СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Српско народно позориште

Превод	Софија Биланџија
Адаптација	Светислав Јованов и Ксенија Крнајски
Редитељка	КСЕНИЈА КРНАЈСКИ
Сценограф	ДЕЈАН ПАНТЕЛИЋ
Костимографкиња	МАРИНА СРЕМАЦ
Композитор	ВЛАДИМИР ПЕТРИЧЕВИЋ
Сценски покрет	ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ
Дизајнер светла	ВОЈКАН ГОСТИЉАЦ
Инспицијент	Снежана Радованов-Кузманов
Шаптач	Наташа Барбир
Мајстор светла	Бора Гаковић
Мајстор тона	Душан Јовановић
Текст сонгова	Светислав Јованов
Наратор	Дамјан Кецојевић

Гђа Хелена Алвинг

Освалд Алвинг

Пастор Мандерс

Столар Енгстранд

Регина Енгстранд

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Постоји неколико важних разлога због којих смо радили ову Ибзенову драму. Два, за мене најважнија, су што она говори о праштању (грешака, себичности, кукавичлука), које је вечна тема, и преузимању одговорности (за свој живот, своје изборе, погрешне процене, па чак и своју смрт), које је тема нашег доба.
Авети, за разлику од Сартрове дефиниције пакла, нису други, то смо ми сами. Тајне које опсесивно скривамо као да их после нас неће наследити наша деца и због њих теже и неспокојније живети, потиснуте емоције, због којих (ах, по последњој моди) умемо да живимо са пола срца, пропуштене шансе, због којих се или светимо или самосажаљевамо. Авети су и лажни идеали – оно кад радимо зато што "тако треба" или убедимо себе да је оно што је ближе и лакше баш оно што нам треба. А онда се тако случајно пробудимо у свету у којем се грандиозна реч "срећа" изједначава са осредњом речју "сигурност". Имали смо пун орман авети, трудили смо се да их пуштамо полако и гледамо право у очи. Неке су нас обарале на под, неке смо успели да загрлимо. Диван осећај...
Ксенија КРНАЈСКИ

П.С. Постоји у позоришним екипама распрострањена аутоиронија за све одлуке и решења која су "недовољно јасна". У таквим приликама се између себе увек шалимо уз реченицу: "Написаћемо у програму!". Ево, користим ту могућност да објасним своју "чудну" и "јеретичну" потребу да за две средовечне улоге у драми позовем младе глумце. Желела сам у ствари да сви сем госпође Алвинг, изгледају младо, лепо, "неокрњено". У средишту драме је, дакле, зрела жена са тајном или прошлошћу, што су, поред непристајања на шаблоне, разлози због којих она стари. Остали су прави јунаци нашег доба – или још зелени, али са злослутно ограниченим роком употребе (Освалд, Регина) – или већ презрели, али споља исполирани, затегнути, непромењиви (пастор Мандерс, столар Енгстранд), господари садашњег тренутка.
К. К.

О РЕДИТЕЉУ

Рођена 1977. у Новом Саду, где је завршила Гимназију "Јован Јовановић Змај". Дипломирала позоришну режију на Академији уметности "Браћа Карић" у класи професора Никите Миливојевића и асистента Аните Манчић.
Досадашње режије:
Коредитељ опере Луткарско позориште мајстора Педра Мануела де Фаље, Cinema reks, Београд, 1997.
Језички рулет Даре Карвила, Битеф театар, 1999.
Полароиди Марка Рејвенхила, Народно позориште, Београд, 2001, дипломска представа.
Порша Коклан Марине Кар, Вечерња сцена Радовић, Београд, 2003.
Говорница Јагоша Марковића – омнибус, Театар армије, Софија, Бугарска, 2003.
Покондирена тиква Јована Ст. Поповића, Српско народно позориште, 2004.
Под плавим небом Дејвида Елдриџа, Народно позориште, Суботица, 2004.
Будите Лејди на један дан Маје Пелевић (39. БИТЕФ, Битеф театар) 2005.
Београд-Берлин Маје Пелевић, Звездара театар, 2005.
Четири мале жене Љиљане Јокић Каспар / Светислава Јованова, Народно позориште "Тоша Јовановић", Зрењанин, 2006.
Активан је сарадник пројекта НАДА (НОВА ДРАМА) који се бави унапређивањем савременог драмског текста и афирмацијом младих аутора.

