| |
 |
| |
Ђакомо Казанова, необична личност рококо Европе, Европе на врхунцу, а пред Буржоаску револуцију, Европе драматичних противречности. Венецијанац – прогнаник, љубавник, обожавалац жена и девојака, обожаван и слављен од њих. Ђакомо Казанова, инспирација многих дела, а и сам аутор расправа и списа, али најпознатији по шкакљивим мемоарима. Федерико Фелини је далеке 1971. направио чудо од филма с Доналдом Сатерландом, у коме се и смеје и диви овом јунаку женских еротских снова, али и стварном, аутентичном љубавнику натприродних моћи. Тај Фелинијев филм се, попут оног И брод плови, умногоме разликује од Амаркорда, и није имао такав и толики успех код публике. Сматрам да ћемо тек можда у следећем веку, као друштво и Европа, бити у стању да сасвим разумемо све Фелинијеве естетско-филозофске захвате у овом необичном филму. Јер Ђакомо Казанова је на неки начин митологема на којој почива идеја о Мушкарцу Западне цивилизације. Он је лик који обједињује сву иронију и гротеску, али и романтизам, занос и заљубљеност у живот и љубав, и у коме се скупило искуство свих претходних векова са свим наслагама еротизма и љубавне надмоћи којој се архетипски тежи. Мит о спретности и снази овог невероватног љубавника али и филозофа, мит о његовој успешности и романтичарској запетљаности у свакодневно, дубоко је укорењен у многе облике нашег свакодневног живота.
Артур Шницлер написао је неку врсту хронике последњих напора Ђакома Казанове да одржи и обнови мт о себи и да се с њим заувек саживи. За Шницлера је Казанова предмет љубави свих жена, али најпре и највише, жена које га заиста знају. А њему је циљ увек ново искуство у освајању женских срдаца, али и бедара и осталих делова тела, што млађих и заноснијих жена. (...)
Млада редитељка Ана Томовић, у сарадњи са два драматурга – Бранком Димитријевићем и Вуком Ршумовићем, раслојила је комад на секвенце између којих се препричава Казановино путовање у Венецију. Врло интересантно звучи тај хибридни жанр у коме се паралелно говоре и дијалози и препричава редослед догађаја, али и коментарише радња. Једино је нејасно шта се тиме добија? Јер сва ритмичка и говорна раслојавања остају ипак у сфери форме. Исти садржај који је у делу дат – муке Казановине да се, с једне стране, неуспешно домогне лепе и младе Марколине (љупка и лепа Милица Грујичић), а с друге стране да се врати у Венецију, није промењен у односу на Шницлерову новелу, упркос значајних интервенција на плану разбијања форме на ситније целине. Оваква формалистичка акција није наново осветлила Казановине активности, као ни активности према Казанови – од стране друштва, од стране пријатеља, од стране жена...
То како је Пикасо “поцепао” фигуре и лица својих модела на сликама, да би их поново реконструисао у сасвим новом облику, то се у Шницлеровом тексту, али ни у представи Ане Томовић, није десило. Тако се упркос честим и готово непрестаним ритмичким изменама и променама, и поред разбијања темпа скоковитим пресецањем тока збивања, није десило ништа ново у схватању те тако разбијене радње и тако разбијеног ритма.
Радоје Чупић је одиграо Казанову без великих гестова, сасвим сведено и с много ироније у приступу, а Амалија Драгиње Вогањац, жена пријатеља заувек заљубљена у Казанову, играла је снажно и енергично у сасвим реалистичком маниру. Гроф Оливо Ненада Пећинара био је вишеструко запослен у решавању кућних али и јавних дилема, бавио се и моралним питањима колико и питањима опстанка породице. Маркиз Радета Којадиновића био је брз и саркастичан, и код њега су – најјаче дошле до изражаја нужности те игре разбијеног ритма. Којадиновић је свако ново укључење у радњу доносио из новог и неочекиваног угла, па је смисао разбијања целине тока, имао јасну логику. Он је најдаље отишао у проналажењу нереалистичких и разиграних акција које су осветљавале и тему и радњу и карактере, сваки пут на нов начин. Стилски костими Момирке Баиловић лепо су искоришћени тако да смо могли да пратимо и како се на сцени глумци постављају према костиму и према маскама. Формално гледано у овој представи има много елемената игре, али бојим се да је та игра остала да буде сама себи сврха, а није учинила да заиста разигра садржај, учини га новим и стварно необичним. Гледали смо врло дисциплиновану представу, суштински реалистичку, иако је давала сигнале о новом приступу. Али, публика у Новом Саду пратила је Казановине проблеме с пуном пажњом. И то нешто значи.
