| |
 |
| |
ЛИЦЕ ЗЛА
Радња комада Зверињак смештена је усред празне, опустеле шуме, у којој одавно нема звери. Њихово место заузели су људи који се понашају много горе од бивших природних становника тог станишта, те се наслов овок комада уопште не односи на животиње. Млади драмски писац Душан Спасојевић, који је овом драмом пребродио синдром другог комада, у овој причи наставља да истражује и на одређени начин проширује специфичан тематски круг којим се бави. Спасојевићева тема је, наиме, село, његови сурови и дозлабога неприступачни људи, горштаци поједностављених реакција и доживљаја, људи склони бирању пречице, било док иду кроз шуму или током својих тешких, и од муке сазданих живота. У његовим комадима срећа није могућа и срећни људи не постоје. Чак и када се двоје људи зближе, они остају загледани у своју прошлост. Главни јунак Спасојевићевог зверињака Петар човек је широког срца и преке нарави, који се након десетогодишње робије због убиства у самоодбрани враћа кући. Живот му, међутим, не дозвољава да начини ниједан слободан корак. Он првог дана слободе спасава сигурне смрти ћерку управо оног човека чијег сина је убио. И тако наствља свој живот тамо где је за тренутак био стао, усред зверињака, ухваћен у коштац са подлом светином предвођеном Страином, најсуровијим од свих становника тог станишта, коме губитак сина додатно мути разум. Такозвани поетски реализам, коме највише припада Спасојевићев комад, редитљ Борис Лијешевић помера у правцу неке врсте сведеније интерпретације, која омогућава да ова прича о злу као таквом добије конкретно име. И да лице зла буде суочено са собом, чак и у околностима које не познају суптилности, усред зверињака коме припада. Захваљујући надахнутој игри Бориса Исаковића, експресивно натуралистичкој игри, снаге омањег земљотреса, Новака Билбије или ситном плесу емоција Јасне Ђуричић, у улози насилно ослепеле Петрове девојке Анђе – ова представа искључује могућност равнодушног пријема. Она је таква захваљујући и надахнутој игри целокупног ансамбла СНП-а, сценографији Љерке Хрибар или музици Драгана Даутовског и реалистичним костимима Бојане Никитовић.
Жељко ЈОВАНОВИЋ, Блиц, 6. март 2008.
БАЛКАНСКИ ЗВЕРИЊАК
Душан Спасојевић је млад момак, али разуме оно за шта су, обично, године и године потребне. Истина, многима ни године не помажу. А примедбе су му стављане, после прве драме Одумирање, зашто пише о злу, зашто о некој тамо давној Србији. Душан Спасојевић пише о души Србије, проничући у њену суштину пре него што се размилела по градовима, пре него што се нашминкала и обукла за медије. Огњиште му не служи за кичерантску подлогу у разглабању нових, а увек истих старих митова, већ за повратак на почетак, као голу сцену на којој наступају неспоразуми, страхови, инат и мржња. Одакле је почело? Из куће, тог узгајалишта мржње, па набујало преко плота, у комшијско двориште. Одумирање је остало унутар зидова куће, Зверињак је покрио читаво село. Некада давно, пала је крв. Жеђ за осветом, која је наткрилила читав универзум за неке ликове, само је створила плодно тле за лопове и мафијаше, и који су једини победници. Како некад, тако и данас. Наравно, и на оваквом месту постоји други пут, пут младости и чистоте, у љубав и разумевање. Драму чисту и оштру као грчка трагедија, Борис Лијешевић режира тачно, са потпуним разумевањем, смештајући је на голу сцену пуну посечених стабала, у полумрак, држећи већим делом све ликове на сцени, као у полусну. А глумци, као да су једва дочекали да одиграју сопствену муку, фасцинантни Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Новак Билбија, Александра Плескоњић-Илић, Стефан Трифуновић, Марија Митровић, Драгомир Пешић, Марко Савић, Александар Гајин и Страхиња Бојовић.
Александра ГЛОВАЦКИ, Вечерње новости, 5. март 2008.
