SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište

Dramatizacija novele	Branko Dimitrijević, Ana Tomović, Vuk Ršumović
Rediteljka	ANA TOMOVIĆ
Dramaturzi	BRANKO DIMITRIJEVIĆ, VUK RŠUMOVIĆ
Scenograf	LjERKA HRIBAR
Kostimograf	MOMIRKA BAILOVIĆ
Kompozitor	NEVENA GLUŠICA
Scenski pokret	SAŠA KRGA
Inspicijent	Snežana Radovanov-Kuzmanov
Šaptač	Nataša Barbir
Majstor svetla	Miroslav Čeman
Majstor tona	Dušan Jovanović

Potporučnik Lorenco


	Ovo je priča o strahu od starenja i strahu od smrti. O zanosnom blještavilu mladosti nakon koje sledi neizbežna druga faza života koju s mukom naučimo da prihvatamo, ali se zapravo nikada ne mirimo sa njom. O svevremenoj ljudskoj žudnji da se bude večno mlad i o tragediji suočenja sa sopstvenom prolaznošću. Prilično patetično, zar ne? Ana TOMOVIĆ, 27 godina

Rođena 1979. u Beogradu. Završila Filološku gimnaziju. Diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Egona Savina i asistenta Dušana Petrovića.
Režirala predstave: Luc Hibner: Creeps (Nakaze) u Beogradskom dramskom pozorištu (2004), Ljubinka Stojanović: Zlatna udica - omnibus projekat Beogradske priče 4 u Studentskom kulturnom centru (2004), Stela Fihili: Patka u Kraljevačkom pozorištu, Filip Vujošević: Halflajf u Ateljeu 212 (2005). Učestvovala je na Joakimfestu i X Jugoslovenskom festivalu u Užicu 2005. s predstavom Patka i na Sterijinom pozorju 2006. s predstavom Halflajf.
Dobitnica je nagrade za najbolju režiju na Joakimfestu 2005. za predstavu Patka.
Od 1998. do 2005. godine član redakcije i urednica biltena BITEF-a. Bavi se pozorišnom pedagogijom.

Austrijski književnik Artur Šnicler napisao je novelu Povratak Kazanove, gde je iskombinovao razne stvarne događaje, stvorivši tako izuzetno nijansirano i psihološki vrlo slojevito delo, s vrlo živopisnim likovima. Dve osnovne teme provejavaju kroz Šniclerovu novelu: psihologija i mehanizam požude i socijalna psihologija državnog aparata i mehanizam njenog očuvanja.
Požuda je kod Kazanove izazvana i slabošću i kao odraz nemoći, odnosno pokušaj da se nemoć prevaziđe erosom. Erosom Kazanova sebi i drugima dokazuje da je živ, odnosno da postoji. Država, u ovom slučaju Venecija, mora da sačuva sistem kontrole preko crkvenog i policijskog aparata da bi opstala, ali to, kao i u svakom takvom slučaju, ima psihološke konsekvence za individualnu i socijalnu psihologiju. Ove dve teme Šniclerovog dela maestralno su ispričane kroz vrlo interesantnu, ljudsku dramu i uz sjajno komponovane likove.
I evo Kazanove sa svim manama i slabostima, ali i dobrim stranama gde nastavlja da živi, ovog puta na sceni, da zabavlja, da uzbuđuje i da izaziva emocije, a možda i diskusiju, kao što je to činio i za života, pre više od dva veka.
Branko DIMITRIJEVIĆ