Горан ЦВЕТКОВИЋ (Други програм Радио Београда, среда, 7. март 2007.)
Тако мора бити
Ђакомо Казанова. Историјско отелотворење “мита” (Дон Хуан), толико моћног да је већ неколико пута репризиран и клониран (наведимо само модерне верзије: Џејмс Бонд, Хју Хефнер). Вечна интрига мушкарца и жене. Какав анти-јунак за де-конструкцију...
Артур Шницлер (1862-1931) прави маестралан, али и зихерашки избор када на примеру остарелог, захваљујући искуству пречицама-смицалицама склоног, Ђакома Казанове жели да покаже све лепотне мирисе, удисаје времена, доведене до својих финалних граница, остављене у очају што им је прва и основна, можда боље рећи последња природа пролазност, смртност. Човек тешко прелази преко коже која се смежура, док нутрина постаје све затегнутија и испегланија.
Да прича не буде једнострана, Шницлер Казанову који је спао на пар златника - крчмарицу из Мантове, дијалог са самим собом, и слоновску жељу да се након затвора/ бекства, достојанствено врати у Венецију, у смирај, поставља у ситуацију да се приликом посете старом познанику још једном сусретне с властитим микрокосмосом интригантним везама оваплоћеном у ликовима Олива, његове (и Казановине) жене Амалије, тек процветале им синовице Марколине, Казанови чудесно сличног потпоручника Лоренца, старог Маркиза, Маркизе и млађане девојчице Терезине, Амалијине (само то је извесно) кћерке. Ситуацију која ће додатно испровоцирати суровост за суровог Ђакома, којег не интересује Амалија, његова једина сапатница и прави женски пандан/ антипод чежње да се на измаку каријере још једном напије на извору живота, нити успешно остарели Маркиз, најмање великодушни, рогати Оливо, а највише младим духом занесена и горда Марколина и силом прилика њен (и Маркизин) љубавник Лоренцо. Права прилика да Казанова последњим снагама још једном разметљиво и брутално наметљиво покаже раскош свих својих талената и врати се, тамо одакле је и дошао. Тако мора бити - млади Казанова завршава мртав, док стари наставља да умире.
Представа “Повратак Казанове” у суптилној режији Ане Томовић (драматизација Бранка Димитријевића и Вука Ршумовића) одлична је реконструкција злочина, прави позоришни чин који удара и на смех и на ужас. Комично је најбољи лек за хорор. Без претензија ка новуму, практично класично, редитељска решења и глума, у напону су снаге. Постављајући радњу у “чеховљевску еспланаду”, огољен јесењи (!) врт набијен ликовима (минималистичка сценографија Љерке Хрибар), који као и Казановино унутрашње трвење, упорно активни не одлазе са сцене, Ана Томовић постиже пун погодак, појачавајући га упошљавајућом, врло добро темпираном, иако на тренутке претерано цртајућом нарацијом. Мизансцен у назнакама, “недоречен”, често у паузи, говори још више. Хорски (групни симболички ритуали) и индивидуални наступи се стилизују, док су интимни тренуци и драмски обрти реалистично приказани. И све функционише тип-топ.
Кореографија/ сценски покрет (Саша Крга), уз одличан избор музике, врхунац достиже у сцени ноћи с Марколином, (прет)последњем поглављу Казановине књиге, пардон, рецки на опасачу, или корицама мача, док свој најнижи ниво у скоро пародираним сценама борбе.
Глума је посебна прича и равноправно с осталим сегментима овог осврта могла је да се нађе и на његовом почетку. Радоје Чупић (Казанова) очигледно проналази доста мотива и унутрашње разборитости да креира и изнесе комплексност главног лика. Шницлер није ни крио да га “чуди” како свако од нас у себи има потпуно супротстављене “елементе”, како он то зове. Очајан, рањен, али непопустљив и опасан, Казанова Радоја Чупића тако жонглира на ивици изазивајући емоције љубави и мржње у недоумици да ли да га се гадимо или да га сажаљевамо, да му се смејемо или да с њим плачемо. Он осећа расцеп у ком се налази и суверено га еманира, не губећи осећај како своје издвојености, тако и дубоке повезаности са свим осталим актерима.
