| |
 |
| |
Tijana Karaičić je blistava Kresida. Mračne spletke samo potvrđuju njen sjaj, dok rat grmi i dok čast traži žrtve. Nije samo ona briljirala u ambicioznoj predstavi Troil i Kresida Lorans Kalam, upravo postavljenoj na scenu u Karužu. Pridružuje joj se Radoje Čupić, nezaboravni, maliciozni Pandar koji ima sopstvene razloge za nasladu. An-Lor Luizoni je takođe tu, kao lucidni i zastrašujući Tersit. Trebalo je odvažnosti da bi se, na ovakav način, dvadeset glumaca srpskih i švajcarskih spojilo pod štitom velikog Šekspira. A odvažnosti ne nedostaje Lorans Kalam. Na izazov dvojezičnosti, koji je poslužio kao motor zahvaljujući veštom korišćenju titlova, ona odgovara hronološkom amplitudom. Trojanski rat u njenom tumačenju odjekuje poput eha u svim sličnim konfliktima. Nekoliko odlomaka teksta Matijasa Langofa, dobro odabrani i apartni, podvlače apsurdnost ove večne priče (...)
Predstava koja, s pauzom, traje više od tri sata, drži pažnju. Ali, Šekspir svakako nije autor koji se sluša sa pola pažnje. Zadovoljstvo je, međutim, u pristajanju da vas predstava potpuno zaokupi. Zadovoljstvo što je u pitanju teatar koji izaziva istinske emocije, ali i otkriva srpske glumce čija plemenitost zrači.
Lionel CHIUCH, Tribune de Geneve
To je arena, sud, elizabetanski teatar, to je Šekspir a la Piskator, (predstava) nabijena referencama, kratka, adaptacija koja imponuje. U Teatru Karuža, Lorans Kalam se uhvatila u koštac s izazovnim komadom Troil i Kresida. Do 19. novembra, dvadesetak glumaca - srpskih i švajcarskih - zauzima svaki centimetar scene, peva, igra, glumi na dva jezika, preskače prepreke i, konačno, biva u službi jedne uzbudljive kritike rata, kroz jedinstvenu mitološku epizodu.
Sandra VINCIGUERRA, Le Courrier
Spajanje dva jezika i dve teatarske tradicije otvara uzbudljive mogućnosti; u osnovi, to spajanje je vrlo umesno i glumci se s tim veoma dobro nose.
Veronique RIBORDY, Le Nouvelliste
Rat je ljudsko zanimanje
 "Troil i Kresida" Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Teatra d Karuž i Kompanije 03 iz Ženeve
Poslednja od 21 predstave Šekspirovog komada "Troil i Kresida", koju su u koprodukciji pripremili Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada, Teatr d Karuž i Kompanija 03 iz Ženeve, premijerno igrana na Velikoj sceni "Fransoa-Simon" Teatra d Karuž 7. novembra (pretpremijerno u Sijeru, 3. novembra), odigrana je u Ženevi 19. novembra. Ovaj, inače, malo igran Šekspirov tekst uvek je bio problematičan za postavljanje. Iako je napisan, po jednoj verziji 1598, po drugoj, između 1601. i 1602, "Troil i Kresida" nije igran sve do kraja 19. veka. Za njega se govorilo da je scenski neizvodljiv, a u suštini se radilo o nespremnosti tadašnjih društava da se kritički otvore prema cinizmu i nihilizmu koji ovaj tekst nosi, pa zbog toga, takav Šekspir trebalo je da sačeka bolja vremena za svoje teške poruke. Ovaj prvi Šekspirov problemski komad, kako ga nazivaju njegovi dobri poznavaoci, sadrži u sebi sve što je u ranijim radovima Šekspir razdvajao: on je i istorijski i tragedija i komedija. U njemu njegov Romeo, Troil, ostavljen, prevaren od Kreside, i ne razmišlja o samoubistvu, on radije na njen račun upućuje cinične pogrde, tretirajući je tek kao jednu od neugodnih epizoda sedmogodišnjeg Trojanskog rata.
