| |
 |
| |
Тијана Караичић је блистава Кресида. Мрачне сплетке само потврђују њен сјај, док рат грми и док част тражи жртве. Није само она бриљирала у амбициозној представи Троил и Кресида Лоранс Калам, управо постављеној на сцену у Каружу. Придружује јој се Радоје Чупић, незаборавни, малициозни Пандар који има сопствене разлоге за насладу. Ан-Лор Луизони је такође ту, као луцидни и застрашујући Терсит. Требало је одважности да би се, на овакав начин, двадесет глумаца српских и швајцарских спојило под штитом великог Шекспира. А одважности не недостаје Лоранс Калам. На изазов двојезичности, који је послужио као мотор захваљујући вештом коришћењу титлова, она одговара хронолошком амплитудом. Тројански рат у њеном тумачењу одјекује попут еха у свим сличним конфликтима. Неколико одломака текста Матијаса Лангофа, добро одабрани и апартни, подвлаче апсурдност ове вечне приче (...)
Представа која, с паузом, траје више од три сата, држи пажњу. Али, Шекспир свакако није аутор који се слуша са пола пажње. Задовољство је, међутим, у пристајању да вас представа потпуно заокупи. Задовољство што је у питању театар који изазива истинске емоције, али и открива српске глумце чија племенитост зрачи.
Lionel CHIUCH, Tribune de Geneve
То је арена, суд, елизабетански театар, то је Шекспир а ла Пискатор, (представа) набијена референцама, кратка, адаптација која импонује. У Театру Каружа, Лоранс Калам се ухватила у коштац с изазовним комадом Троил и Кресида. До 19. новембра, двадесетак глумаца – српских и швајцарских – заузима сваки центиметар сцене, пева, игра, глуми на два језика, прескаче препреке и, коначно, бива у служби једне узбудљиве критике рата, кроз јединствену митолошку епизоду.
Sandra VINCIGUERRA, Le Courrier
Спајање два језика и две театарске традиције отвара узбудљиве могућности; у основи, то спајање је врло умесно и глумци се с тим веома добро носе.
Veronique RIBORDY, Le Nouvelliste
Рат је људско занимање
 "Троил и Кресида" Српског народног позоришта из Новог Сада, Театра д Каруж и Компаније 03 из Женеве
Последња од 21 представе Шекспировог комада "Троил и Кресида", коју су у копродукцији припремили Српско народно позориште из Новог Сада, Театр д Каруж и Компанија 03 из Женеве, премијерно играна на Великој сцени "Франсоа-Симон" Театра д Каруж 7. новембра (претпремијерно у Сијеру, 3. новембра), одиграна је у Женеви 19. новембра. Овај, иначе, мало игран Шекспиров текст увек је био проблематичан за постављање. Иако је написан, по једној верзији 1598, по другој, између 1601. и 1602, "Троил и Кресида" није игран све до краја 19. века. За њега се говорило да је сценски неизводљив, а у суштини се радило о неспремности тадашњих друштава да се критички отворе према цинизму и нихилизму који овај текст носи, па због тога, такав Шекспир требало је да сачека боља времена за своје тешке поруке. Овај први Шекспиров проблемски комад, како га називају његови добри познаваоци, садржи у себи све што је у ранијим радовима Шекспир раздвајао: он је и историјски и трагедија и комедија. У њему његов Ромео, Троил, остављен, преварен од Кресиде, и не размишља о самоубиству, он радије на њен рачун упућује циничне погрде, третирајући је тек као једну од неугодних епизода седмогодишњег Тројанског рата.
