| |
 |
| |
Иванов
Истина је да сам пре неколико дана, када сам писао критику о гостовању Драме Српског народног позоришта с Молијеровим ТАРТИФОМ, наговестио да ће – вероватно – друга представа – ИВАНОВ, истог позоришта на гостовању, бити боља. И – замислите – БИЛА ЈЕ! Не само боља – него ОДЛИЧНА! Чехов је проговорио кроз новосадске глумце у режији Предрага Штрпца, аутентично, јасно и позоришно атрактивно. Публика је, по замисли редитеља, ушла у затворену просторију класичног позоришног декора и нашла се у великој гостинској соби у којој је била постављена огромна вијугава софра – као за свадбу или какву другу славу – у питању је био рођендан младе Саше. И све ће се догодити у тој просторији те кобне вечери. Није баш како је Чехов замишљао, али ни у ком случају није шкодило његовој замисли и делу. Главно је било да су на столицама поред гледалаца, за истински постављеном софром – с вином и с месом и колачима, глумци седали и устајали, одлазили и долазили, говорили, викали, играли... и створила се нека паклена илузија правог позоришног ЖИВОТА. Могло је све то испасти кичасто и наметнуто, а испало је ОДЛИЧНО. Зато Што су глумци б или одмерени и искрени, убедљиви и одговорили су на тешке захтеве скоро приватног мизансцена међу гледаоцима који су им се испречили на путу међусобног контакта. Глумци су извиривали да би један другоме добацили реплику, играли истовремено на два три пункта, померали публику с њихових места, мењали столице с гледаоцима, јели и пили из истих тањира и чаша постављених на луксузном столу, на који су се онда пели и играли и лумповали. Права атмосфера неке породичне прославе са скандалима, с плакањима, са суровостима пијаних испада појединих гостију, са чак једном смрти... На лицу места умре Ивановљева преварена супруга Сара, коју одлично трагично игра Драгиња Вогањац. Ликови су – уопште – постављени и играни јасно и чврсто, али духовито и језгровито истовремено. Оно стално питање ЖАНРА и стила игре Чеховљених комада, овде је решено једним ударцем, као и проблеми фабулирања и проблеми карактеризације, сукоба, ритма, енергије представе... Све је решено том sui generis идејом – СВЕЧАНОМ ВЕЧЕРОМ! Иванов у интерпретацији Милана Ковачевића, јесте човек који памти проблеме времена и друштва, проблеме човечанства и проблеме космоса... Занесен, узвишен... Али – он је истовремено и ситан и суров, низак и беспоштедан прељубник који пусти супругу да умре, а да му не заигра ни дамар на лицу. Он је несрећни љубавник јадне провинцијске девојчице Саше, коју освоји, или пусти да она њега освоји, баш на њен рођендан, а све да би покрио своје велике дугове и према њеној породици. Његова дезорганизована памет на неки особен начин нас погоди суровом једноставношћу из које нема извлачења. Тај глупи и егоистични колоплет околности под којима Иванов дугује и покушава да враћа своје несрећне дугове и због којих само дубље пропада у живо блато провинцијског неморала, све тежећи висинама узвишеног живота и морала. Дугови, сиромаштво, уцене, склапање перверзно празних и лажних бракова, пировање на туђем гробу... све је то смештено, вешто и лако, на тако мали простор и у тако кратко време колико траје једно вече на прослави рођендана. Истинито постављени проблеми неминовно нас терају да асоцирамо све што знамо о сличним болним ситуацијама и некако се одједном, спонтано, нађемо у исповедаоници где нам пролећу пред унутрашњим очима искуства о гресима – којим смо присуствовали или у којима смо и сами учествовали, о којим сазнања помно кријемо или нас муче као ноћне море. И комад заиста, лако и брзо – склизне у ноћну мору и постане један морални хорор, сасвим одговарајући жанр нашем савременом животу. Па ако и није било толико комичних елемената, а било је и њих, да не грешимо душу, онако комичних како мислимо да би их Чехов препоручивао – у смислу смеха над изгубљеним надама и самообманама становника тадашње Русије, ако све и није било тог и таквог смеха, било је сурове индоленције и болног самосазнања – међу карактерима на сцени, а богме и отрежњења – као пред саркастичним огледалом – у публици. Раде Којадиновић донео је сву трагику грофа Шабељског – остављеног старца без љубави таман кад му она треба највише – на крају. Тај бесповратни бол који је Којадиновић искрено донео и немоћ једног напаћеног богатуна, неспретног у било којој ствари на свету, то је било као одсјај у кристалном оку смрти. Његов незадрживи плач над собом и судбином свих, био је плач и над нашим неоствареним животима. То је била трагика на лицу места. Изврсно и једноставно. Наравно, млада Јована Мишковић јако се потрудила да свежим ритмовима и уз улагање велике енергије, својски одигра све слојеве девојчице пред вратима живота у коме се ИЗВЕСНО је – ништа неће десити – и дала је богато схваћену младу и трагтичну Сашу. Југослав Крајнов као Боркин, постављен је као прави правцати церемонијал мајстор са свим атрибутима и играча и скоро циркуског забављача, који као каква Шекспировска ЛУДА, измамљује од људи на сцени, али богме и у публици, искрене ломове самооткривања унутарњих превара. Необично и поштено одигран лик с јасним погледом на ствари и ђаволским силама које копају по души додирнутих његовим пакленим погледом или додиром. Бабикина Оливера Стаменковић је трагична али чиста – али и она пропадне кроз то гротло узаврелих емоција и док се ваља уплакана по поду, заувек затвара своје путеве друштвеног опстанка. И уопште, ово је била представа као неког страшног суда на коме се сви до краја открију и распадну им се неке друштвене маске, а онда се више неће никад сакупити, него ће тако у комадима клепетати по стварности која више никада неће бити иста. На исти начин се распадну и Сашини родитељи – отац Лебедев – одлични и предузимљиви Миодраг Петроње и мајка Зинаида Тијане Максимовић – оштра и рационална до суровости. Наравно ту је и права рођенданско-кафанска музика са певчицом Свитланом Декар на челу, оркестар који одлично подгрева ову и иначе паклено врућу атмосферу представе. Ретко се деси у нашем позоришту да гледамо једну тако силну и истиниту представу с толико знања и умења, али и с толиком стваралачком и уметничком енергијом.Честитам, Честитам!