U ženevsko-novosadskoj koprodukciji, "Troil i Kresida" su aktuelizovani direktno preko vezivnih scena za koje su korišćeni delovi predstave dužeg naslova: "Ratni dnevnik Janka Kalotija, telegrafiste 6. beotijskog torskog bataljona". Sama scenografija sadrži u sebi i duh grčkog teatra, i rimske arene, i Šekspirovog elizabetanskog teatra, ali i fudbalskog stadiona ili bokserskog ringa. U jednoj sceni, Ahil i njegov najobožavaniji poručnik Patroklo, izležavajući se gledaju u svom šatoru televiziju, dok ih nakazni i zajedljivi Grk Tersit, komedijaški podseća na krvoproliće opsednute Troje. S druge strane, "Ratni dnevnik" pisca i reditelja Matijasa Langdofa, pravi neposrednu sponu između ratova iz vremena grčke opsade Troje, pa sve do danas. Likovi koji dolaze iz te predstave u "Troila i Kresidu", obučeni su u uniforme savremenih vojski iz vremena Drugog svetskog rata, pa sve negde do Korejskog. Iako nose različite uniforme zavađenih strana, oni su u predstavi jedna strana - grčka vojska koja opseda Troju, a, šire, zastupnici ideologije po kojoj je jedino logično ljudsko zanimanje - ratovanje. Zato, hteli ne hteli, neretko, odjednom u opsadi Troje vidimo opsadu Sarajeva. To nije nikakva slučajnost, ili spontani refleks gledaoca koji zna za Sarajevo, već sračunati rediteljski zahvat rediteljke predstave Lorans Kalam (laureatkinje Sterijine nagrade za postavku "Profesionalca" Duška Kovačevića), koja je dobar poznavalac prilika na zaraćenom Balkanu. Njene freske rata, kako je neke veoma upečatljive scene nazvao kritičar iz Tribin d Ženev, govore o prolaznosti ljudi, ali ne i o prolaznosti njihove, očito omiljene aktivnosti - ratovanja. Njena ideja da se predstava igra istovremeno na dva jezika, francuskom i srpskom, kaže jedan drugi kritičar, ubedljivo prikazuje krhkost različitih kultura kada pod tenzijama dođu u neposredan kontakt, ali i potpuno razumevanje kada im se podudare interesi. I, zaista uverljivo i prepoznatljivo deluju scene kada Grcima koje igraju švajcarski glumci na francuskom i Trojancima koje igraju glumci novosadskog pozorišta, ne treba prevodilac kad god treba da urade neki od biznisa koji očito oduvek prate ratove. To su ujedno i jedini delovi predstave kad se radnja dešava u jednom nivou, na samoj sceni ili proscenijumu, sve ostalo je podeljeno na opsednutu Troju koja se igra na sceni i na grčke šatore koji su iznad scene, na improvizovanim skelama. Istina, i dvoboj Hektora i Ahila je u istoj ravni, ali na toj ravni, odmah pošto moćni Ahil, uz malu pomoć neke razularene bande ratnika odmetnika, ubije Hektora, počinje vodviljsko-operetska scena. Tako, ono što Šekspir stavlja na početak petog čina, "feštu" u grčkom taboru noć uoči odsudne bitke, ovde je to na njegovom kraju, kada pevaju i igraju i pobednici i poraženi.
Teško je istaći bilo kog od glumaca, pošto je ovo tipična timska predstava, jer, kako bi se, inače, i igrala na dva jezika, ali, možda valja pomenuti one koji su bolje upoznali svoje likove od drugih. U postavi SNP ističe se Predrag Momčilović sa svojim Hektorom, a interesantna rešenja za Panadara, Kresidinog ujaka, dao je Radoje Čupić, i sama Kresida, koju je ostvarila Tijana Karaičić. Među glumcima Teatra iz Karuža, bolji od drugih su bili An-Lor Luizoni u ulozi Tersita, nakaznog i zajedljivog Grka i Klod Vijmen kao Odisej.