Драгиња Вогањац, у улози Амалије, потресно убедљиво игра женски принцип истог проблема с којим се суочава Казанова. Она је способна и да воли, зато више пати и њен једини “грех” је тај, што без трунке маниризма засењује све друге, поготово филозофкињу Марколину Милице Грујичић, којој улога представника новог таласа, тако узнемирујућег за нашег симпатичног заводника, није баш најбоље легла, те поред посвећености и прецизности не успева да пошаље ноту дубљег тона, осим кад је за то потребна само спољашњост. Марколина презире Казанову, али се редитељка и глумица одлучују да га наивно девојачки зачикава, да му баца коску, што она нипошто не ради, јер је за њу Казанова неко с погачом на глави, неко чије је време прошло и она, карактеристично за наследнике, не хаје за њим. Да, она се игра, али када се “лаковерно” даје Лоренцију, и тиме довољно зачињава сабласт Казановине прошлости. Сведеније и промишљеније потпоручника Лоренција, алијас и Казанову, тумачи млади Златко Ракоњац, којем се може замерити само местимично брзање. Раде Којадиновић, шармантно луцидни Маркиз који ужива у светлијој страни пензије, Ненад Пећинар (Оливо), као мајстор такта и “невештости”, лујка-ћурка Маркиза (лепа минијатура Тијане Максимовић), па чак и Терезина Исидоре Паклар, одлично фингирају у функцији целине - паукове мреже испреплетене нитима Ероса и Танатоса.
Игор БУРИЋ (Дневник, 13. април 2007.)
Разарајућа снага Ероса
Настао према новели Артура Шницлера (1918), драмски текст „Повратак Казанове” представља 55-годишњег Казанову, у ком су сукобљени бројни конфликти (драматизација Бранко Димитријевић, Ана Томовић и Вук Ршумовић). Са једне стране, протагониста се мучи због жеље да се врати у родну Венецију, одакле је побегао из затвора, и у којем је боравио због својих политичких ставова, док га истовремено прождире и разарајућа снага Ероса, која га и даље, упркос годинама и искуству, држи у стању незасите пожуде.
Један од најаутентичнијих драматушко-редитељских поступака који карактерише представу редитељке Ане Томовић јесте специфична комбинација игре наратора и ликова, односно избор да глумци имају двоструке улоге, наратора и ликова. Изглед сцене је једноставан, функционално огољен, стилизован, сви извођачи се налазе на простору једног круга (сценограф Љерка Хрибар), где остају током читаве представе, и укључују се према потреби наратора или лика. Радоје Чупић у улози Казанове наступа ненаметљиво, али харизматично, благо иронично градећи лик који је заслепљен својим страстима и неосетљив на емоције људи из његовог окружења. У сценама са Амалијом Чупићева озбиљна, превасходно реалистичка, игра постаје брутално цинична, јер он, очигледно, жели да одбије њену наклоност. Драгиња Вогањац уверљиво представља лик Амалије, која очајнички и бескомпромисно жуди за Казановом, шеснаест година након њихове авантуре, и поред тога што је он сурово понижава, отелотворујући при томе Шницлерова уверења да сексуалност има сопствене, алогичне механизме. Милица Грујичић шармантно игра Марколину, нови предмет Казановине страсти, као интелигентну, самоуверену и скоро непопустљиву, Ненад Пећинар Олива игра Амалијиног мужа-изиграног рогоњу, Златко Ракоњац младог и чврстог потпоручника Лоренца, неку врсту Казановине реплике...
Наратор, чију улогу повремено преузимају различити глумци, има важну функцију у представи: он препричава догађаје из Казановине прошлости, коментарише радњу и често иронично деконструише њен смисао, што се у тим тренуцима постиже изразито театралном игром. Овим низом драстичних условности успоставља се неопходан отклон према радњи, односно дијалкетички се представља живот Казанове, историјске материјализације тестостеронског мита о Дон Жуану. Реч је о луцидном драматуршко-редитељском поступку, који подстиче дискусије о овом сложеном лику. Да је, неким случајем, изабран код нас уобичајенији, реалистички проседе, представа би била плакатска и једнодимензионална. Овако, представа „Повратак Казанове” иницира низ важних питања, као што су страх од старења и смрти, манипулација у љубави, али и политичке, као и онтолошке расправе, при чему битно егзистира изван клишеа, у који се у оквирима ове тематике врло лако упада.
Ана ТАСИЋ (Политика, 21. мај 2007.) |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
