| |
 |
| |
LICE ZLA
Radnja komada Zverinjak smeštena je usred prazne, opustele šume, u kojoj odavno nema zveri. Njihovo mesto zauzeli su ljudi koji se ponašaju mnogo gore od bivših prirodnih stanovnika tog staništa, te se naslov ovok komada uopšte ne odnosi na životinje. Mladi dramski pisac Dušan Spasojević, koji je ovom dramom prebrodio sindrom drugog komada, u ovoj priči nastavlja da istražuje i na određeni način proširuje specifičan tematski krug kojim se bavi. Spasojevićeva tema je, naime, selo, njegovi surovi i dozlaboga nepristupačni ljudi, gorštaci pojednostavljenih reakcija i doživljaja, ljudi skloni biranju prečice, bilo dok idu kroz šumu ili tokom svojih teških, i od muke sazdanih života. U njegovim komadima sreća nije moguća i srećni ljudi ne postoje. Čak i kada se dvoje ljudi zbliže, oni ostaju zagledani u svoju prošlost. Glavni junak Spasojevićevog zverinjaka Petar čovek je širokog srca i preke naravi, koji se nakon desetogodišnje robije zbog ubistva u samoodbrani vraća kući. Život mu, međutim, ne dozvoljava da načini nijedan slobodan korak. On prvog dana slobode spasava sigurne smrti ćerku upravo onog čoveka čijeg sina je ubio. I tako nastvlja svoj život tamo gde je za trenutak bio stao, usred zverinjaka, uhvaćen u koštac sa podlom svetinom predvođenom Strainom, najsurovijim od svih stanovnika tog staništa, kome gubitak sina dodatno muti razum. Takozvani poetski realizam, kome najviše pripada Spasojevićev komad, reditlj Boris Liješević pomera u pravcu neke vrste svedenije interpretacije, koja omogućava da ova priča o zlu kao takvom dobije konkretno ime. I da lice zla bude suočeno sa sobom, čak i u okolnostima koje ne poznaju suptilnosti, usred zverinjaka kome pripada. Zahvaljujući nadahnutoj igri Borisa Isakovića, ekspresivno naturalističkoj igri, snage omanjeg zemljotresa, Novaka Bilbije ili sitnom plesu emocija Jasne Đuričić, u ulozi nasilno oslepele Petrove devojke Anđe – ova predstava isključuje mogućnost ravnodušnog prijema. Ona je takva zahvaljujući i nadahnutoj igri celokupnog ansambla SNP-a, scenografiji Ljerke Hribar ili muzici Dragana Dautovskog i realističnim kostimima Bojane Nikitović.
Željko JOVANOVIĆ, Blic, 6. mart 2008.
BALKANSKI ZVERINjAK
Dušan Spasojević je mlad momak, ali razume ono za šta su, obično, godine i godine potrebne. Istina, mnogima ni godine ne pomažu. A primedbe su mu stavljane, posle prve drame Odumiranje, zašto piše o zlu, zašto o nekoj tamo davnoj Srbiji. Dušan Spasojević piše o duši Srbije, proničući u njenu suštinu pre nego što se razmilela po gradovima, pre nego što se našminkala i obukla za medije. Ognjište mu ne služi za kičerantsku podlogu u razglabanju novih, a uvek istih starih mitova, već za povratak na početak, kao golu scenu na kojoj nastupaju nesporazumi, strahovi, inat i mržnja. Odakle je počelo? Iz kuće, tog uzgajališta mržnje, pa nabujalo preko plota, u komšijsko dvorište. Odumiranje je ostalo unutar zidova kuće, Zverinjak je pokrio čitavo selo. Nekada davno, pala je krv. Žeđ za osvetom, koja je natkrilila čitav univerzum za neke likove, samo je stvorila plodno tle za lopove i mafijaše, i koji su jedini pobednici. Kako nekad, tako i danas. Naravno, i na ovakvom mestu postoji drugi put, put mladosti i čistote, u ljubav i razumevanje. Dramu čistu i oštru kao grčka tragedija, Boris Liješević režira tačno, sa potpunim razumevanjem, smeštajući je na golu scenu punu posečenih stabala, u polumrak, držeći većim delom sve likove na sceni, kao u polusnu. A glumci, kao da su jedva dočekali da odigraju sopstvenu muku, fascinantni Boris Isaković, Jasna Đuričić, Novak Bilbija, Aleksandra Pleskonjić-Ilić, Stefan Trifunović, Marija Mitrović, Dragomir Pešić, Marko Savić, Aleksandar Gajin i Strahinja Bojović.