Rođen u Beču, 15. maja 1862, u uglednoj jevrejskoj građanskoj porodici, umro u Beču, 21. oktobra 1931. Sin lekara, i sam po obrazovanju lekar, a po vokaciji pisac. Nakon završenih studija medicine na Bečkom univerzitetu, 1879. i položenog doktorata (1685), radi u Glavnoj bečkoj bolnici, ali nekoliko godina kasnije napušta lekarsku praksu da bi se posvetio pisanju. Još u toku studija pokazuje veliko interesovanje za psihijatriju, a poznanstvo sa Frojdom ima veliki uticaj na njegov literarni rad i na odnos prema životu. Artur Šnicler vodi vrlo aktivan društveni život u imperijalnom Beču, na vrhuncu slave tog grada, a potom biva i svedok raspada austrougarske imperije i pretvaranja svog rodnog grada u trećerazrednu prestonicu. Beč Šniclerove mladosti bio je grad avangarde, odvažnih intelektualaca s jedne strane, i nadolazećeg sutona Carstva i rastućeg antisemitizma, s druge. Beč je i grad skandala: Kokoška, Klimt, Šenberg, Maler, Karl Kraus, Frojd, Vilhelm Rajh, Oto Vajninger, Artur Kestler; svi prave skandale. Šnicler takođe.
Njegovo delo smatra se vrlo kontroverznim, pre svega zbog otvorenog pisanja o seksualnosti i zbog izrazito oštrog stava spram antisemitizma. Nakon pojavljivanja njegovog prvog, dramskog dela – Vrteška – Šnicler je smatran gotovo pornografskim piscem. Premijera ovog komada u bečkom " Kammerspiele ", 1921, izazvala je demonstracije, drama je žigosana kao "nemoralna", jer se u njoj govori o "moralu" bečkog građanskog društva. Ipak, upravo mu je dramski opus doneo značajnu literarnu reputaciju, da bi u zrelim godinama bio prepoznat prvenstveno kao prozni pisac, a puna valorizacija njegovog dela stiže, zapravo, tek posthumno, kada ga prepoznaju kao velikog i značajnog pisca, svrstavaju ga u "psihologičare" ili čak u "psihoanalitičare", porede ga i klasifikuju negde između Cvajga, Moma i Sakija, dok ga neki analitičari radije porede sa njegovim zemljacima Muzilom ili Brohom.
Frojd je rado čitao Šniclera i govorio je kako je Šnicler intuitivno došao do psiholoških spoznaja za koje su utemeljivaču psihoanalize bile potrebne godine kliničkog istraživanja. U jednom pismu Šnicleru, Frojd piše: "Ako sam vas uvek izbegavao, to je iz neke vrste straha da ne sretnem sopstvenog dvojnika". Poznato je da je Šnicler smatran i "istraživačem ljudske duše", što možda i nije netačno, ali je suviše redukovano kao stav. Sedamdesetih godina minulog veka, to je bila vrlo uvrežena tvrdnja, neka vrsta pečata stavljena na njegovo delo, u smislu: da, to je taj Frojdov dvojnik! Već ovo vreme, a pogotovo budućnost, potvrdiće da u toj tvrdnji ima više nepravde nego istine kad je Šnicler