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Протекло је читаво столеће откако нас је велики "северњачки мрачњак" напустио, а луцидна опаска Рејмонда Вилијемса, изречена шездесетих година, звучи истинитије него икада: заиста, "Ибзен је, на несрећу, имао веома много бранилаца." Стога нам је, да бисмо његове Авети учинили стварним за нас, преостао само један пут: напасти. Довести у питање социолошке формуле и симболистичка замагљивања, жанровске конвенције, психоаналитичка надмудривања и примитивни феминизам. Да ли су Авети трагедија? Тешко: сувише је у тој драми самосвесног (ничеанског?) уверења да је Бог ако не мртав, но свакако сумњиво одсутан. Можда трилер? У великој мери, с тим што је у том трилеру истина од почетка на виделу, а злочинац пресуђује детективу који је скривен унутар њега самог. Није ли реч о трагикомедији? Покаткад, но сваки од ликова је истовремено и марионета, али и онај који вуче конце. И на неизвесном почетку, као и у "недореченом" финалу Ибзенове драме појављује се клопка тежа од истине и отровнија од лажи: ако је истина – слобода, да ли је слобода – највиши облик заблуде? Ако "Хеда Габлер јесте пиштољ", као што тврди Џенет Ли, Госпођа Алвинг је, у том случају, место огња: мутна светлост глечера, тињајући жар идеала, пожар тела, страшно сунце губитка.
Светислав ЈОВАНОВ

У овој години, свет / позориште обележава стогодишњицу смрти норвешког драматичара, једног од кључних твораца модерне драме Хенрика Јохана Ибзена (Скиен, 1828 – Кристијанија, 1906) чије је дело, које се стилски и поетички протеже од романтизма, преко (психолошког и социјалног) реализма до симболизма, начинило снажан утицај на европску драмску литературу и позориште.
Син добростојећег трговца који је, након банкрота, породицу повукао у сиромаштво (што се, као траума, рефлектовало и на његово потоње дело), Ибзен већ са 15 година ради као апотекарски помоћник, потом изучава медицину и, због тога, латински језик и почиње да пише драме које немају никаквог успеха нити одјека.
Први делимичан успех остварује с комадом The Warrior's Barrow изведеним у театру у Кристијанији. После тога добија ангажман у позоришту у Бергену, под уговором који подразумева да сваке године, за дан позоришта, напише по један комад. Из тог периода су и његове драме: Госпођа Ингер из Естрота, Норма Олаф Лиљекранс...
Прави успех долази тек с преласком на место директора Норвешког театра у Кристијанији, кад настају и нека од најзначајнијих дела: Ратници на Хелголанду, Пер Гинт, Друштво младих, Стубови друштва, Луткина кућа, Авети, Народни непријатељ, Дивља патка, Госпођа с мора, Хеда Габлер, Градитељ Солнес...
Оно што је, без обзира на период настанка, заједничко за целокупно Ибзеново дело, односно његове јунаке, јесте снажно присуство прошлости које дефинише и оптерећује њихову садашњост.