Aleksandra GLOVACKI, Večernje novosti, 5. mart 2008.
DOBAR, LOŠ I ZAO
Dovoljno je samo pogledati genezu naslova – Zločin nad divljim zverima, pa Zverinjak – i jasno je da su ljudi jedine zveri o kojima je reč u novoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta, otvarajućoj ove sezone. Zverinjak Dušana Spasojevića, u režiji Borisa Liješevića, priča je o mračnom vilajetu, u čijem zaboravu danju vlada zakon jačeg, a noću tumaraju duhovi. Zverinjak je divljina u kojoj surove okolnosti nedre surove ljude. Njihova osuđenost na propast preispituje se novom generacijom, stasalom na starim gresima, za koju je nevolja što su im roditelji u nasleđe ostavili stratište. Pravo poprište vesterna, sukoba (nekad) dobrih i (uvek) loših momaka naoružanih do zuba. Ako je Odumiranje mladi Spasojević pisao teškom rukom, čekićem, o sukobu generacija u Zverinjaku, svojoj drugoj drami još iz studentskih dana, piše crnom. I belom. Kao strip. Do punog izražaja ponovo dolazi maestralna lakoća dijaloga, strukturalna preciznost, odlična distinkcija likova i kristalna nit radnje. Talenat je definitivno otkriven u drami Odumiranje (Atelje 212, 2006), a sada ponovo potvrđen. Njegova autentičnost u kreiranju jezika i sveta svojih junaka nadasve je uverljiva, čak i zabavna. Divlji Zapad, pak, samo zgodna paralela da bi se dezorijentisali u vremenu, što nije ni malo teško s obzirom da je reč o Srbiji. Za razliku od vesterna, gde su loši jednostavno loši, a dobri ne vijaju pare, nego devojku, Spasojević koristi jedan zgodan dramski postupak, te u njegovoj storiji niko (više) nije dobar. Možda deca. Ali, to se ne zna, i pored na oko srećnog završetka. I najmanji lik ima svoje duboko egzistencijalno zašto/zato. Baš kao i reditelj Liješević koji čini se smrtno ozbiljan, ovu dramu začinjava psihološki, a ne akciono. Svestan zavodljive površine nacionalne tematike koja svetlost lako prelama na hiljade načina, uglavnom deprimirajući svojom ekspozicijom, Liješević (opet lako) zaustavlja trenutak zloslućenja, i kao po kazni dopušta stajanje u mestu. Time se fokus pomera na unutrašnji glas likova, njihovu sudbinu, na arhetipske motive dobra i zla, s kojim barata njihova nemoćna savest, a upravlja svemoćna priroda stvari. Tragedija je onda potresan, ali i srećan sticaj okolnosti u kojima neminovno, i tautološki, sve nastaje i sve propada. Tako i njen kraj, ako ne srećan, ipak postaje sreća, dajući bar tračak nade da će večni ciklus jednom naterati i prave zveri da se vrate. Ako reditelj ne nudi izvesnost, svakako da omogućava katarzičnost, ospoljenu najviše kroz vanredne glumačke veštine ekipe predstave. Zahvaljujući sporom, kompleksnom ritmu, svako ima trenutak da se pokaže. Dok mladi – Stefan Trifunović (Vidan), Marija Mitrović (Srna) i Marko Savić (Jovan) – obilato koriste šarm da bi ostvarili koloritne uloge dece zabludelih seljana, oni stariji – Boris Isaković (Petar), Jasna Đuričić (Anđa), Novak Bilbija (Strain), Aleksandra Pleskonjić-Ilić (Marija), Aleksandar Gajin (Sreten Lukić) i Strahinja Bojović (Milisav Lukić) ulažu maksimalne doze realizma kako bi minimalizovanjem glume postigli što veću saosećajnost gledalaca, držeći ih vezane u vatri sopstvenog nestajanja s pozornice nakaradno i nesrećno vođenog života. Otvaranje scene uz ne baš najtačnije tempiran dizajn svetla i pored orijentacije ka tami i očiglednom bespuću (scenografija Ljerke Hribar) ne pruža pomoć klaustrofobičnoj zarobljenosti aktera, koliko artificijelno polariše prostor odigravanja radnje. Kostimi Bojane Nikitović su pravi, stvarni odevni predmeti srpskog seljaka, baš kao što je i muzika Dragana Dautovskog stvarni, čudesno uhvaćeni eho visova i ponora planina Balkana.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 17. septembar 2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