u pitanju. Njegove novele, kao na primer: Umiranje, Potporučnik Gustl i Gospođica Else, značajne su i po tome što Šnicler u njima koristi tehniku poznatu kao tehnika "toka svesti" koja se evidentno bitno razlikuje od Džojsovog načina. Džojsovi junaci su obični ljudi, monolog Moli Blum (Ulis) priziva jedan sasvim običan dan u njenom životu, Džojs tu testira moć jezika, reči, misli, trivijalnosti sveta. Gospođica Else i Potporučnik Gustl ne žive običan život. Oni se, kao i junak Umiranja, nalaze licem u lice sa smrću i sa samima sobom. Šnicler u tom unutrašnjem monologu pronalazi način da dramatizuje situaciju koja je već dramatična, da bi je učinio još mučnijom i težom. Inače, upravo zbog novele Potporučnik Gustl, Šnicler je u "kanonu" najvažnijih književnih dela nemačke književnosti najznačajnijeg kritičara Nemačke Rajha Ranickog, dobio iznenađujuće visoko mesto.
Seksualnost kod Šniclera zauzima vrlo važno mesto. Pogotovo, čini se da je Šnicler među prvima razumeo autonomiju seksualnosti, koja ima sopstvenu logiku i koja se često sudara s drugim logikama ličnosti. Po Šnicleru, seksualne misli pomaljaju se/izbijaju u svakom trenutku dana, bez naročitog razloga. Većinu vremena one ostaju izgubljene u našoj intimi (što se ne izjednačava sa podsvešću) ali one mogu i da nas odvedu da izdamo sve što smo želeli da budemo. Tako se njegov Kazanova ponižava u jednoj, za sebe nedostojnoj situaciji, u kojoj dopušta da bude u posedu fascinantne Markoline (Povratak Kazanove). I na tom mestu Šnicler više liči na Džojsa nego na Frojda. Novela Povratak Kazanove nije njegovo najčuvenije delo, ali u njoj je Šnicler možda najviše svoj, najiskreniji, nekako skeptičan, poput lekara skeptika koji posmatra poslednju životnu fazu, praktično umiranje svoga pacijenta. Napisana 1918, nakon sloma Carstva, možda tek pukom koincidencijom, Povratak Kazanove korespondira sa životnom činjenicom pisca koji postaje svedok raspada sopstvenog sveta.
Šniclerov literarni opus sadrži veći broj pozorišnih komada, novela i romana, plus brojna pisma i dnevnik od skoro 7000 stranica. Dela su mu spaljivali nacisti u Nemačkoj i Austriji i gorela su zajedno s delima autora jevrejskog porekla, poput Cvajga, Ajnštajna, Marksa, Kafke, Frojda, Štefana Cvajga...
Njegove novele doživele su brojne adaptacije za pozorište, film i televiziju. Novela Povratak Kazanove imala je dve filmske verzije, jedna je snimljena u Italiji a druga u Francuskoj. U ovoj drugoj Kazanovu je igrao Alen Delon. Po Noveli o snu, u kojoj Šnicler pravi paralelu između seksualne fantazije i realnog života,Kubrik je snimio film Širom zatvorenih očiju.

