| |
 |
| |
Аутентично, изузетно
Полазећи од медијске вести, реалног догађаја киднаповања једне девојчице, Маја Пелевић је, по наруџбини СНП-а, написала текст „Ја или неко други”. Реч је о фрагментарном и поетичном комаду који жестоко измиче традиционалним аристотеловским принципима компоновања драме, донекле асоцирајући на дела европских писаца који су експериментисали са формом (Кримп, Кејн, Шимелфениг, Полеш).
Представа у режији Кокана Младеновића карактеристична је по брилијантној синтези психолошког реализма (ликови Ње и Њега), и условности (ликови Мајке, Оца, Органа власти, чланова Хорова).
Резултат овог споја је наглашена емотивност представе, али и трансцендирање значења радње на метафорички, архетипски ниво. Марија Меденица маркантно гради лик киднаповане девојчице, фражилне, усамљене и жељне љубави. Борис Исаковић игра отмичара, јасно обликујући лик одређен битном коегзистенцијом лица и наличја: на површини је фин и врло брижан, што је маска која скрива његову фрустрираност, первертираност и агресивност које се испољавају када он изгуби контролу. Јасна Ђуричић заиста импресивно игра девојчицину мајку, екстремно театрално, механички, стегнуто, истичући на тај начин њену застрашујућу безличност и конформизам. У појединим сценама се њена игра претапа у реализам путем којег глумица опипљиво изражава и језиви бол због губитка кћерке. Мирослав Фабри игра Оца, такође стилизовано, концентришући се на декларативно представљање његове резигнираности и одсутности. Овом изванредном, тотално брехтовском игром, глумци од ликова родитеља стварају универзалне типове, узбудљиве метафоричке фигуре које речито критикују чињеницу пластичности и ишчашености односа између родитеља и деце.
У представу су укључена и три хора, Медија, Комшија и Савесних грађана, који радњу коментаришу низом флоскула. Чланови хорова наступају унисоно, изразито извештачено, што је веома ефектан начин да се представи ужасна злонамерност vox populi, као и типична стереотипност у размишљању. Изглед сцене је референтан редитељском концепту, у домену је стилизованог, псеудо-конфекцијског поп-арта (Марија Калабић). Музика се, такође, функционално користи: у појединим сценама наглашава тензију, а у другим, када је патетично идилична пошто има супротан смисао од радње која се представља, путем контраста истиче трагичност догађаја (композитор Ирена Поповић). У представу је интегрисан и видео-бим, као и сонгови, што све заједно индукује врло интензивно емотивно дејство.
Неспорно припадајући пољу постдрамског позоришта, дакле позоришта које делује с оне стране драме, у времену после важења парадигме драме (Леман), „Ја или неко други” је изузетна представа, инспиративна на нивоу форме, као и на плану садржаја. Третирајући питања идентитета, слободе, функције масовних медија итд, представа „Ја или неко други” аутентично реплицира на живот у савременом друштву, симулацији неке ишчезле стварности, бодријаровској пустињи знакова у којој се мувају још само утваре и сенке.
Ана ТАСИЋ, Политика, 14.05.2007.
Заборав живота и смрти
Меланхолија и бесконачна туга. И то је цитат. Драма “Ја или неко други” обилује цитатима, и доследно актуелном догађају који је био повод али не и исходиште рада Маје Пелевић, набацује маску западњачки трилеризоване приче о отмици и заточеништву, из које се рађа права етерична поема о свету, људима, ономе што ауторка лоцира као виталне институције накарадног устројства западне културе – о Њој и Њему као индивидуама у покушају, Мајци и Оцу као “стубовима” породице, о Комшијама, Савесним грађанима, Медијима и Органима власти. Море уопштавања проширује обим захвата, јер оно чега се Маја Пелевић с карактеристичном генерацијском дрскошћу прихвата јесте и интимно разрачунавање, пресецање глобалног стања свести у којем од хипокризије једва да постоји место за емоције, било да се онематеријализују кроз (про)налажење или губљење смисла, (спо)знања, љубави, или, на крају крајева, чоколаде.
