| |
 |
| |
Autentično, izuzetno
Polazeći od medijske vesti, realnog događaja kidnapovanja jedne devojčice, Maja Pelević je, po narudžbini SNP-a, napisala tekst „Ja ili neko drugi”. Reč je o fragmentarnom i poetičnom komadu koji žestoko izmiče tradicionalnim aristotelovskim principima komponovanja drame, donekle asocirajući na dela evropskih pisaca koji su eksperimentisali sa formom (Krimp, Kejn, Šimelfenig, Poleš).
Predstava u režiji Kokana Mladenovića karakteristična je po brilijantnoj sintezi psihološkog realizma (likovi Nje i Njega), i uslovnosti (likovi Majke, Oca, Organa vlasti, članova Horova).
Rezultat ovog spoja je naglašena emotivnost predstave, ali i transcendiranje značenja radnje na metaforički, arhetipski nivo. Marija Medenica markantno gradi lik kidnapovane devojčice, fražilne, usamljene i željne ljubavi. Boris Isaković igra otmičara, jasno oblikujući lik određen bitnom koegzistencijom lica i naličja: na površini je fin i vrlo brižan, što je maska koja skriva njegovu frustriranost, pervertiranost i agresivnost koje se ispoljavaju kada on izgubi kontrolu. Jasna Đuričić zaista impresivno igra devojčicinu majku, ekstremno teatralno, mehanički, stegnuto, ističući na taj način njenu zastrašujuću bezličnost i konformizam. U pojedinim scenama se njena igra pretapa u realizam putem kojeg glumica opipljivo izražava i jezivi bol zbog gubitka kćerke. Miroslav Fabri igra Oca, takođe stilizovano, koncentrišući se na deklarativno predstavljanje njegove rezigniranosti i odsutnosti. Ovom izvanrednom, totalno brehtovskom igrom, glumci od likova roditelja stvaraju univerzalne tipove, uzbudljive metaforičke figure koje rečito kritikuju činjenicu plastičnosti i iščašenosti odnosa između roditelja i dece.
U predstavu su uključena i tri hora, Medija, Komšija i Savesnih građana, koji radnju komentarišu nizom floskula. Članovi horova nastupaju unisono, izrazito izveštačeno, što je veoma efektan način da se predstavi užasna zlonamernost vox populi, kao i tipična stereotipnost u razmišljanju. Izgled scene je referentan rediteljskom konceptu, u domenu je stilizovanog, pseudo-konfekcijskog pop-arta (Marija Kalabić). Muzika se, takođe, funkcionalno koristi: u pojedinim scenama naglašava tenziju, a u drugim, kada je patetično idilična pošto ima suprotan smisao od radnje koja se predstavlja, putem kontrasta ističe tragičnost događaja (kompozitor Irena Popović). U predstavu je integrisan i video-bim, kao i songovi, što sve zajedno indukuje vrlo intenzivno emotivno dejstvo.
Nesporno pripadajući polju postdramskog pozorišta, dakle pozorišta koje deluje s one strane drame, u vremenu posle važenja paradigme drame (Leman), „Ja ili neko drugi” je izuzetna predstava, inspirativna na nivou forme, kao i na planu sadržaja. Tretirajući pitanja identiteta, slobode, funkcije masovnih medija itd, predstava „Ja ili neko drugi” autentično replicira na život u savremenom društvu, simulaciji neke iščezle stvarnosti, bodrijarovskoj pustinji znakova u kojoj se muvaju još samo utvare i senke.
Ana TASIĆ, Politika, 14.05.2007.
Zaborav života i smrti
Melanholija i beskonačna tuga. I to je citat. Drama “Ja ili neko drugi” obiluje citatima, i dosledno aktuelnom događaju koji je bio povod ali ne i ishodište rada Maje Pelević, nabacuje masku zapadnjački trilerizovane priče o otmici i zatočeništvu, iz koje se rađa prava eterična poema o svetu, ljudima, onome što autorka locira kao vitalne institucije nakaradnog ustrojstva zapadne kulture – o Njoj i Njemu kao individuama u pokušaju, Majci i Ocu kao “stubovima” porodice, o Komšijama, Savesnim građanima, Medijima i Organima vlasti. More uopštavanja proširuje obim zahvata, jer ono čega se Maja Pelević s karakterističnom generacijskom drskošću prihvata jeste i intimno razračunavanje, presecanje globalnog stanja svesti u kojem od hipokrizije jedva da postoji mesto za emocije, bilo da se onematerijalizuju kroz (pro)nalaženje ili gubljenje smisla, (spo)znanja, ljubavi, ili, na kraju krajeva, čokolade.
