SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište

Adaptacija teksta	Branko Dimitrijević
Rediteljka	SLAĐANA KILIBARDA
Dramaturg	BRANKO DIMITRIJEVIĆ
Scenografija	SLAĐANA KILIBARDA i MARINA SREMAC
Kostimograf	MARINA SREMAC
Kompozitor	NEVENA GLUŠICA
Koreografija i scenski pokret	VERA OBRADOVIĆ
Video art	SRĐAN RADAKOVIĆ
Inspicijent	Mirjana Radovanov
Šaptač	Milica Đukić-Rađenović
Majstor svetla	Mirko Čeman
Majstor tona	Dušan Jovanović
Video bim	Đorđe Vernački


	MARIVO - kao moja noćna mora, moj bol, strah, moja redateljska katarza, napor, snaga, borba, sumnja, dvoumljenje... RASPRAVA - kao moje drugo ja... I TAKO TE STVARI - kao ogledalo moje duše... A OVA PREDSTAVA - kao kroničar narcizma i bolesti današnjeg vremena... samo smo pokušali... Slađana KILIBARDA

Slađana Kilibarda rođena je u Zagrebu. Nakon gimnazije diplomirala je na zagrebačkom PMF-u biologiju. Na istom fakultetu istraživala je biljne viruse, a kasnije je nekoliko godina radila kao srednjoškolski profesor. U tom periodu bavila se i dramskom pedagogijom, te je iz njene dramske grupe potekla i Leona Paraminski, danas jedna od vodećih filmskih glumica u Hrvatskoj. Godine 1999. upisuje pozorišnu režiju na FDU u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina. Bavila se suvremenim plesom, a od 1995. članica je Zagrebačkog glumačkog studija u kome se, uz pomoć braće Vajevec, upoznaje sa glumačkim metodom Lija Strasberga (razni seminari u Grožnjanu, Lošinju, Ljubljani i Zagrebu). Tokom studija asistirala je brojnim eminentnim redateljima, a radila je i kao lektor za hrvatski jezik u filmu Srđana Karanovića Sjaj u očima i kao lektor za srpski jezik u predstavi Satiričkog kazališta Kerempuh - Ništa nas ne smije iznenaditi. U septembru 2005. bila je glumački trener na snimanju filma Teatar apsurda reditelja Dina Krpana. RTS je krajem decembra 2005. ekranizovao (reditelj B. Kičić) njenu predstavu Priča o Džipsiju Trolmanu Ateljea 212, koja je u februaru emitovana u programu TV teatar. Početkom oktobra 2006. na Radio-Beogradu je režirala radio-dramu Tuba Nataše Drakulić.
Bila je asistent režije u predstavi Leda Miroslava Krleže (Atelje 212), režija: Dejan Mijač (2000/2001), Adam i Eva Miroslava Krleže (Bitef teatar), režija: Miloš Lolić (2001/2002), Maskerata Miroslava Krleže (Dadov), režija: Aleksandar Božina (2001/2002), Dvije Tene Štivičić (Atelje 212), režija: Snježana Banović (2002/2003), Kaj sad Bore Radakovića (Beogradsko dramsko pozorište) – lektura – režija: Egon Savin (2002/2003), Nevjesta od vjetra Slobodana Šnajdera (Narodno pozorište, Berograd), režija: Boris Miljković (2003/2004), Višnjik A. P. Čehova (Narodno pozorište, Beograd), režija: Aleksandar Popovski (2002/2003), Mletački trgovac V. Šekspira (Jugoslovensko dramsko pozorište), režija: Egon Savin (2003/2004), Zabune A. Ajkburna (Kerempuh, Zagreb), režija: Mustafa Nadarević 2005/2006), Hasanaginica Ogrizovića/ Nadarevića (HNK, Zagreb), režija Mustafa Nadarević (april 2006)
Samostalne režije:
Alfred Brust: Vukovi (ispit treće godine na FDU). Predstava igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu. Gostovala 2003. na međunarodnom studentskom festivalu u Zagrebu
Dušan Cvetić: Priča o Džipsiju Trolmanu, Atelje 212, premijera: 10. aprila 2004.
Maja Pelević: Ler, Narodno pozorište/ kazalište/ Népszínház, Subotica, premijera: 11. marta 2005
Iva Modli: Savršeni superheroj, Kerempuh, Zagreb, premijera: 11. marta 2006.

