СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Српско народно позориште

Адаптација текста	Бранко Димитријевић
Редитељка	СЛАЂАНА КИЛИБАРДА
Драматург	БРАНКО ДИМИТРИЈЕВИЋ
Сценографија	СЛАЂАНА КИЛИБАРДА и МАРИНА СРЕМАЦ
Костимограф	МАРИНА СРЕМАЦ
Композитор	НЕВЕНА ГЛУШИЦА
Кореографија и сценски покрет	ВЕРА ОБРАДОВИЋ
Видео арт	СРЂАН РАДАКОВИЋ
Инспицијент	Мирјана Радованов
Шаптач	Милица Ђукић-Рађеновић
Мајстор светла	Мирко Чеман
Мајстор тона	Душан Јовановић
Видео бим	Ђорђе Верначки

РЕЧ РЕДИТЕЉА

МАРИВО - као моја ноћна мора, мој бол, страх, моја редатељска катарза, напор, снага, борба, сумња, двоумљење...
РАСПРАВА - као моје друго ја...
И ТАКО ТЕ СТВАРИ - као огледало моје душе...
А ОВА ПРЕДСТАВА - као кроничар нарцизма и болести данашњег времена... само смо покушали...
Слађана КИЛИБАРДА

О РЕДИТЕЉУ

Слађана Килибарда рођена је у Загребу. Након гимназије дипломирала је на загребачком ПМФ-у биологију. На истом факултету истраживала је биљне вирусе, а касније је неколико година радила као средњошколски професор. У том периоду бавила се и драмском педагогијом, те је из њене драмске групе потекла и Леона Парамински, данас једна од водећих филмских глумица у Хрватској. Године 1999. уписује позоришну режију на ФДУ у Београду, у класи професора Егона Савина. Бавила се сувременим плесом, а од 1995. чланица је Загребачког глумачког студија у коме се, уз помоћ браће Вајевец, упознаје са глумачким методом Лија Страсберга (разни семинари у Грожњану, Лошињу, Љубљани и Загребу). Током студија асистирала је бројним еминентним редатељима, а радила је и као лектор за хрватски језик у филму Срђана Карановића Сјај у очима и као лектор за српски језик у представи Сатиричког казалишта Керемпух - Ништа нас не смије изненадити. У септембру 2005. била је глумачки тренер на снимању филма Театар апсурда редитеља Дина Крпана. РТС је крајем децембра 2005. екранизовао (редитељ Б. Кичић) њену представу Прича о Џипсију Тролману Атељеа 212, која је у фебруару емитована у програму ТВ театар. Почетком октобра 2006. на Радио-Београду је режирала радио-драму Туба Наташе Дракулић.
Била је асистент режије у представи Леда Мирослава Крлеже (Атеље 212), режија: Дејан Мијач (2000/2001), Адам и Ева Мирослава Крлеже (Битеф театар), режија: Милош Лолић (2001/2002), Маскерата Мирослава Крлеже (Дадов), режија: Александар Божина (2001/2002), Двије Тене Штивичић (Атеље 212), режија: Сњежана Бановић (2002/2003), Кај сад Боре Радаковића (Београдско драмско позориште) – лектура – режија: Егон Савин (2002/2003), Невјеста од вјетра Слободана Шнајдера (Народно позориште, Бероград), режија: Борис Миљковић (2003/2004), Вишњик А. П. Чехова (Народно позориште, Београд), режија: Александар Поповски (2002/2003), Млетачки трговац В. Шекспира (Југословенско драмско позориште), режија: Егон Савин (2003/2004), Забуне А. Ајкбурна (Керемпух, Загреб), режија: Мустафа Надаревић 2005/2006), Хасанагиница Огризовића/ Надаревића (ХНК, Загреб), режија Мустафа Надаревић (април 2006)
Самосталне режије:
Алфред Бруст: Вукови (испит треће године на ФДУ). Представа играла у Народном позоришту у Београду. Гостовала 2003. на међународном студентском фестивалу у Загребу
Душан Цветић: Прича о Џипсију Тролману, Атеље 212, премијера: 10. априла 2004.
Маја Пелевић: Лер, Народно позориште/ казалиште/ Nepszinhaz, Суботица, премијера: 11. марта 2005
Ива Модли: Савршени суперхерој, Керемпух, Загреб, премијера: 11. марта 2006.

О КОРЕОГРАФУ

Вера Обрадовић рођена у другом делу прошлог века, у Београду.
Списак њених професионалних радова, награда и достигнућа заузео би превише простора, па стога само неколико неопходних информација.
Дипломирала на Филозофском факултету у Београду.
Као кореограф дебитовала 1988. у Српском народном позоришту. Играла у Београдском савременом балету Смиљане Мандукић, а 1990. основала властиту трупу XXI покрет. Искуство кореографа и педагога допунила и завршеним двогодишњим студијама на Факултету физичке културе у Новом Саду, одсек Модерна џез игра, у класи проф. Љиљане Мишић. Од 1996. ради као асистент Владимира Логунова за предмет Сценске игре на Академији лепих уметности у Београду, а 2001. изабрана за доцента за предмете Сценски покрет и сценске игре. Радила је у нашим најзначајнијим позориштима сценски покрет и кореографију за бројне представе.

