaruša (Gordana Jošić Gajin i Gordana Kamenarović) - sve se valjanjem po podu - bila namerna rediteljska odluka, ali to ne otklanja pitanje njene ispravnosti.
Spomenuti prizor s ova dva epizodna lika predstavlja, ipak, samo kratkotrajno narušavanje smele žanrovske kombinacije nostalgične, setne i sentimentalne atmosfere, s jedne strane, i izrazitog komičkog tona s druge - ravnoteže na kojoj je Egon Savin veoma insistirao i koja se, ponajpre, ogledala u igri Gordane Đurđević Dimić. Takav štimung u velikoj meri odgovara žanrovskom određenju koje se iščitava iz samog naslova Savinove prethodne dramatizacije ruske klasike, romana Oblomov - "tužna komedija"; i u jednom i u drugom slučaju imamo - da se na samom kraju vratimo na početno poređenje - sličan emocionalni doživljaj i žanrovsku sliku onog tužnog i nesrećnog ruskog miljea iz druge polovine 19. veka, iz koga se neki povlače putem apatije, lenjosti i defetizma, dok drugi aktivno i energično pokušavaju da iz njega pobegnu, koristeći pri tome sva raspoloživa sredstva, uključujući i rođenu decu.
U ostvarivanju takvog efekta, Egonu Savinu je prevashodno važan rad s glumcima na slojevitom uobličavanju dramskih likova, odnosa i situacija, kao i na spomenutom stvaranju i održavanju žanrovskog balansa, dok se svesno zanemaruju brojne mogućnosti savremenog teatra, što može, bar na prvi pogled, da stvori utisak staromodnosti izraza. Tako, recimo, kostimi Snežane Pešić Rajić i scenografija Darka Nedeljkovića uverljivo dočaravaju epohu i, eventualno, u slučaju dekora, stvaraju sumoran i oronuo ambijent, ali nemaju neku samostalniju i izrazitiju označavajuću funkciju. Ali, u svakom slučaju, ovde je reč o promišljenoj i elaboriranoj rediteljskoj poetici, pa bi bilo veoma zanimljivo videti koja će biti njena sledeća etapa... Jer, nema "ciklusa" bez bar trećeg dela.
Ivan MEDENICA, Vreme br. 833, 21.12.2006.

PRIKAZ ZLA
U osnovi predstave "Ujkin san", nastale na osnovu dramatizacije pripovetke Dostojevskog, nalazi se jednostavan zaplet koji predstavlja platformu za tragikomičnu analizu mračne složenosti ljudske prirode. Marija, prva dama u Mordasovu, ubeđuje svoju kćerku Zinaidu da se uda za starog Kneza kako bi nasledila njegovu titulu i bogatstvo. Tok radnje se menja kada kćerkin nesuđeni verenik Pavle ubedi Kneza da je dogovor o venčanju bio san, što je motiv koji, donekle kalderonovski, problematizuje kompleksni odnos između realnosti i bega u utočište imaginarnog. Tragikomično realistička, predstava u režiji Egona Savina je skoro sasvim izgrađena na ogoljenoj virtuoznosti izvođača. Gordana Đurđević-Dimić precizno igra dijaboličnu gaduru Mariju Aleksandrovnu Moskaljovu kao ultimativnog licemera koji pažljivo i promišljeno sprovodi svoje sebične ciljeve. Pri tome se ni u jednom trenutku ne ogoljava, ne eksponira esenciju svog bića, već bespoštedno manipuliše različitim maskama. Zinaidu, izvesno najčasniju osobu u okruženju zlih i primitivnih glupaka, igra Milica Grujičić. Ona na sceni vrlo često stoji u ćošku, okrenuta leđima, što se može shvatiti kao izraz njene želje da se odvoji od njih, isključi iz tog sveta bezrezervnog varanja i obmanjivanja. Ipak, ona prilično rezignirano prihvata majčin predlog, glavnu ulogu u toj sumornoj maskaradi. U predstavi nisu jasno definisani razlozi njenog pristajanja na ovu igru, imajući u vidu da ona, u osnovi, zastupa drugačije principe, ali na osnovu okolnosti možemo pretpostaviti da njena motivacija leži u želji da se izvuče iz ustajalosti svakodnevice. Pavla igra Jugoslav Krajnov, kao iskalkulisanog i ciničnog, prevrtljivog i osvetoljubivog spletkaroša, a Anu Nikolajevnu i Nataliju Dimitrijevnu, takođe dve koristoljubive gadure, oblikuju Gordana Kamenarović i Gordana Jošić-Gajin, upotpunjujući sliku beznadežnog primitivizma provincije. Miodrag Petronje igra Marijinog supruga Afanasija Matvejeviča, razigrano i izrazito karikaturalno, fizički naglašeno, blisko izvođačkoj tradiciji komedije del arte. Krupan, nezgrapan, nesvakidašnje infantilan i apsolutno inferioran pred svojom ženom koja se prema njemu odnosi kao prema nemirnom detetu, ovaj lik je nepresušni izvor groteskne komike. Predstavu markantno definiše igra Predraga Ejdusa koji stvara lik Kneza, kao sirotog, izgubljenog, senilnog starca, bespomoćnu i tužnu marionetu njihove maskarade. Od prvog pojavljivanja na sceni, trapavog teturanja sa jarkocrvenim jastukom u rukama koji drastično razbija monotoniju dominantne braon boje i naslućuje njegovu bazičnu grotesknost, Knez će biti stalni generator tragikomike. Pored Marijinih proračunatih, cinično teatralnih nastupa, Knežev iskreni, naivni patos postaje konkretniji i efektniji, sredstvo u izazivanju saosećanja prema njegovom liku. Izgled scene (Darko Nedeljković) je sugestivan u svojoj jednostavnosti; određen je turobnim, braon tonovima koji i vizuelno predstavljaju beživotnost ove sredine; na zidu se nalazi preteća glava nosoroga, jedan mrtvački trofej koji, između ostalog, govori o njihovoj grozno specifičnoj naklonosti prema smrti. Realizovana u okvirima realističkih konvencija, predstava "Ujkin san" precizno i zaokruženo scenski oživljava delo Fjodora Mihajloviča, opipljiv prikaz esencijalizovanog zla koje nemilosrdno guta svaku šansu za opstanak ljubavi.
Ana TASIĆ, Politika, 19.01.2007.

	..F. M. Dostojevski	Srpsko narodno pozorište

	..UJKIN SAN

			FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI - HRONOLOGIJA
	O AUTORU

			FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI
	O AUTORU


	IZVODI IZ KRITIKA