У женевско-новосадској копродукцији, "Троил и Кресида" су актуелизовани директно преко везивних сцена за које су коришћени делови представе дужег наслова: "Ратни дневник Јанка Калотија, телеграфисте 6. беотијског торског батаљона". Сама сценографија садржи у себи и дух грчког театра, и римске арене, и Шекспировог елизабетанског театра, али и фудбалског стадиона или боксерског ринга. У једној сцени, Ахил и његов најобожаванији поручник Патрокло, излежавајући се гледају у свом шатору телевизију, док их наказни и заједљиви Грк Терсит, комедијашки подсећа на крвопролиће опседнуте Троје. С друге стране, "Ратни дневник" писца и редитеља Матијаса Лангдофа, прави непосредну спону између ратова из времена грчке опсаде Троје, па све до данас. Ликови који долазе из те представе у "Троила и Кресиду", обучени су у униформе савремених војски из времена Другог светског рата, па све негде до Корејског. Иако носе различите униформе завађених страна, они су у представи једна страна - грчка војска која опседа Троју, а, шире, заступници идеологије по којој је једино логично људско занимање - ратовање. Зато, хтели не хтели, неретко, одједном у опсади Троје видимо опсаду Сарајева. То није никаква случајност, или спонтани рефлекс гледаоца који зна за Сарајево, већ срачунати редитељски захват редитељке представе Лоранс Калам (лауреаткиње Стеријине награде за поставку "Професионалца" Душка Ковачевића), која је добар познавалац прилика на зараћеном Балкану. Њене фреске рата, како је неке веома упечатљиве сцене назвао критичар из Трибин д Женев, говоре о пролазности људи, али не и о пролазности њихове, очито омиљене активности - ратовања. Њена идеја да се представа игра истовремено на два језика, француском и српском, каже један други критичар, убедљиво приказује крхкост различитих култура када под тензијама дођу у непосредан контакт, али и потпуно разумевање када им се подударе интереси. И, заиста уверљиво и препознатљиво делују сцене када Грцима које играју швајцарски глумци на француском и Тројанцима које играју глумци новосадског позоришта, не треба преводилац кад год треба да ураде неки од бизниса који очито одувек прате ратове. То су уједно и једини делови представе кад се радња дешава у једном нивоу, на самој сцени или просценијуму, све остало је подељено на опседнуту Троју која се игра на сцени и на грчке шаторе који су изнад сцене, на импровизованим скелама. Истина, и двобој Хектора и Ахила је у истој равни, али на тој равни, одмах пошто моћни Ахил, уз малу помоћ неке разуларене банде ратника одметника, убије Хектора, почиње водвиљско-оперетска сцена. Тако, оно што Шекспир ставља на почетак петог чина, "фешту" у грчком табору ноћ уочи одсудне битке, овде је то на његовом крају, када певају и играју и победници и поражени.
Тешко је истаћи било ког од глумаца, пошто је ово типична тимска представа, јер, како би се, иначе, и играла на два језика, али, можда ваља поменути оне који су боље упознали своје ликове од других. У постави СНП истиче се Предраг Момчиловић са својим Хектором, а интересантна решења за Панадара, Кресидиног ујака, дао је Радоје Чупић, и сама Кресида, коју је остварила Тијана Караичић. Међу глумцима Театра из Каружа, бољи од других су били Ан-Лор Луизони у улози Терсита, наказног и заједљивог Грка и Клод Вијмен као Одисеј.
"Троил и Кресида", представа која је отворила овогодишњу сезону СНП, претпремијерно 16. септембра на Сцени "Пера Добриновић", играће се премијерно у Новом Саду, од 24. до 30. новембра, а потом све зависи од тога како ће се она даље финансирати. Министарство за културу Републике Србије већ је подржало ову представу, али она заслужује и више. То је успешан експеримент наступа два и језички раздвојена позоришна ансамбла, којим се, ако ништа друго, омогућује специфично међународно представљање неких домета наше националне културе на начин који потврђује високу зрелост њених делатника.
Бранислав ЧАНАК, Данас, 21.11.2006.
Повратак и демистификација мита
Колико год Шекспирова драма “Троил и Кресида” имала мотива, Лоранс Калам се држи рата и политике, као страдања сваког смисла. Уоквирена Тројанским ратом, “љубавна прича” о тројанском принцу и кћерци Калханта, који је видео судбину и прелетео под грчке шаторе, повлачећи Кресиду за собом, већ у основном заплету има много више од љубави, и дело и те како вреди прочитати и као романтичну трагедију, сатиру, или просто истиниту и до бола једноставну историјску драму. Научно-литерарна детерминисаност, цивилизацијске конвенције о ратовима, никад нису деловале и зато остаје да одзвања код сваког новог сукоба Шекспирово “злобно” - “Блуд, блуд; вечито рат и блуд (разврат); ништа друго није у моди. Демистификујући легендарну приповест о Троји и њеним јунацима, за Шекспира су Троил и Кресида једнако добри као Хектор и његова сестра Касандра и мајка Андромаха, или као било ко други од бројних жртава Тројанског рата. Њихово страдање и проблематику “ваљаног разлога” редитељка Калам потцртава коришћењем текста “Ратни дневник Јанка Капотија, телеграфисте 6. беотијског батаљона који је погинуо од мине пет дана после краја рата у предграђу Троје” Матијаса Лангофа, користећи га за нешекспировске излете у “исповедни” стил. И заиста је занимљива игра коју спроводи редитељка, игра Шекспира, Шекспиром, “за” и “против” Шекспира. Чак јој је и мана “шекспировска” - захтевност. Избегавајући мит и оно митолошко у причи о Троји, и Шекспир и Калам му се ипак враћају. Представљањем ствари онаквима какве заправо јесу не добија се никаква битна премоћ, што и указује да нема милости, поготово не оне божанске, што још и Хомер “латентно” наговештава. Када је крупан плен вечно блажене бахатости у питању, нема хероја сви су жртве, али шоу иде. Борба се води, а “божји наум” свемира у којем ништа не мирује лако смер не мења.