Vera Obradović rođena u drugom delu prošlog veka, u Beogradu.
Spisak njenih profesionalnih radova, nagrada i dostignuća zauzeo bi previše prostora, pa stoga samo nekoliko neophodnih informacija.
Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Kao koreograf debitovala 1988. u Srpskom narodnom pozorištu. Igrala u Beogradskom savremenom baletu Smiljane Mandukić, a 1990. osnovala vlastitu trupu XXI pokret. Iskustvo koreografa i pedagoga dopunila i završenim dvogodišnjim studijama na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu, odsek Moderna džez igra, u klasi prof. Ljiljane Mišić. Od 1996. radi kao asistent Vladimira Logunova za predmet Scenske igre na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, a 2001. izabrana za docenta za predmete Scenski pokret i scenske igre. Radila je u našim najznačajnijim pozorištima scenski pokret i koreografiju za brojne predstave.

Tema Marivoovih komedija skoro uvek je ljubav, ali ne romantična ljubav. Umesto konvencionalnih zapleta (gde je smetnja ljubavi ili otac-tiranin ili nejednakost u socijalnom položaju) zaljubljenima kod Marivoa smetnja su njihova nepostojana osećanja. Kraj njegovih komedija nije uvek srećan, odnosno može da bude očigledno samo privremeno srećan, uz slutnju da će se odigrati i epilog koji na sceni nećemo videti.
Rasprava je bila toliko šokantna u vreme kad je Marivo bio živ, da je odigrana samo jednom, 1744. Prvi put je uspešno odigrana 1976. i tek tada je prepoznat njen crni humor, te je shvaćena i kao svojevrsno remek delo. Ova komedija se može shvatiti i kao nagoveštaj buržoaske revolucije i novog društva u Francuskoj, koje će kasnije opisati Balzak u Ljudskoj komediji. Balzak je rekao da ljude pokreću samo dve stvari: novac i seks, odnosno pohota i pohlepa. U Francuskoj je i nastala izreka da “ne postoje srećni, postoje samo uspešni brakovi”, odnosno brak je samo poslovni poduhvat, a “ljubav” se traži na drugom mestu. Na tu temu je i Džordž Bernard Šo rekao svoju reč, a ni Ibzen je nije zaobišao. Šnicler je, takođe, dao svoj prilog. Naravno, danas je popularan ogoljeni cinizam, maske su toliko puta spadale da nas mrzi da ih ponovo stavljamo. Prava osećanja, treptaji srca i radovanje životu postali su I TAKO TE STVARI. Šta da radimo, dešava se, ljudska bića tu i tamo zastrane, pa im se onda to obija o glavu, pa eventualno nešto malo i nauče. A zasada možemo da se malo ovako okupljamo, da se radujemo jedni drugima i da, kako reče lik iz ove komedije, “od radosti skackamo”.
Branko DIMITRIJEVIĆ