ĐAKOMO ĐIROLAMO KAZANOVA

Rođen je 2. aprila 1725. u Veneciji, umro 4. juna 1798. u dvorcu Duks, u Bohemiji (Češka). Bio je propovednik, intrigant, pisac, špijun, venecijanski diplomata 18. veka. Uzeo je pseudonim Ševalije od Sengala (Chevalier de Seingalt).
Roditelji su mu bili glumci. Kazanova odrasta bez oca, koji je rano umro, okružen ženama tokom detinjstva (koje su igrale primarnu ulogu u njegovom životu, što on evocira u svojim memoarima: Ništa na svetu nije na mene uticalo tako snažno kao lepa žena), a karijeru počinje kao propovednik, a zatim se okreće avanturama, praktikujući razne aktivnosti – violinista, glumac, varalica, finansijer, bibliotekar, itd. lutajući Evropom 18. veka, od zatvora do kraljevskih dvorova; to mu je omogućilo da u svojim memoarima ocrta evropsko predrevolucionarno društvo, opisuje budoare dvorskih dama, prčvarnice prostitutki, kabinete ministara, nudeći svedočanstvo tog izglobljenog vremena u kojem je sretao Voltera, Rusoa, Papu Klementa XIII, pored ostalih. Ključnu ulogu u njegovom životu igra plemić Bragadino, koji ga, u znak zahvalnosti što mu je Kazanova spasao život, prihvata u trenutku kada je, u 21. godini, praktično bio na ulici, zbog nemaštine. Bragadino postaje njegov patron i daje mu vaspitanje i život na visokoj nozi.
Kazanova je živeo putujući, u potrazi za zadovoljstvima, rugajući se zakonima, svetovnim i crkvenim. Njegovi memoari, kojima su se bavili kazanovisti i istoričari, pisani su iskreno, bez ulepšavanja, mada ima indicija da ih je ulepšavao u delovima kada priča o svojoj neslavnoj ulozi dostavljača za venecijansku policiju. Postao je slavan kada je 1757, uspeo da, nakon dve godine zatočeništva, pobegne iz zatvora Pjombi (nazvanog tako zbog olovnog krova) pod kojim je zimi bilo hladno, a leti nepodnošljivo toplo. U taj zatvor dospeo je pod optužbom da se bavio crnom magijom i zbog posedovanja demonskih knjiga! O uticaju žena na Kazanovin (ljubavni) život može se govoriti u odnosu na referentnu tačku koja se zove – Anrijeta. Ovu mladu i misterioznu Francuskinju upoznaje 1749. i ona biva njegova velika ljubav. Proveli su nekoliko meseci u ljubavnom zanosu, kroz taj odnos on upoznaje svoje drugo ja u ženskom obliku, a kad se Anrijeta vratila mužu od kojeg je bila pobegla, Kazanovin život više nikada neće biti isti kao pre tog susreta.
Drugu veliku ljubav doživljava nešto kasnije. Bila je to izvesna gospođica C. C. koju otac šalje u manastir da bi sprečio njen brak sa Kazanovom. No, kako za tog avanturistu nema zatvorenih vrata, on pronalazi devojku u manastiru, poverava se nastojnici, a onda počinju orgije utroje, što u suštini predstavlja ogromno razočaranje za Kazanovu u vrline njegove drage. Ipak, može se reći da Kazanova, neuobičajeno za to vreme, žene tretira kao ravnopravne. On ih voli i poštuje, te se upravo zbog takvog odnosa spram žena, može smatrati i pretečom feminizma.
Poznavao je pravne nauke, filozofiju, poeziju, ali žene ostaju njegova prevashodna preokupacija sve dok, u 38. godini, ne doživi prekretnicu na tom planu, a posle poražavajućeg ponižavanja koje mu je priredila Madam de Šarpion, koja ga zavodi, ali mu ne dopušta da spava s njom. Nakon te mučne epizode, Kazanova se prepušta avanturama, kocki, traži utehu kod prostitutki i često oboleva od veneričnih bolesti, ali više nema onih sokova mladosti, one potencije koja mu je davala samopouzdanje, ne samo u odnosu sa ženama, već i na svim životnim planovima.
Na poziv grofa Valdštajna, kojeg upoznaje u Parizu 1784, odlazi u dvorac Duks u Bohemiji (Češka) i postaje grofov bibliotekar. Tu provodi poslednjih četrnaest godina života, pišući memoare, verovatno kako bi pobegao od tuge, nemoći i usamljenosti. Te 73 godine njegovog života, ispričane u memoarima sofisticiranim literarnim stilom i s fascinantnim pamćenjem, evociraju njegove avanture, ali pružaju i dragocene detalje o društvenom životu tog doba novih ideja. Kazanova je napisao više od dvadeset knjiga, poznavao je pravo, filozofiju, bio je i biznismen, alhemičar, političar, a živeo je uglavnom od sopstvenog socijalnog šarma i od novca koji je dobijao od raznih "donatora". Zapravo, nikada od sopstvenog rada, budući da je svaki posao prezirao.
Po sopstvenoj evidenciji, za 29 godina aktivnog seksualnog života, spavao je sa 122 žene!