Продукцијским обимом театарског захвата грандиозно поприште тог плавушом Хеленом/Јеленицом (игра је Вероник Рос Де Ла Гранж) изазваног разв-рата је право глобовско (ништа мање добар рад нисмо ни очекивали од сценографа Питера Вилкинсона), чак и глумачки манир од ког нешто више у модернији израз иступа и иначе презентнија француска постава Грка. Двојезичност, у неколико наврата и придруживање израза на Шекспировом матерњем језику, функционишу одлично. Провокативни колажи културолошких парадигми су шарени - православље, ислам, наспрам милитантног Запада (костими Јасне Бадњаревић) - што је алузија и на наше подручје, и директно ангажована редитељска опаска. С друге стране француских Грка, како Хектор каже “слично младићима које Аристотел сматра ’недораслим’”, стоје Тројанци, у тумачењу СНП глумачке поставе. Док Милован Филиповић (Троил) и Тијана Караичић (Кресида) стасавајући полако схатају у каквом свету су се обрели, за светом запомаже, али и добро се сналази, Радоје Чупић играјући Пандара, који уз Терсита представља пишчев глас, глас разума, питорескне нарације о правој природи и постању актера драме. “Наказног и заједљивог Грка”, како Терсита зове Шекспир бравурозно тумачи Ан - Лор Луизони.
Игор БУРИЋ, Дневник, 26.11.2006.
Демистификација хероја
Суштина Шекспировог, прилично апартног, текста „Троил и Кресида” јесте у радикалној демистификацији хероја и херојства. Вође и актере Тројанског рата писац дефинише као глупаке и разметљивце, једну специфичну плејаду буфона. Сви су, у суштини, гротескно смешне будале, осим луде која је, типично шекспировски, извор commonsensa; конвенције и митови се окрећу наопачке и на том путу се на аутентичан начин открива истина.
За представу редитељке Лоранс Калам може се рећи да је остварена у оквирима постмодернистичке поетике, имајући у виду њене интенционалне стилске недоследности, у погледу изгледа сцене (Питер Вилкинсон), костима (Јасна Бадњаревић), начина игре (од реализма до стилизованости), као и чињеницу да се излагање Шекспировог текста комбинује са извођењем делова текста Матијаса Лангофа „Ратни дневник Јанка Калотија, телеграфисте Шестог беотијског батаљона, који је погинуо од мине пет дана после краја рата у предграђу Троје”. Стилска какофонија наглашава факат свевремености проблематике која се у представи третира, односно уместо јединства времена, места и радње, нуди се јединство у критици чињенице изазивања рата, као вида ултимативне политичке манипулације.
Лангофове живописне и циничне описе ратних сукоба, између сцена, театрално изговарају различити глумци, осветљени снопом светлости, као да су некакви stand-up забављачи, што је парадигматичан брехтовски поступак. Брехтовска решења су присутна у још неколико наврата у представи, када се током игре изненадно пале светла у публици, затим када јој се глумци директно обраћају различитим питањима или када најављују паузу. Ови поступци „отуђења” су неспорно занимљиви и оправдани, зато што проблем античких сукоба конкретније приближавају савременом гледаоцу, као и због тога што разбијање илузије у игри подстиче критичко мишљење, битно када је реч о друштвено релевантној тематици. (...) Најуспешније је у представи реализован лик Кресидиног ујака Пандара (Радоје Чупић), због врло функционалних елемената гротеске, као и лик луде Терсита (Ан-Лор Луизони), физички још наглашенији и изазовнији, чиме се сценски ефектно остварује оштра критика рата и политике. Хелена (Вероник Рос де ла Гранж) такође је опипљивије дата; она кокетно наступа у провокативном црном вешу, чиме се прецизно истиче битна идеја текста, демистификација разлога ратовања, односно консеквентно инсистирање на тези да се рат води „због рогоње и курве”.
Упркос појединим недостацима, представа „Троил и Кресида” је недвосмислено значајан догађај, пре свега на једном општем, друштвеном плану, јер је реч о међународној копродукцији, билингвалном спектаклу који јасно манифестује никада довољно изречену осуду политички вођених сукоба и деструкција.
Ана ТАСИЋ, Политика, 29.11.2006. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