Autorka tako poseže za prefinjenim, a la Morison, ubijanjem roditelja i literarnim "torpedovanjem" mehanizama aktuelnog sveta, koji je zbog svojih (ne)sposobnosti (samo) u drami sukobljen s individualizacijom odrastajuće devojčice. Shodno poziciji izolovanosti kojom je uslovljen prebeg i u onostrano (zapravo “unustrano”), Maja Pelević se kroz svoje aktere rešava i religioznih nazora prepunih balasta, indirektno i paradoksalno i te kako krivih za patologiju savremenog društva. “Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma...”, vrhunski je pronalazak ironijskog otklona u latentni cinizam našeg glavnog junaka, koji je već i svojim uzrastom dovoljno tragičan i koji će voljom svog čuvara iz “raja” ipak dospeti u pakao džungle.
Ona, devojčica koja sanja i postaje neka čudna barbika, svoju ”slobodu” skupo plaća, baš kao i On, zarazno ”perverzni matorac” - kidnaper, svetac – filozof i demon – pali anđeo, kog razara čežnja za vrtom s one strane dobra i zla. Majka i Otac, iako žrtve, samo su karikature poslovno-uobičajenog kretena i ambiciozne domaćice, kojima su novine i vaza zanimljivije od kćerke, jer je valjda i ona samo jedan deo pokućstva. I dalje od intimnog plana sve je klišeizirano, svi ostali ”likovi”: Komšije, Savesni građani, Mediji i Organi vlasti su sablasne utvare zaborava života i smrti. Amorfna masa, horovi ispražnjenih ljudi u plastificirajućoj simbiozi. Javni mediji, s velikim “J”, tu su zbog viših ciljeva od sudbine nekog drugog, ne-Ja pojedinca ili grupe; policija je poslovično nesposobna, a svima njima svesrdno pomažu «savesne» komšije i građani, iako autorka velikodušno i uporno poručuje uskraćujući slogan: “Vi nikada nećete znati šta se desilo iza tih zidova.” A svi smo mi Ja, Vi, ili bilo ko drugi. I svi imamo svoju glavu za putovanja...
A upravo ovaj ton i izvlači režija Kokana Mladenovića, pokazujući da u delu “Ja ili neko drugi”, baš kao što i ime kaže, drama ne može da se smesti negde drugde. Na sceni nema mesta patnji i užasu, to pokušava da se izazove iz kontre, momentima teskobe, groteske, raspevanosti, satire, apsurda... Ne nasedajući na ”triler” varijantu, Mladenović je nameren da zidove ruši, da razotkriva i raskrinkava, da sve osim NJe i NJega ograniči u svakom smislu i ostavi da “blesave” u opštosti, površnosti i podrazumevanju. Ipak, reditelj se ograđuje od beskompromisno surove dvosmislenosti autorke, te koristi pretežno lirske boje odnosa žrtve i zločinca, dok obilato zaoštrava (anti)porodični plan Majke i Oca, odnosno monstruoznu bezosećajnost Medija, koji baš kao i Komšije i Savesni građani efektno funkcionišu i horski, i individualno (koreografija Olivere Kovačević-Crnjanski).
(Ne)svesno propuštajući oprezno optimistični detalj s početka NJene priče: “Ja se osećam lepo kad pijem vino i pravim uspomene. I sećam se. I želim da se sećam...”, predstava najjače dejstvo ostvaruje upravo na planu saosećanja s razočaravajućom sudbinom (jednog) mladog (ženskog) bića. Kao da je tom planu celokupan realizatorski ansambl Srskog narodnog pozorišta pristupio izrazito posvećeno i s poštovanjem. Otud na prvom mestu u glumačkoj podeli treba istaći Mariju Medenicu (Ona), koja je uspela da se uklopi u koncept, i istakne, koncentrisanom i na momente razoružavajućom igrom junakinje. Sigurno da je u tome Marija Medenica imala svesrdnu podršku i okvir u glumi Borisa Isakovića (On), koji i pored minucioznosti svog izraza, kao lik ostaje nedorečen između generalizovanog sveta i vlastite posebnosti. Silom autorske volje posebna priča su hipnotisani, mehanički tragikomični Majka (Jasna Đuričić), žena čiji duh stanuje u karminu, ogledalu i čašici, i njen beskičmeni partner, Otac (Miroslav Fabri).
Igor BURIĆ, Dnevnik, 27.03.2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
){kind=link}
){kind=link}