O KAZANOVINIM MEMOARIMA

Koliko li sam puta u svom životu učinio nešto što je i meni samome bilo odvratno i što nisam mogao da shvatim.
Ali terala me neka tajna moć kojoj se nisam svesno opirao.
Kazanova u svojim memoarima

Ne poričem da nijedan pravi muškarac ne može pročitati Kazanovine memoare a da se ne oseti kao pravi neznalica prema tom sjajnom majstoru životne umetnosti, pa bi kadšto, ne, stotinu puta bi radije bio Kazanova nego Gete, Mikelanđelo ili Balzak. Ako smo se na početku još malo hladno smešili duhovitostima i širokim radamontadama toga filozofski preodevenog vetrogonje, ipak smo već u šestoj, desetoj, u dvanaestoj knjizi skloni tome da ga smatramo najmudrijim čovekom i da njegovu filozofiju površnosti držimo najmudrijim i najčarobnijim od svih učenja.
Ali, srećom, nas sam Kazanova odvraća od tog preranog divljenja. Jer njegov registar životne umetnosti ima opasnu rupu: zaboravio je starost. Epikurejska tehnika uživanja kao što je njegova, okrenuta jedino čulnom i uhvatljivom, izgrađena je isključivo na mladim čulima, na soku i na snazi tela. Čim jednom plamen više tako živo ne gori u krvi, guši se odmah i hladi čitava ta filozofija uživanja i prelazi u odvratnu mlaku kašu: samo sa svežim mišićima, sa čvrstim belim svetlucavim zubima, može čovek tako ovladati životom, ali, avaj, kad zubi počnu ispadati i kad čula zakažu, onda odjednom zakazuje i čitava ta dopadljiva, samodopadljiva filozofija.
Kod jednog grubog sladostrasnika ta životna linija ide neumitno nadole, jer rasipnik živi bez rezervi, on traći i gubi čitavu svoju toplotu na dane trenutke, dok čovek duha koji se prividno odriče, tako reći u sebi, kao u nekom akumulatoru, skuplja toplotu u izobilju koje ostaje. Ko se zaverio duhu, taj i u dubokoj senci godina, a često čak i u dobu duboke starosti (Gete!) doživljava promene i sublimacije, bistrenja i razbistravanja. I ohlađene krvi, uzdiže on svoj život u intelektualna osvetljenja i iznenađenja, a za umanjenu napetost snage u telu obeštećen je smelom i poletnom igrom pojmova. Naprotiv, čisti čovek čula koga može potaći na strujanje samo zanos zbivanja, zaustavlja se kao vodenični točak u isušenom potoku. Starenje je za njega propadanje u ništa umesto da je prelaz u nešto novo: život, kao neumoljivi vernik zahteva da mu se s kamatama vrati ono što su mu odviše rano i odviše brzo oduzela čula. Tako i Kazanovina mudrost završava s njegovom srećom, a njegova sreća s njegovom mladošću. On izgleda mudar samo dok nastupa kao lep, pobedonosan i u punoj snazi. Ako smo mu potajno zavideli do njegove četrdesete, od četrdesete ga sažaljevamo. (...)
“Najviše mi je jada zadalo to što sam morao da priznam početak jednog popuštanja, koje je obično spojeno s približavajućom starošću. Ja nisam više posedovao ono bezbrižno pouzdanje koje daju mladost i svest o snazi.” Ali Kazanova bez samopouzdanja, Kazanova bez svoje nadljudske snage, spremne da u svako doba zanese ženu, bez lepote, bez potencije, bez novca, bez onog drskog i nametljivog paradiranja, svesnog svoje volje i sigurnog u pobedu, kao ljubimca Falusa i Fortune, šta je on sada, čim je izgubio taj glavni adut u životnoj igri? (...) Odricanje, ta najneshvatljivija misao za jednog Kazanovu postaje svirepo istinita, jer da bi se žene kupile, potreban je novac, a taj novac su mu stvarale uvek žene: divni kovitlac je zastao, igra se završava, počinje dosadna zbilja za tog majstora svih avantura. I tako postaje – stari Kazanova, siroti Kazanova – od sladostrasnika muftaš, od svetskog putnika špijun, od kockara varalica i prosjak, od veselog družbenika usamljeni pisar i paskvilant.
Izbor iz: Štefan Cvajg, Izabrana dela, Neimari sveta, “Rad”, Beograd, 1983.