РЕЧ ДРАМАТУРГА

Тема Маривоових комедија скоро увек је љубав, али не романтична љубав. Уместо конвенционалних заплета (где је сметња љубави или отац-тиранин или неједнакост у социјалном положају) заљубљенима код Маривоа сметња су њихова непостојана осећања. Крај његових комедија није увек срећан, односно може да буде очигледно само привремено срећан, уз слутњу да ће се одиграти и епилог који на сцени нећемо видети.
Расправа је била толико шокантна у време кад је Мариво био жив, да је одиграна само једном, 1744. Први пут је успешно одиграна 1976. и тек тада је препознат њен црни хумор, те је схваћена и као својеврсно ремек дело. Ова комедија се може схватити и као наговештај буржоаске револуције и новог друштва у Француској, које ће касније описати Балзак у Људској комедији. Балзак је рекао да људе покрећу само две ствари: новац и секс, односно похота и похлепа. У Француској је и настала изрека да “не постоје срећни, постоје само успешни бракови”, односно брак је само пословни подухват, а “љубав” се тражи на другом месту. На ту тему је и Џорџ Бернард Шо рекао своју реч, а ни Ибзен је није заобишао. Шницлер је, такође, дао свој прилог. Наравно, данас је популаран огољени цинизам, маске су толико пута спадале да нас мрзи да их поново стављамо. Права осећања, трептаји срца и радовање животу постали су И ТАКО ТЕ СТВАРИ. Шта да радимо, дешава се, људска бића ту и тамо застране, па им се онда то обија о главу, па евентуално нешто мало и науче. А засада можемо да се мало овако окупљамо, да се радујемо једни другима и да, како рече лик из ове комедије, “од радости скацкамо”.
Бранко ДИМИТРИЈЕВИЋ

(Pierre Carlet de Chamblain de Marivaux) Рођен је 4. фебруара 1688. у Паризу. Сматра се најзначајнијим француским драмским писцем 18. века. Написао је бројне комедије за Комеди франсез (Comedie Francaise) и Комеди италиен (Comedie Italienne). Његове најпознатије комедије су Игра љубави и случаја и Лажне исповести. Мариво је рано покушавао да пише. Прву драму написао је кад му је било 18 година, а објављена је кад му је било 24. Писао је и романе. Прва три нису прошла запажено, али су Маријанин живот и Сељак скоројевић сматрани претечама модерног романа, уз Лаклоове Опасне везе. У младости, писао је и за лист «Нови Меркур» и тада је већ настао израз МАРИВОДАЖ који означава његов китњасти стил. Отац му је умро и оставио прилично наследство, али га је неко наговорио да све уложи у такозвану Мисисипи шему, једну од оних пирамидалних превара, те је све изгубио. Повремено је покушавао да се бави издаваштвом, сам је писао скоро целе новине које је издавао. Мада је писање било врло квалитетно, часопис је излазио врло нередовно, па је то нервирало читаоце, те је пад популарности на крају донео и финансијски крах овог подухвата. Мариво је био ожењен извесном мадмоазел Мартин, која је, међутим, убрзо по венчању умрла. Имао је једну кћерку о којој се мало зна. Сматрали су га контрадикторним у приватном животу, јер се није либио да отворено негативно говори о другима, али је био врло осетљив кад би се повела реч о њему. Критиковао је нове философе и тако је окренуо против себе Волтера који није пропуштао прилику да говори лоше о Маривоу. Скоро двадесет година је писао драме и од тога се издржавао. Написао је 35 комедија, све између 1720. и 1740, а од 1746 до смрти није више писао драмска дела. Умро је 12. фебруара 1763.

Comedie Francaise је француски национални театар основан 1680, указом Луја XIV, кад су се спојила три позоришта, од којих је један Молијерова трупа. Свој назив - Комеди франсез - дугује жељи да се ново позориште јасно одвоји од већ постојећег - Comedie Italienne. Мариво је писао за оба.

Commedia dell’arte је форма популарне италијанске комедије из шеснаестог и седамнаестог века. Изводила ју је специјално уиграна трупа глумаца који су импровизовали на познате теме и ситуације. Иако је оригинална комедија дел арте изумрла у осамнаестом веку, оставила је доста утицаја на писце тог времена, нарочито на Молијера и Маривоа.

(Пажња! Не читајте ако нећете да сазнате шта ће се догодити на крају!)
Хермиона и Кнез се расправљају о томе ко је први био неверан у љубави - мушкарци или жене. Испоставља се да је и Кнежев покојни отац био укључен у исту расправу и да је наредио да се четири бебе, две девојчице и два дечака, изолују од света и одгоје тако да не знају за остатак света, сем за двоје маскираних слугу. Управо је време да се тим младим људима омогуће први сусрети са другима и са светом о коме ништа не знају, а Кнез и Хермиона се надају да ће добити и одговор на питање из њихове расправе. И тако, за сат времена на сцени, четворо наивних и неискварених младих људи доживи, између осталог, и задовољство и бол прве љубави. А онда их нарцисизам, посесивност, љубомора, и тако те ствари, до те мере искваре, да Хермиона захтева да се овај сурови експеримент прекине. А што се тиче одговора на питање из расправе, то ће ипак сазнати само они који одгледају представу до краја.