Горан ЦВЕТКОВИЋ, Радио Београд 2, 26. март 2008.
Журка ноар!
Ових дана у Новом Саду се одржава једна чудна рођенданска журка. Сви су позвани, све је за џабе. И храна, и пиће, и музика... И смрт. Оно чему се плаћа цех јесте позориште, и то прилично успешно у организацији овог славља. Реч је о представи »”Иванов”« А. П. Чехова, коју је у Српском народном позоришту режирао Предраг Штрбац. Класик који у новом тумачењу младог редитеља то поново постаје. Класик!
Штрбац режијом Чеховљевог дела »”Иванов”« наставља смео однос према великанима драмске литературе. Након такорећи дрског, »”кореографског”« приступа Шекспировом тексту »”Ромео и Јулија”« прошле сезоне, Штрбац овај пут има много бољи, адекватнији »”пик”« за глумце СНП – строги драмски реализам руске провенијенције. Шта је оно дрско, што његову режију и овај пут издваја у репертоару војвођанских драма на српском? То што публику не оставља с оне стране, већ их упушта у праву тродимензионалну »”риелити”« авантуру на сцени с глумцима. Пардон, гостима на Сашином рођендану. У полифоној структури наметнутој распоредом столова за којим се седи, Чеховљеви јунаци плету праву мрежу око сведока једног мрачног, горког и безнадежног света. Света у којем услед устајалог ваздуха и јалове смене генерација досада и лењост постају суштинско зло. Зло које се коначно обзнањује и нуди саучешће, и по цену да се после представе посегне за седативом. Љубазно понуђена вечера Лебедовљевих врло лако преседа у атмосфери смрти.И живота! Храна, пиће, музички пир, цепају на пола, и то све у добро темпираним моментима.” »Иванова”« Штрбац режира као непрестане ударе, таласе моћног духа Чеховљевих дијалога и околности.
Југослав Крајнов бриљира као Боркин, главни аниматор вечери који њене госте добро познаје. Предобро, за свој укус. Он иницира Дионизија спремног у сваком тренутку да заокружи катарзичне суноврате јунака. Ивановљевог и Сариног, на првом месту. Остали ипак пристају на компромис да им време суди. Неодредива епоха у којој време, тако актуелно, као да стоји. Драгиња Вогањац већ сигурно заслужује статус звезде СНП, јер улоге тумачи с лакоћом поветарца, а снагом торнада. Њена Сара је поема вечери, нежна птица која нестаје прва у сеизмичким потресима најдубље интроспекције. Иванов Милана Ковачевића на тренутке делује застрашујуће из тог свог унутрашњег контрасветла. Ништа мање страшна не делује спознаја Саше (Јована Мишковић), шармантно нервозне слављенице, да ће ипак да остане унутра, иако је напољу лепо време, како она сама каже.
Чехов и иначе непогрешиво и поред гадости, својим ликовим изазива саосећање, из једноставног разлога што је истина све, у свему - у свима, свиђало се то некоме, или не. Његова дела су праве студије, огледала духа, а управо из огледала посматра Сашина мајка Зинаида (Тијана Максимовић) последњи покушај њеног супруга Лебедова (Миодраг Петроње) да децу привије на груди и сачува. Њих двоје уз Шабељског (још једно »”монструозно”« глумачко остварење Радета Којадиновића), пак, огледају се као извор, и неутешна утока младима, дубоко заглављеним у леру. Смени. Иако та смена у Штрпчевој инсценацији заправо не постоји, нема је. Тиме се додатно “»ослобађају«” духови заробљених у замку безизлаза, које врло добро илуструју и »”индиректно умешани”« Љвов (Александар Саша Богдановић) и Бабакина (Оливера Стаменковић).Мада својеврсан удар на људске моћи перцепције, Штрпчев »”Иванов”« у СНП одлична је режија вечере за двоје. За Ерос и Танатос. Ту вечеру не треба пропустити. Треба се обући лепо, наоружати само неопходним, прекрстити (опционо), и поћи. Или, не мора се посебно дотеривати, јер тамо где се иде, свеједно, остаје се го, и разоружан.
Игор БУРИЋ, Дневник, 8. октобар 2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