"Troil i Kresida", predstava koja je otvorila ovogodišnju sezonu SNP, pretpremijerno 16. septembra na Sceni "Pera Dobrinović", igraće se premijerno u Novom Sadu, od 24. do 30. novembra, a potom sve zavisi od toga kako će se ona dalje finansirati. Ministarstvo za kulturu Republike Srbije već je podržalo ovu predstavu, ali ona zaslužuje i više. To je uspešan eksperiment nastupa dva i jezički razdvojena pozorišna ansambla, kojim se, ako ništa drugo, omogućuje specifično međunarodno predstavljanje nekih dometa naše nacionalne kulture na način koji potvrđuje visoku zrelost njenih delatnika.
Branislav ČANAK, Danas, 21.11.2006.
Povratak i demistifikacija mita
Koliko god Šekspirova drama "Troil i Kresida" imala motiva, Lorans Kalam se drži rata i politike, kao stradanja svakog smisla. Uokvirena Trojanskim ratom, "ljubavna priča" o trojanskom princu i kćerci Kalhanta, koji je video sudbinu i preleteo pod grčke šatore, povlačeći Kresidu za sobom, već u osnovnom zapletu ima mnogo više od ljubavi, i delo i te kako vredi pročitati i kao romantičnu tragediju, satiru, ili prosto istinitu i do bola jednostavnu istorijsku dramu. Naučno-literarna determinisanost, civilizacijske konvencije o ratovima, nikad nisu delovale i zato ostaje da odzvanja kod svakog novog sukoba Šekspirovo "zlobno" - "Blud, blud; večito rat i blud (razvrat); ništa drugo nije u modi. Demistifikujući legendarnu pripovest o Troji i njenim junacima, za Šekspira su Troil i Kresida jednako dobri kao Hektor i njegova sestra Kasandra i majka Andromaha, ili kao bilo ko drugi od brojnih žrtava Trojanskog rata. Njihovo stradanje i problematiku "valjanog razloga" rediteljka Kalam potcrtava korišćenjem teksta "Ratni dnevnik Janka Kapotija, telegrafiste 6. beotijskog bataljona koji je poginuo od mine pet dana posle kraja rata u predgrađu Troje" Matijasa Langofa, koristeći ga za nešekspirovske izlete u "ispovedni" stil. I zaista je zanimljiva igra koju sprovodi rediteljka, igra Šekspira, Šekspirom, "za" i "protiv" Šekspira. Čak joj je i mana "šekspirovska" - zahtevnost.
Izbegavajući mit i ono mitološko u priči o Troji, i Šekspir i Kalam mu se ipak vraćaju. Predstavljanjem stvari onakvima kakve zapravo jesu ne dobija se nikakva bitna premoć, što i ukazuje da nema milosti, pogotovo ne one božanske, što još i Homer "latentno" nagoveštava. Kada je krupan plen večno blažene bahatosti u pitanju, nema heroja svi su žrtve, ali šou ide. Borba se vodi, a "božji naum" svemira u kojem ništa ne miruje lako smer ne menja.
Produkcijskim obimom teatarskog zahvata grandiozno poprište tog plavušom Helenom/Jelenicom (igra je Veronik Ros De La Granž) izazvanog razv-rata je pravo globovsko (ništa manje dobar rad nismo ni očekivali od scenografa Pitera Vilkinsona), čak i glumački manir od kog nešto više u moderniji izraz istupa i inače prezentnija francuska postava Grka. Dvojezičnost, u nekoliko navrata i pridruživanje izraza na Šekspirovom maternjem jeziku, funkcionišu odlično. Provokativni kolaži kulturoloških paradigmi su šareni - pravoslavlje, islam, naspram militantnog Zapada (kostimi Jasne Badnjarević) - što je aluzija i na naše područje, i direktno angažovana rediteljska opaska. S druge strane francuskih Grka, kako Hektor kaže "slično mladićima koje Aristotel smatra 'nedoraslim'", stoje Trojanci, u tumačenju SNP glumačke postave. Dok Milovan Filipović (Troil) i Tijana Karaičić (Kresida) stasavajući polako shataju u kakvom svetu su se obreli, za svetom zapomaže, ali i dobro se snalazi, Radoje Čupić igrajući Pandara, koji uz Tersita predstavlja piščev glas, glas razuma, pitoreskne naracije o pravoj prirodi i postanju aktera drame. "Nakaznog i zajedljivog Grka", kako Tersita zove Šekspir bravurozno tumači An - Lor Luizoni.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 26.11.2006.