IZVODI IZ KRITIKA

Đakomo Kazanova, neobična ličnost rokoko Evrope, Evrope na vrhuncu, a pred Buržoasku revoluciju, Evrope dramatičnih protivrečnosti. Venecijanac – prognanik, ljubavnik, obožavalac žena i devojaka, obožavan i slavljen od njih. Đakomo Kazanova, inspiracija mnogih dela, a i sam autor rasprava i spisa, ali najpoznatiji po škakljivim memoarima. Federiko Felini je daleke 1971. napravio čudo od filma s Donaldom Saterlandom, u kome se i smeje i divi ovom junaku ženskih erotskih snova, ali i stvarnom, autentičnom ljubavniku natprirodnih moći. Taj Felinijev film se, poput onog I brod plovi, umnogome razlikuje od Amarkorda, i nije imao takav i toliki uspeh kod publike. Smatram da ćemo tek možda u sledećem veku, kao društvo i Evropa, biti u stanju da sasvim razumemo sve Felinijeve estetsko-filozofske zahvate u ovom neobičnom filmu. Jer Đakomo Kazanova je na neki način mitologema na kojoj počiva ideja o Muškarcu Zapadne civilizacije. On je lik koji objedinjuje svu ironiju i grotesku, ali i romantizam, zanos i zaljubljenost u život i ljubav, i u kome se skupilo iskustvo svih prethodnih vekova sa svim naslagama erotizma i ljubavne nadmoći kojoj se arhetipski teži. Mit o spretnosti i snazi ovog neverovatnog ljubavnika ali i filozofa, mit o njegovoj uspešnosti i romantičarskoj zapetljanosti u svakodnevno, duboko je ukorenjen u mnoge oblike našeg svakodnevnog života. Artur Šnicler napisao je neku vrstu hronike poslednjih napora Đakoma Kazanove da održi i obnovi mt o sebi i da se s njim zauvek saživi. Za Šniclera je Kazanova predmet ljubavi svih žena, ali najpre i najviše, žena koje ga zaista znaju. A njemu je cilj uvek novo iskustvo u osvajanju ženskih srdaca, ali i bedara i ostalih delova tela, što mlađih i zanosnijih žena. (...) Mlada rediteljka Ana Tomović, u saradnji sa dva dramaturga – Brankom Dimitrijevićem i Vukom Ršumovićem, raslojila je komad na sekvence između kojih se prepričava Kazanovino putovanje u Veneciju. Vrlo interesantno zvuči taj hibridni žanr u kome se paralelno govore i dijalozi i prepričava redosled događaja, ali i komentariše radnja. Jedino je nejasno šta se time dobija? Jer sva ritmička i govorna raslojavanja ostaju ipak u sferi forme. Isti sadržaj koji je u delu dat – muke Kazanovine da se, s jedne strane, neuspešno domogne lepe i mlade Markoline (ljupka i lepa Milica Grujičić), a s druge strane da se vrati u Veneciju, nije promenjen u odnosu na Šniclerovu novelu, uprkos značajnih intervencija na planu razbijanja forme na sitnije celine. Ovakva formalistička akcija nije nanovo osvetlila Kazanovine aktivnosti, kao ni aktivnosti prema Kazanovi – od strane društva, od strane prijatelja, od strane žena... To kako je Pikaso “pocepao” figure i lica svojih modela na slikama, da bi ih ponovo rekonstruisao u sasvim novom obliku, to se u Šniclerovom tekstu, ali ni u predstavi Ane Tomović, nije desilo. Tako se uprkos čestim i gotovo neprestanim ritmičkim izmenama i promenama, i pored razbijanja tempa skokovitim presecanjem toka zbivanja, nije desilo ništa novo u shvatanju te tako razbijene radnje i tako razbijenog ritma. Radoje Čupić je odigrao Kazanovu bez velikih gestova, sasvim svedeno i s mnogo ironije u pristupu, a Amalija Draginje Voganjac, žena prijatelja zauvek zaljubljena u Kazanovu, igrala je snažno i energično u sasvim realističkom maniru. Grof Olivo Nenada Pećinara bio je višestruko zaposlen u rešavanju kućnih ali i javnih dilema, bavio se i moralnim pitanjima koliko i pitanjima opstanka porodice. Markiz Radeta Kojadinovića bio je brz i sarkastičan, i kod njega su – najjače došle do izražaja nužnosti te igre razbijenog ritma. Kojadinović je svako novo uključenje u radnju donosio iz novog i neočekivanog ugla, pa je smisao razbijanja celine toka, imao jasnu logiku. On je najdalje otišao u pronalaženju nerealističkih i razigranih akcija koje su osvetljavale i temu i radnju i karaktere, svaki put na nov način. Stilski kostimi Momirke Bailović lepo su iskorišćeni tako da smo mogli da pratimo i kako se na sceni glumci postavljaju prema kostimu i prema maskama. Formalno gledano u ovoj predstavi ima mnogo elemenata igre, ali bojim se da je ta igra ostala da bude sama sebi svrha, a nije učinila da zaista razigra sadržaj, učini ga novim i stvarno neobičnim. Gledali smo vrlo disciplinovanu predstavu, suštinski realističku, iako je davala signale o novom pristupu. Ali, publika u Novom Sadu pratila je Kazanovine probleme s punom pažnjom. I to nešto znači.
Goran CVETKOVIĆ (Drugi program Radio Beograda, sreda, 7. mart 2007.)