ДОБАР, ЛОШ И ЗАО
Довољно је само погледати генезу наслова – Злочин над дивљим зверима, па Зверињак – и јасно је да су људи једине звери о којима је реч у новој представи Српског народног позоришта, отварајућој ове сезоне. Зверињак Душана Спасојевића, у режији Бориса Лијешевића, прича је о мрачном вилајету, у чијем забораву дању влада закон јачег, а ноћу тумарају духови. Зверињак је дивљина у којој сурове околности недре сурове људе. Њихова осуђеност на пропаст преиспитује се новом генерацијом, стасалом на старим гресима, за коју је невоља што су им родитељи у наслеђе оставили стратиште.
Право поприште вестерна, сукоба (некад) добрих и (увек) лоших момака наоружаних до зуба. Ако је Одумирање млади Спасојевић писао тешком руком, чекићем, о сукобу генерација у Зверињаку, својој другој драми још из студентских дана, пише црном. И белом. Као стрип. До пуног изражаја поново долази маестрална лакоћа дијалога, структурална прецизност, одлична дистинкција ликова и кристална нит радње. Таленат је дефинитивно откривен у драми Одумирање (Атеље 212, 2006), а сада поново потврђен. Његова аутентичност у креирању језика и света својих јунака надасве је уверљива, чак и забавна. Дивљи Запад, пак, само згодна паралела да би се дезоријентисали у времену, што није ни мало тешко с обзиром да је реч о Србији.
За разлику од вестерна, где су лоши једноставно лоши, а добри не вијају паре, него девојку, Спасојевић користи један згодан драмски поступак, те у његовој сторији нико (више) није добар. Можда деца. Али, то се не зна, и поред на око срећног завршетка. И најмањи лик има своје дубоко егзистенцијално зашто/зато. Баш као и редитељ Лијешевић који чини се смртно озбиљан, ову драму зачињава психолошки, а не акционо. Свестан заводљиве површине националне тематике која светлост лако прелама на хиљаде начина, углавном депримирајући својом експозицијом, Лијешевић (опет лако) зауставља тренутак злослућења, и као по казни допушта стајање у месту. Тиме се фокус помера на унутрашњи глас ликова, њихову судбину, на архетипске мотиве добра и зла, с којим барата њихова немоћна савест, а управља свемоћна природа ствари. Трагедија је онда потресан, али и срећан стицај околности у којима неминовно, и таутолошки, све настаје и све пропада. Тако и њен крај, ако не срећан, ипак постаје срећа, дајући бар трачак наде да ће вечни циклус једном натерати и праве звери да се врате.
Ако редитељ не нуди извесност, свакако да омогућава катарзичност, оспољену највише кроз ванредне глумачке вештине екипе представе. Захваљујући спором, комплексном ритму, свако има тренутак да се покаже. Док млади – Стефан Трифуновић (Видан), Марија Митровић (Срна) и Марко Савић (Јован) – обилато користе шарм да би остварили колоритне улоге деце заблуделих сељана, они старији – Борис Исаковић (Петар), Јасна Ђуричић (Анђа), Новак Билбија (Страин), Александра Плескоњић-Илић (Марија), Александар Гајин (Сретен Лукић) и Страхиња Бојовић (Милисав Лукић) улажу максималне дозе реализма како би минимализовањем глуме постигли што већу саосећајност гледалаца, држећи их везане у ватри сопственог нестајања с позорнице накарадно и несрећно вођеног живота.
Отварање сцене уз не баш најтачније темпиран дизајн светла и поред оријентације ка тами и очигледном беспућу (сценографија Љерке Хрибар) не пружа помоћ клаустрофобичној заробљености актера, колико артифицијелно поларише простор одигравања радње. Костими Бојане Никитовић су прави, стварни одевни предмети српског сељака, баш као што је и музика Драгана Даутовског стварни, чудесно ухваћени ехо висова и понора планина Балкана.
Игор БУРИЋ, Дневник, 17. септембар 2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