Demistifikacija heroja
Suština Šekspirovog, prilično apartnog, teksta "Troil i Kresida" jeste u radikalnoj demistifikaciji heroja i herojstva. Vođe i aktere Trojanskog rata pisac definiše kao glupake i razmetljivce, jednu specifičnu plejadu bufona. Svi su, u suštini, groteskno smešne budale, osim lude koja je, tipično šekspirovski, izvor common sensa; konvencije i mitovi se okreću naopačke i na tom putu se na autentičan način otkriva istina. Za predstavu rediteljke Lorans Kalam može se reći da je ostvarena u okvirima postmodernističke poetike, imajući u vidu njene intencionalne stilske nedoslednosti, u pogledu izgleda scene (Piter Vilkinson), kostima (Jasna Badnjarević), načina igre (od realizma do stilizovanosti), kao i činjenicu da se izlaganje Šekspirovog teksta kombinuje sa izvođenjem delova teksta Matijasa Langofa "Ratni dnevnik Janka Kalotija, telegrafiste Šestog beotijskog bataljona, koji je poginuo od mine pet dana posle kraja rata u predgrađu Troje". Stilska kakofonija naglašava fakat svevremenosti problematike koja se u predstavi tretira, odnosno umesto jedinstva vremena, mesta i radnje, nudi se jedinstvo u kritici činjenice izazivanja rata, kao vida ultimativne političke manipulacije. Langofove živopisne i cinične opise ratnih sukoba, između scena, teatralno izgovaraju različiti glumci, osvetljeni snopom svetlosti, kao da su nekakvi stand-up zabavljači, što je paradigmatičan brehtovski postupak. Brehtovska rešenja su prisutna u još nekoliko navrata u predstavi, kada se tokom igre iznenadno pale svetla u publici, zatim kada joj se glumci direktno obraćaju različitim pitanjima ili kada najavljuju pauzu. Ovi postupci "otuđenja" su nesporno zanimljivi i opravdani, zato što problem antičkih sukoba konkretnije približavaju savremenom gledaocu, kao i zbog toga što razbijanje iluzije u igri podstiče kritičko mišljenje, bitno kada je reč o društveno relevantnoj tematici. (...) Najuspešnije je u predstavi realizovan lik Kresidinog ujaka Pandara (Radoje Čupić), zbog vrlo funkcionalnih elemenata groteske, kao i lik lude Tersita (An-Lor Luizoni), fizički još naglašeniji i izazovniji, čime se scenski efektno ostvaruje oštra kritika rata i politike. Helena (Veronik Ros de la Granž) takođe je opipljivije data; ona koketno nastupa u provokativnom crnom vešu, čime se precizno ističe bitna ideja teksta, demistifikacija razloga ratovanja, odnosno konsekventno insistiranje na tezi da se rat vodi "zbog rogonje i kurve".
Uprkos pojedinim nedostacima, predstava "Troil i Kresida" je nedvosmisleno značajan događaj, pre svega na jednom opštem, društvenom planu, jer je reč o međunarodnoj koprodukciji, bilingvalnom spektaklu koji jasno manifestuje nikada dovoljno izrečenu osudu politički vođenih sukoba i destrukcija.
Ana TASIĆ, Politika, 29.11.2006. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