МЕСРУ: - А има ли у овој какофонији цинизма, у овој општој оргији јефтиног иронисања, има ли простора за мало осећања, оних правих, истинских, има ли ико храбрости да крене против струје, да засвира у друкчије струне? Авај. Усамљени су храбри, а мањина увек у праву.

ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Ко је крив?
Човек је срећан кад се у нечему препозна, али од осмеха препознавања до критичке рефлексије кратак је пут. И једно и друго тема је Маривоове црним хумором обојене “Расправе” у адаптацији Бранка Димитријевића и режији Слађане Килибарда. За филозофа који је закувао игру намерену да разоткрије ко је крив за непостојаност (у) љубави, жене или мушкарци, Мариво у “Расправи” као да бира Френсиса Бекона, који конкретно искуство претпоставља свакој спекулацији, мада је осим Беконове модле Маривоу блиска и Платонова, односно Сократова, бабичка метода, те се до решења долази пажљивом типизацијом ликова и њиховим експерименталним смештањем у лабораторијске услове, подешене тако да решење проблема не може да изостане. А решење расправе је оно што Мариво најмање жели. Раскринкавање механизма због којег и долази до “сукоба” између полова пре ће бити прави циљ и ма колико се (француски) човек новог века упињао да се одржи на Декартовој “Kogito, ergo sum”, Мариво, а за њим као да је био видно инспирисан и Де Сад, инсистира на “Koito, ergo sum”. Томе ће пун филозофски легитимитет у својој деконструкцији морала дати тек Ниче, афирмишући сву патвореност морала сервираног слабим и немоћним, крајње прагматичних конвенција и компромиса насталих због одрживог развоја. Далеко од негативног контекста стоје ове идеје добијене, као и у “Расправи”, повратком на изворе, у природу људских бића, где “зла” онтологија чучи иза тривије наивности, и те како способне да брзином светлости напредује ка свом супротстављеном екстрему. Будући да у 21. веку (хетеро) сексуалност више није табу и нешто што ће шокирати јавност, Бранко Димитријевић и Слађана Килибарда сасвим тачно Маривоову расправу читају и мимо чисто теоријског дискурса, подвлачећи инсинуације на моћ, новац - узроке декаденције и промискуитета као “добро чуваних тајни”, нарцисоидност, себичност, похотност - пресудних за губљење тако цењене контроле којом волимо с поносом да се дистанцирамо од животиња. Они и желе и не желе да комедију заоштре, што и одговара намери њеног творца, јер нема ту криваца, кривице још мање. Потенцијалну баналност редитељка избегава посвећеном стилизацијом и искоришћавањем скоро свих потенцијала позоришног чина на првом месту карактеристичног за комедију (дел арт, водвиљ, слепстик...). Да текст не остане сув треба захвалити и богатој употреби игре покрета (кореографија Вере Обрадовић), затим сведеној и лепој актуелизацији костима и декора (Слађана Килибарда, Марина Сремац и Срђан Радаковић), који не кварећи традиционалне театарске форме остављају утисак модерног сценског миљеа. Оно што је увек задовољство осведочити јесте прегршт малих детаља у којима се очитава велика брига позоришних актера Маривоове “Расправе” у СНП. Темпо је на завидном нивоу, баш као и глумачки ансамбл, чија је уједначеност била јако важна да се добро уоче ликови и њихови карактери, иако слични, ипак довољно и вешто изнијансирани. Кнез (Алексдандар Гајин) и Хермиона (Гордана Јошић-Гајин) су препредени, раскалашни и бескомпромисни суверени, неми Месру (Милан Ковачевић) и (на трагу Шекспировог Пука) Карис (Сања Ристић-Крајнов) одлично се носе с драмски везивном улогом слуга и “да не буду сви баш прости-срећни-спашени” из Килибардиног читања произашлом улогом губитника, док у првом плану гледамо покусне куниће филозофске идеје с почетка текста и одлично приземљене, унакрсно испреплетене, наглашено-ненаглашене ликове (огледала) жене и мушкарца Егл (Јована Мишковић) и Азора (Срђан Секулић), Адин (Милица Грујичић) и Месрина (Страхиња Бојовић), односно Егл и Месрина, Адин и Азора.
Игор БУРИЋ, Дневник, 17.12.2006.

Српско народно позориште 2006

	..Пјер Мариво	Српско народно позориште

	..РАСПРАВА (И ТАКО ТЕ СТВАРИ) - комедија

			ПЈЕР МАРИВО (1688 – 1763)
	О АУТОРУ

			О ЧЕМУ СЕ РАДИ
	О ДЕЛУ