(Pierre Carlet de Chamblain de Marivaux) Rođen je 4. februara 1688. u Parizu. Smatra se najznačajnijim francuskim dramskim piscem 18. veka. Napisao je brojne komedije za Komedi fransez (Comédie Française) i Komedi italien (Comédie Italienne). Njegove najpoznatije komedije su Igra ljubavi i slučaja i Lažne ispovesti. Marivo je rano pokušavao da piše. Prvu dramu napisao je kad mu je bilo 18 godina, a objavljena je kad mu je bilo 24. Pisao je i romane. Prva tri nisu prošla zapaženo, ali su Marijanin život i Seljak skorojević smatrani pretečama modernog romana, uz Lakloove Opasne veze. U mladosti, pisao je i za list «Novi Merkur» i tada je već nastao izraz MARIVODAŽ koji označava njegov kitnjasti stil.
Otac mu je umro i ostavio prilično nasledstvo, ali ga je neko nagovorio da sve uloži u takozvanu Misisipi šemu, jednu od onih piramidalnih prevara, te je sve izgubio. Povremeno je pokušavao da se bavi izdavaštvom, sam je pisao skoro cele novine koje je izdavao. Mada je pisanje bilo vrlo kvalitetno, časopis je izlazio vrlo neredovno, pa je to nerviralo čitaoce, te je pad popularnosti na kraju doneo i finansijski krah ovog poduhvata. Marivo je bio oženjen izvesnom madmoazel Martin, koja je, međutim, ubrzo po venčanju umrla. Imao je jednu kćerku o kojoj se malo zna. Smatrali su ga kontradiktornim u privatnom životu, jer se nije libio da otvoreno negativno govori o drugima, ali je bio vrlo osetljiv kad bi se povela reč o njemu. Kritikovao je nove filosofe i tako je okrenuo protiv sebe Voltera koji nije propuštao priliku da govori loše o Marivou. Skoro dvadeset godina je pisao drame i od toga se izdržavao. Napisao je 35 komedija, sve između 1720. i 1740, a od 1746 do smrti nije više pisao dramska dela. Umro je 12. februara 1763.

Comédie Française je francuski nacionalni teatar osnovan 1680, ukazom Luja XIV, kad su se spojila tri pozorišta, od kojih je jedan Molijerova trupa. Svoj naziv - Komedi fransez - duguje želji da se novo pozorište jasno odvoji od već postojećeg - Comédie Italienne. Marivo je pisao za oba.

Commedia dell’arte je forma popularne italijanske komedije iz šesnaestog i sedamnaestog veka. Izvodila ju je specijalno uigrana trupa glumaca koji su improvizovali na poznate teme i situacije. Iako je originalna komedija del arte izumrla u osamnaestom veku, ostavila je dosta uticaja na pisce tog vremena, naročito na Molijera i Marivoa.

(Pažnja! Ne čitajte ako nećete da saznate šta će se dogoditi na kraju!)
Hermiona i Knez se raspravljaju o tome ko je prvi bio neveran u ljubavi - muškarci ili žene. Ispostavlja se da je i Knežev pokojni otac bio uključen u istu raspravu i da je naredio da se četiri bebe, dve devojčice i dva dečaka, izoluju od sveta i odgoje tako da ne znaju za ostatak sveta, sem za dvoje maskiranih slugu. Upravo je vreme da se tim mladim ljudima omoguće prvi susreti sa drugima i sa svetom o kome ništa ne znaju, a Knez i Hermiona se nadaju da će dobiti i odgovor na pitanje iz njihove rasprave. I tako, za sat vremena na sceni, četvoro naivnih i neiskvarenih mladih ljudi doživi, između ostalog, i zadovoljstvo i bol prve ljubavi. A onda ih narcisizam, posesivnost, ljubomora, i tako te stvari, do te mere iskvare, da Hermiona zahteva da se ovaj surovi eksperiment prekine. A što se tiče odgovora na pitanje iz rasprave, to će ipak saznati samo oni koji odgledaju predstavu do kraja.

MESRU: - A ima li u ovoj kakofoniji cinizma, u ovoj opštoj orgiji jeftinog ironisanja, ima li prostora za malo osećanja, onih pravih, istinskih, ima li iko hrabrosti da krene protiv struje, da zasvira u drukčije strune? Avaj. Usamljeni su hrabri, a manjina uvek u pravu.