С Ибсеном, повијест драме почиње изнова. Већ само то чини га најважнијим драматичарем послије Shakespearea и Racinea. Модерно казалиште може се рачунати од Ступова друштва (1877). Али попут већине великих умјетника, Ибсен је у раду полазио из оквира доступних конвенција. Четири драме из његове прве зреле фазе – Ступови друштва, Луткина кућа, Сабласти и Непријатељ народа – права су композицијска чуда у водећој манири салонске драме задњих десетљећа деветнаестог вијека. (...) Ниједно казалиште никад није имало иза себе снажнији вољни импулс и експлицитнију друштвену филозофију.
Али те расправе, колико год можда трајне захваљујући својој казалишној снази, нису трагедије. У трагедији нема привремених лијекова. (...) Али, у драмама из Ибсенова радикалног раздобља такво што није посриједи. За сваку невољу која задеси јунаке има лијека, а Ибсенов је циљ навести нас да те лијекове уочимо и произведемо. Луткина кућа и Сабласти темеље се на увјерењу да се друштво може приближити здравој, одраслој концепцији сексуалног живота, те да се жена може и мора уздићи до достојанства мушкарца. (...)
Ти се програматски циљеви протежу у Ибсеново средње раздобље. Али с Дивљом патком (1884) драмски се облик продубљује. Ограничења добро саздане драме и њезина хотимична плошност перспективе почињу Ибсена притискивати. Задржавајући прозни облик и извањске конвенције реализма, вратио се лирском гласу и алегоријским средствима својих раних експерименталних драма, Бранда и Peer Gynta. Са шумом играчком и измишљеним чамцем старог Екдала у Дивљој патки, драма се враћа упораби дјелатна мита и симболичне радње којих је након касних Shakespearovih комада нестало из казалишта. У Rosmersholmu, Госпођи с мора и Heddi GablerИбсен је успио у оному што је покушавао сваки истакнутији драматичар послије седамнаестог стољећа и што чак и Goethe и Wagner нису постигли у цијелости: створио је нову митологију и казалишне конвенције које ће је изразити. То је најглавније остварење Ибсенова генија, још до данас не посве схваћено.
(...) За своје је драме морао створити контекст идеологијског значења (дјелатну митологију), а морао је намријети симболе и казалишне конвенције помоћу којих ће свој смисао приопћити гледатељству исквареном површношћу реалистичке позорнице. Налазио се у положају писца који изумљује нов језик и затим мора своје читатеље поучавати у њему.
(...) Ибсенове драме претпостављају повлачење Бога из људских послова, а то је повлачење отворило врата студеним вјетровима из злоћудна премда нежива свијета. Али најпогибељнији насртаји на разум и живот не долазе извана, као у грчкој и елизабетинској трагедији. Они настају у колебљивој души. Ибсен полази од модерне свијести о тому да у психи појединца постоји супарништво и неравнотежа. Сабласти што прогоне његове ликове нису опипљиви вјесници проклетства какве налазимо у Хамлету и Macbethu. То су силе расцјепа које су провалиле из сржи духа. Или, точније, то је рак што буја у души.
(...) Ибсенове касне драме представљају ону врсту гибања према унутра коју налазимо у касним Shakespeareovim драмама. Cymbeline, Зимска прича и Олуја задржавају конвенције јакобинске трагикомедије. Али, те конвенције служе као путокази што упућују према унутарњим значењима. Олује, глазба, алегоријске маске садрже импликације које мање припадају уобичајеном маштеном репертоару, а већма крајње приватну поимању свијета. Актуелни казалишни облици пуке су скеле за унутарње обличје. Управо је то случај у Graditelju Solnessu, Johnu Gabrielu Borkmanu и Кад се ми мртви пробудимо.
(...) Има у тим бурним параболама мјестимичних одјека из класичке и шекспирске трагедије. Мислим да одиста доживљујемо сродан осјећај трагичког облика када Агамемнон корача по гримизној простирци и када се Solness успиње у свој торањ. Али, жариште је крајње различито. Ибсен почиње тамо гдје се пријашње трагедије свршавају, а његове су фабуле епилози ранијих катастрофа.
George SТEINER, Смрт трагедије, Пролог, Центар за културну дјелатност ССО Загреба, 1979.

20. V 1882 - Gengangere (светска праизведба); Aurora Turner Hall, Chicago (САД); улоге: Helga von Bluhme (Госпођа Алвинг);
1886 - Gespenster; Herzogliches Hoftheater, Meiningen; улоге: Marie Berg (Г-ђа Алвинг), Alexander Barthel (Освалд);
1890 - Les Revenants; Theatre Libre, Paris; улоге: Barny (Г-ђа Алвинг), Andre Antoine (Освалд);
1923 - Spettri (Ghosts); Eleonora Duse Company/Century Theatre, New York; улоге: Eleonora Duse (Г-ђа Алвинг), Memo Benassi (Освалд);
1936 - Ghosts; Nazimova Company/Golden Theatre, New York; режија: Alla Nazimova; улоге: Alla Nazimova (Г-ђа Алвинг), Harry Ellerbe (Освалд);
1953 - Gespenster; Munchner Kammerspiele (Немачка); режија: Fritz Kortner;
1967 - Ghosts; Aldwych Theatre, London; режија: Alan Bridges; улоге: Peggy Ashcroft;
21. X 1973 – Авети; Народно позориште "Тоша Јовановић", Зрењанин; режија: Александар Огњановић; улоге: Гордана Винокић (Г-ђа Алвинг), Никола Јурин (Освалд);
1976 - Les Revenants; Centre Dramatique National des Alpes - Maison de la Culture de Grenoble (Француска); режија: Pierre Maxence; улоге: Maria Casares (Г-ђа Алвинг); Ariel Garcia-Valdes (Освалд);
1977 - Gespenster; Deutsches Schauspielhaus in Hamburg, режија: Luc Bondy; улоге: Doris Schade (Г-ђа Алвинг); Barbara Sukowa (Регина);
15. III 1979 – Авети; Југословенско драмско позориште, Београд; режија: Александар Огњановић; улоге: Марија Црнобори (Г-ђа Алвинг), Миша Јанкетић (Освалд);
1982 - Ghosts; Eisenhower Theater, The John F. Kennedy Center for the Performing Arts, Washington, DC; режија: John Madden; адаптација: Artur Kopit; улоге: Liv Ullmann (Г-ђа Алвинг), Kevin Spacey (Освалд);
1983 - Gespenster; Deutsches Theater, Kammerspiele Berlin; режија: Thomas Langhoff;
1986 - Ghosts; The Young Vic, London; улоге: Vanessa Redgrave (Г-ђа Алвинг);
22. IV 1994 – Авети; Атеље 212, Београд; режија: Павле Лазић; улоге: Ружица Сокић (Г-ђа Алвинг), Тихомир Станић (Освалд);
2002 - Gengangare; Kungliga Dramatiska Teatern (Dramaten), Stockholm; режија: Ingmar Bergman