Tako mora biti
Đakomo Kazanova. Istorijsko otelotvorenje “mita” (Don Huan), toliko moćnog da je već nekoliko puta repriziran i kloniran (navedimo samo moderne verzije: Džejms Bond, Hju Hefner). Večna intriga muškarca i žene. Kakav anti-junak za de-konstrukciju... Artur Šnicler (1862-1931) pravi maestralan, ali i ziheraški izbor kada na primeru ostarelog, zahvaljujući iskustvu prečicama-smicalicama sklonog, Đakoma Kazanove želi da pokaže sve lepotne mirise, udisaje vremena, dovedene do svojih finalnih granica, ostavljene u očaju što im je prva i osnovna, možda bolje reći poslednja priroda prolaznost, smrtnost. Čovek teško prelazi preko kože koja se smežura, dok nutrina postaje sve zategnutija i ispeglanija. Da priča ne bude jednostrana, Šnicler Kazanovu koji je spao na par zlatnika - krčmaricu iz Mantove, dijalog sa samim sobom, i slonovsku želju da se nakon zatvora/ bekstva, dostojanstveno vrati u Veneciju, u smiraj, postavlja u situaciju da se prilikom posete starom poznaniku još jednom susretne s vlastitim mikrokosmosom intrigantnim vezama ovaploćenom u likovima Oliva, njegove (i Kazanovine) žene Amalije, tek procvetale im sinovice Markoline, Kazanovi čudesno sličnog potporučnika Lorenca, starog Markiza, Markize i mlađane devojčice Terezine, Amalijine (samo to je izvesno) kćerke. Situaciju koja će dodatno isprovocirati surovost za surovog Đakoma, kojeg ne interesuje Amalija, njegova jedina sapatnica i pravi ženski pandan/ antipod čežnje da se na izmaku karijere još jednom napije na izvoru života, niti uspešno ostareli Markiz, najmanje velikodušni, rogati Olivo, a najviše mladim duhom zanesena i gorda Markolina i silom prilika njen (i Markizin) ljubavnik Lorenco. Prava prilika da Kazanova poslednjim snagama još jednom razmetljivo i brutalno nametljivo pokaže raskoš svih svojih talenata i vrati se, tamo odakle je i došao. Tako mora biti - mladi Kazanova završava mrtav, dok stari nastavlja da umire. Predstava “Povratak Kazanove” u suptilnoj režiji Ane Tomović (dramatizacija Branka Dimitrijevića i Vuka Ršumovića) odlična je rekonstrukcija zločina, pravi pozorišni čin koji udara i na smeh i na užas. Komično je najbolji lek za horor. Bez pretenzija ka novumu, praktično klasično, rediteljska rešenja i gluma, u naponu su snage. Postavljajući radnju u “čehovljevsku esplanadu”, ogoljen jesenji (!) vrt nabijen likovima (minimalistička scenografija Ljerke Hribar), koji kao i Kazanovino unutrašnje trvenje, uporno aktivni ne odlaze sa scene, Ana Tomović postiže pun pogodak, pojačavajući ga upošljavajućom, vrlo dobro tempiranom, iako na trenutke preterano crtajućom naracijom. Mizanscen u naznakama, “nedorečen”, često u pauzi, govori još više. Horski (grupni simbolički rituali) i individualni nastupi se stilizuju, dok su intimni trenuci i dramski obrti realistično prikazani. I sve funkcioniše tip-top. Koreografija/ scenski pokret (Saša Krga), uz odličan izbor muzike, vrhunac dostiže u sceni noći s Markolinom, (pret)poslednjem poglavlju Kazanovine knjige, pardon, recki na opasaču, ili koricama mača, dok svoj najniži nivo u skoro parodiranim scenama borbe. Gluma je posebna priča i ravnopravno s ostalim segmentima ovog osvrta mogla je da se nađe i na njegovom početku. Radoje Čupić (Kazanova) očigledno pronalazi dosta motiva i unutrašnje razboritosti da kreira i iznese kompleksnost glavnog lika. Šnicler nije ni krio da ga “čudi” kako svako od nas u sebi ima potpuno suprotstavljene “elemente”, kako on to zove. Očajan, ranjen, ali nepopustljiv i opasan, Kazanova Radoja Čupića tako žonglira na ivici izazivajući emocije ljubavi i mržnje u nedoumici da li da ga se gadimo ili da ga sažaljevamo, da mu se smejemo ili da s njim plačemo. On oseća rascep u kom se nalazi i suvereno ga emanira, ne gubeći osećaj kako svoje izdvojenosti, tako i duboke povezanosti sa svim ostalim akterima. Draginja Voganjac, u ulozi Amalije, potresno ubedljivo igra ženski princip istog problema s kojim se suočava Kazanova. Ona je sposobna i da voli, zato više pati i njen jedini “greh” je taj, što bez trunke manirizma zasenjuje sve druge, pogotovo filozofkinju Markolinu Milice Grujičić, kojoj uloga predstavnika novog talasa, tako uznemirujućeg za našeg simpatičnog zavodnika, nije baš najbolje legla, te pored posvećenosti i preciznosti ne uspeva da pošalje notu dubljeg tona, osim kad je za to potrebna samo spoljašnjost. Markolina prezire Kazanovu, ali se rediteljka i glumica odlučuju da ga naivno devojački začikava, da mu baca kosku, što ona nipošto ne radi, jer je za nju Kazanova neko s pogačom na glavi, neko čije je vreme prošlo i ona, karakteristično za naslednike, ne haje za njim. Da, ona se igra, ali kada se “lakoverno” daje Lorenciju, i time dovoljno začinjava sablast Kazanovine prošlosti. Svedenije i promišljenije potporučnika Lorencija, alijas i Kazanovu, tumači mladi Zlatko Rakonjac, kojem se može zameriti samo mestimično brzanje. Rade Kojadinović, šarmantno lucidni Markiz koji uživa u svetlijoj strani penzije, Nenad Pećinar (Olivo), kao majstor takta i “neveštosti”, lujka-ćurka Markiza (lepa minijatura Tijane Maksimović), pa čak i Terezina Isidore Paklar, odlično fingiraju u funkciji celine - paukove mreže isprepletene nitima Erosa i Tanatosa.
Igor BURIĆ (Dnevnik, 13. april 2007.)