IZVODI IZ KRITIKA

Ko je kriv?
Čovek je srećan kad se u nečemu prepozna, ali od osmeha prepoznavanja do kritičke refleksije kratak je put. I jedno i drugo tema je Marivoove crnim humorom obojene “Rasprave” u adaptaciji Branka Dimitrijevića i režiji Slađane Kilibarda. Za filozofa koji je zakuvao igru namerenu da razotkrije ko je kriv za nepostojanost (u) ljubavi, žene ili muškarci, Marivo u “Raspravi” kao da bira Frensisa Bekona, koji konkretno iskustvo pretpostavlja svakoj spekulaciji, mada je osim Bekonove modle Marivou bliska i Platonova, odnosno Sokratova, babička metoda, te se do rešenja dolazi pažljivom tipizacijom likova i njihovim eksperimentalnim smeštanjem u laboratorijske uslove, podešene tako da rešenje problema ne može da izostane. A rešenje rasprave je ono što Marivo najmanje želi. Raskrinkavanje mehanizma zbog kojeg i dolazi do “sukoba” između polova pre će biti pravi cilj i ma koliko se (francuski) čovek novog veka upinjao da se održi na Dekartovoj “Kogito, ergo sum”, Marivo, a za njim kao da je bio vidno inspirisan i De Sad, insistira na “Koito, ergo sum”. Tome će pun filozofski legitimitet u svojoj dekonstrukciji morala dati tek Niče, afirmišući svu patvorenost morala serviranog slabim i nemoćnim, krajnje pragmatičnih konvencija i kompromisa nastalih zbog održivog razvoja. Daleko od negativnog konteksta stoje ove ideje dobijene, kao i u “Raspravi”, povratkom na izvore, u prirodu ljudskih bića, gde “zla” ontologija čuči iza trivije naivnosti, i te kako sposobne da brzinom svetlosti napreduje ka svom suprotstavljenom ekstremu. Budući da u 21. veku (hetero) seksualnost više nije tabu i nešto što će šokirati javnost, Branko Dimitrijević i Slađana Kilibarda sasvim tačno Marivoovu raspravu čitaju i mimo čisto teorijskog diskursa, podvlačeći insinuacije na moć, novac - uzroke dekadencije i promiskuiteta kao “dobro čuvanih tajni”, narcisoidnost, sebičnost, pohotnost - presudnih za gubljenje tako cenjene kontrole kojom volimo s ponosom da se distanciramo od životinja. Oni i žele i ne žele da komediju zaoštre, što i odgovara nameri njenog tvorca, jer nema tu krivaca, krivice još manje. Potencijalnu banalnost rediteljka izbegava posvećenom stilizacijom i iskorišćavanjem skoro svih potencijala pozorišnog čina na prvom mestu karakterističnog za komediju (del art, vodvilj, slepstik...). Da tekst ne ostane suv treba zahvaliti i bogatoj upotrebi igre pokreta (koreografija Vere Obradović), zatim svedenoj i lepoj aktuelizaciji kostima i dekora (Slađana Kilibarda, Marina Sremac i Srđan Radaković), koji ne kvareći tradicionalne teatarske forme ostavljaju utisak modernog scenskog miljea. Ono što je uvek zadovoljstvo osvedočiti jeste pregršt malih detalja u kojima se očitava velika briga pozorišnih aktera Marivoove “Rasprave” u SNP. Tempo je na zavidnom nivou, baš kao i glumački ansambl, čija je ujednačenost bila jako važna da se dobro uoče likovi i njihovi karakteri, iako slični, ipak dovoljno i vešto iznijansirani. Knez (Aleksdandar Gajin) i Hermiona (Gordana Jošić-Gajin) su prepredeni, raskalašni i beskompromisni suvereni, nemi Mesru (Milan Kovačević) i (na tragu Šekspirovog Puka) Karis (Sanja Ristić-Krajnov) odlično se nose s dramski vezivnom ulogom sluga i “da ne budu svi baš prosti-srećni-spašeni” iz Kilibardinog čitanja proizašlom ulogom gubitnika, dok u prvom planu gledamo pokusne kuniće filozofske ideje s početka teksta i odlično prizemljene, unakrsno isprepletene, naglašeno-nenaglašene likove (ogledala) žene i muškarca Egl (Jovana Mišković) i Azora (Srđan Sekulić), Adin (Milica Grujičić) i Mesrina (Strahinja Bojović), odnosno Egl i Mesrina, Adin i Azora.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 17.12.2006.

Srpsko narodno pozorište 2006

	..Pjer Marivo	Srpsko narodno pozorište

	..RASPRAVA (I TAKO TE STVARI) - komedija

			PJER MARIVO (1688 – 1763)
	O AUTORU

			O ČEMU SE RADI
	O DELU