Ауторка тако посеже за префињеним, а ла Морисон, убијањем родитеља и литерарним» торпедовањем механизама актуелног света, који је због својих (не)способности (само) у драми сукобљен с индивидуализацијом одрастајуће девојчице. Сходно позицији изолованости којом је условљен пребег и у онострано (заправо “унустрано”), Маја Пелевић се кроз своје актере решава и религиозних назора препуних баласта, индиректно и парадоксално и те како кривих за патологију савременог друштва. “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома...”, врхунски је проналазак иронијског отклона у латентни цинизам нашег главног јунака, који је већ и својим узрастом довољно трагичан и који ће вољом свог чувара из “раја” ипак доспети у пакао џунгле.
Она, девојчица која сања и постаје нека чудна барбика, своју ”слободу” скупо плаћа, баш као и Он, заразно ”перверзни маторац” - киднапер, светац – филозоф и демон – пали анђео, ког разара чежња за вртом с оне стране добра и зла. Мајка и Отац, иако жртве, само су карикатуре пословно-уобичајеног кретена и амбициозне домаћице, којима су новине и ваза занимљивије од кћерке, јер је ваљда и она само један део покућства. И даље од интимног плана све је клишеизирано, сви остали ”ликови”: Комшије, Савесни грађани, Медији и Органи власти су сабласне утваре заборава живота и смрти. Аморфна маса, хорови испражњених људи у пластифицирајућој симбиози. Јавни медији, с великим “Ј”, ту су због виших циљева од судбине неког другог, не-Ја појединца или групе; полиција је пословично неспособна, а свима њима свесрдно помажу "савесне" комшије и грађани, иако ауторка великодушно и упорно поручује ускраћујући слоган: “Ви никада нећете знати шта се десило иза тих зидова.” А сви смо ми Ја, Ви, или било ко други. И сви имамо своју главу за путовања...
А управо овај тон и извлачи режија Кокана Младеновића, показујући да у делу “Ја или неко други”, баш као што и име каже, драма не може да се смести негде другде. На сцени нема места патњи и ужасу, то покушава да се изазове из контре, моментима тескобе, гротеске, распеваности, сатире, апсурда... Не наседајући на ”трилер” варијанту, Младеновић је намерен да зидове руши, да разоткрива и раскринкава, да све осим Ње и Њега ограничи у сваком смислу и остави да “блесаве” у општости, површности и подразумевању. Ипак, редитељ се ограђује од бескомпромисно сурове двосмислености ауторке, те користи претежно лирске боје односа жртве и злочинца, док обилато заоштрава (анти)породични план Мајке и Оца, односно монструозну безосећајност Медија, који баш као и Комшије и Савесни грађани ефектно функционишу и хорски, и индивидуално (кореографија Оливере Ковачевић-Црњански).
(Не)свесно пропуштајући опрезно оптимистични детаљ с почетка Њене приче: “Ја се осећам лепо кад пијем вино и правим успомене. И сећам се. И желим да се сећам...”, представа најјаче дејство остварује управо на плану саосећања с разочаравајућом судбином (једног) младог (женског) бића. Као да је том плану целокупан реализаторски ансамбл Срског народног позоришта приступио изразито посвећено и с поштовањем. Отуд на првом месту у глумачкој подели треба истаћи Марију Меденицу (Она), која је успела да се уклопи у концепт, и истакне, концентрисаном и на моменте разоружавајућом игром јунакиње. Сигурно да је у томе Марија Меденица имала свесрдну подршку и оквир у глуми Бориса Исаковића (Он), који и поред минуциозности свог израза, као лик остаје недоречен између генерализованог света и властите посебности. Силом ауторске воље посебна прича су хипнотисани, механички трагикомични Мајка (Јасна Ђуричић), жена чији дух станује у кармину, огледалу и чашици, и њен бескичмени партнер, Отац (Мирослав Фабри).
Игор БУРИЋ, Дневник, 27.03.2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
){kind=link}
){kind=link}