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Ускраћени универзум
Let the sunshine...” певаше косијанери, “Дај нам сунца...” Лоша, а у представи “Авети” отпеваше и Ибзенови духовима прошлости прогоњени “јунаци”, опхрвани непробојном тамом кутака скривених у свим ормарима и вратима, који воде напоље. Атмосфера бездана, црне рупе... Док тече, представа “Авети” тежи да вас усиса... Где заиста престаје младост, а почиње старост? Деца, а сви смо ми нечија, поново плаћају грехе својих родитеља, у зачараном кругу цеха ради злоупотребе живота, властите осионости, узрочно и последично резултирајућих накарадним породичним односима.
Без икаквог замагљивања, Ибзенове “Авети” креира Ксенија Крнајски, у чему је њеном раду при адаптацији и писању песама допринео Светислав Јованов. Узак породични круг, свет у ком ликови не могу да се искобељају из дубоке и загрижене црвоточности, унутрашњег осећаја да могу све, а да нису успели ништа, сећања која условљавају садашњост, двојбе између идеала и среће (иако као људи нису ни за једно ни за друго), представљен је такође двојако - реалистично на плану саме драмске радње и брехтијански на нивоу самог концепта. Стилски филигрански сведено, ванвременски измештено у “Звездане стазе” значајно обогаћујућим, прецизним везом сценографа Дејана Пантелића и костимографкиње Марине Сремац (позавидели би јој многи модни креатори).
Решавајући да истина буде чиста, али и празна, Ксенија Крнајски се сумњиво ограђује од Ибзенових морализаторских тенденција, узалудно потезаних, јер се данас морал и уставом ослобађа сваке дефиниције, детерминизма. Ми видимо очај и беду у сред богатства, где Освалдова (син госпође Алвинг) дијагноза “омекшања мозга” може да се примени на све актере. Уосталом, ако је Бог мртав, чему онда авети, чему “уздржавање од веселог, блаженог, младалачког живота”? Чему стапање свих ликова у један лик очаја?
Остављање жанра недефинисаним, резервисаним за сваки лик понаособ, доприноси “гордијизацији”, али штети унисоности Ибзеновог певања. Добростојећа породица у разврату и распадању имплицира пропаст елите, аутореферирање - латентно увлачећење града, персона на независним и утицајним положајима... Шта то данас има за конкретну паралелу? Најпре би се рекло - ништа! Све је то, и претерано више од тог, прва парадигма авети прошлости које се, колико год рила по свести, нико више не боји. Ми, бласфемично је рећи, живимо у свету праведника. Савест, како рече несрећни столар Енгстранд, јесте гадна ствар, али - шта то беше савест?! (...)
Игор БУРИЋ, Дневник, 28.10.2006.

Српско народно позориште 2006

	..Хенрик Ибзен	Српско народно позориште

	..АВЕТИ - драма

			ХЕНРИК ИБЗЕН (1828 – 1906)
	О АУТОРУ

			АВЕТИ - ИЗАБРАНА ТЕАТРОГРАФИЈА
	О ДЕЛУ

			АВЕТИ УМЕСТО БОГА
	О ДЕЛУ