Razarajuća snaga Erosa
Nastao prema noveli Artura Šniclera (1918), dramski tekst „Povratak Kazanove” predstavlja 55-godišnjeg Kazanovu, u kom su sukobljeni brojni konflikti (dramatizacija Branko Dimitrijević, Ana Tomović i Vuk Ršumović). Sa jedne strane, protagonista se muči zbog želje da se vrati u rodnu Veneciju, odakle je pobegao iz zatvora, i u kojem je boravio zbog svojih političkih stavova, dok ga istovremeno proždire i razarajuća snaga Erosa, koja ga i dalje, uprkos godinama i iskustvu, drži u stanju nezasite požude. Jedan od najautentičnijih dramatuško-rediteljskih postupaka koji karakteriše predstavu rediteljke Ane Tomović jeste specifična kombinacija igre naratora i likova, odnosno izbor da glumci imaju dvostruke uloge, naratora i likova. Izgled scene je jednostavan, funkcionalno ogoljen, stilizovan, svi izvođači se nalaze na prostoru jednog kruga (scenograf Ljerka Hribar), gde ostaju tokom čitave predstave, i uključuju se prema potrebi naratora ili lika. Radoje Čupić u ulozi Kazanove nastupa nenametljivo, ali harizmatično, blago ironično gradeći lik koji je zaslepljen svojim strastima i neosetljiv na emocije ljudi iz njegovog okruženja. U scenama sa Amalijom Čupićeva ozbiljna, prevashodno realistička, igra postaje brutalno cinična, jer on, očigledno, želi da odbije njenu naklonost. Draginja Voganjac uverljivo predstavlja lik Amalije, koja očajnički i beskompromisno žudi za Kazanovom, šesnaest godina nakon njihove avanture, i pored toga što je on surovo ponižava, otelotvorujući pri tome Šniclerova uverenja da seksualnost ima sopstvene, alogične mehanizme. Milica Grujičić šarmantno igra Markolinu, novi predmet Kazanovine strasti, kao inteligentnu, samouverenu i skoro nepopustljivu, Nenad Pećinar Oliva igra Amalijinog muža-izigranog rogonju, Zlatko Rakonjac mladog i čvrstog potporučnika Lorenca, neku vrstu Kazanovine replike... Narator, čiju ulogu povremeno preuzimaju različiti glumci, ima važnu funkciju u predstavi: on prepričava događaje iz Kazanovine prošlosti, komentariše radnju i često ironično dekonstruiše njen smisao, što se u tim trenucima postiže izrazito teatralnom igrom. Ovim nizom drastičnih uslovnosti uspostavlja se neophodan otklon prema radnji, odnosno dijalketički se predstavlja život Kazanove, istorijske materijalizacije testosteronskog mita o Don Žuanu. Reč je o lucidnom dramaturško-rediteljskom postupku, koji podstiče diskusije o ovom složenom liku. Da je, nekim slučajem, izabran kod nas uobičajeniji, realistički prosede, predstava bi bila plakatska i jednodimenzionalna. Ovako, predstava „Povratak Kazanove” inicira niz važnih pitanja, kao što su strah od starenja i smrti, manipulacija u ljubavi, ali i političke, kao i ontološke rasprave, pri čemu bitno egzistira izvan klišea, u koji se u okvirima ove tematike vrlo lako upada.
Ana TASIĆ (Politika, 21. maj 2007.)

Srpsko narodno pozorište 2007

	..Artur Šnicler	Srpsko narodno pozorište

	..POVRATAK KAZANOVE