| |
 |
| |
Ivanov
Istina je da sam pre nekoliko dana, kada sam pisao kritiku o gostovanju Drame Srpskog narodnog pozorišta s Molijerovim TARTIFOM, nagovestio da će – verovatno – druga predstava – IVANOV, istog pozorišta na gostovanju, biti bolja. I – zamislite – BILA JE! Ne samo bolja – nego ODLIČNA! Čehov je progovorio kroz novosadske glumce u režiji Predraga Štrpca, autentično, jasno i pozorišno atraktivno. Publika je, po zamisli reditelja, ušla u zatvorenu prostoriju klasičnog pozorišnog dekora i našla se u velikoj gostinskoj sobi u kojoj je bila postavljena ogromna vijugava sofra – kao za svadbu ili kakvu drugu slavu – u pitanju je bio rođendan mlade Saše. I sve će se dogoditi u toj prostoriji te kobne večeri. Nije baš kako je Čehov zamišljao, ali ni u kom slučaju nije škodilo njegovoj zamisli i delu. Glavno je bilo da su na stolicama pored gledalaca, za istinski postavljenom sofrom – s vinom i s mesom i kolačima, glumci sedali i ustajali, odlazili i dolazili, govorili, vikali, igrali... i stvorila se neka paklena iluzija pravog pozorišnog ŽIVOTA. Moglo je sve to ispasti kičasto i nametnuto, a ispalo je ODLIČNO. Zato Što su glumci b ili odmereni i iskreni, ubedljivi i odgovorili su na teške zahteve skoro privatnog mizanscena među gledaocima koji su im se isprečili na putu međusobnog kontakta. Glumci su izvirivali da bi jedan drugome dobacili repliku, igrali istovremeno na dva tri punkta, pomerali publiku s njihovih mesta, menjali stolice s gledaocima, jeli i pili iz istih tanjira i čaša postavljenih na luksuznom stolu, na koji su se onda peli i igrali i lumpovali. Prava atmosfera neke porodične proslave sa skandalima, s plakanjima, sa surovostima pijanih ispada pojedinih gostiju, sa čak jednom smrti... Na licu mesta umre Ivanovljeva prevarena supruga Sara, koju odlično tragično igra Draginja Voganjac. Likovi su – uopšte – postavljeni i igrani jasno i čvrsto, ali duhovito i jezgrovito istovremeno. Ono stalno pitanje ŽANRA i stila igre Čehovljenih komada, ovde je rešeno jednim udarcem, kao i problemi fabuliranja i problemi karakterizacije, sukoba, ritma, energije predstave... Sve je rešeno tom sui generis idejom – SVEČANOM VEČEROM! Ivanov u interpretaciji Milana Kovačevića, jeste čovek koji pamti probleme vremena i društva, probleme čovečanstva i probleme kosmosa... Zanesen, uzvišen... Ali – on je istovremeno i sitan i surov, nizak i bespoštedan preljubnik koji pusti suprugu da umre, a da mu ne zaigra ni damar na licu. On je nesrećni ljubavnik jadne provincijske devojčice Saše, koju osvoji, ili pusti da ona njega osvoji, baš na njen rođendan, a sve da bi pokrio svoje velike dugove i prema njenoj porodici. Njegova dezorganizovana pamet na neki osoben način nas pogodi surovom jednostavnošću iz koje nema izvlačenja. Taj glupi i egoistični koloplet okolnosti pod kojima Ivanov duguje i pokušava da vraća svoje nesrećne dugove i zbog kojih samo dublje propada u živo blato provincijskog nemorala, sve težeći visinama uzvišenog života i morala. Dugovi, siromaštvo, ucene, sklapanje perverzno praznih i lažnih brakova, pirovanje na tuđem grobu... sve je to smešteno, vešto i lako, na tako mali prostor i u tako kratko vreme koliko traje jedno veče na proslavi rođendana. Istinito postavljeni problemi neminovno nas teraju da asociramo sve što znamo o sličnim bolnim situacijama i nekako se odjednom, spontano, nađemo u ispovedaonici gde nam proleću pred unutrašnjim očima iskustva o gresima – kojim smo prisustvovali ili u kojima smo i sami učestvovali, o kojim saznanja pomno krijemo ili nas muče kao noćne more. I komad zaista, lako i brzo – sklizne u noćnu moru i postane jedan moralni horor, sasvim odgovarajući žanr našem savremenom životu. Pa ako i nije bilo toliko komičnih elemenata, a bilo je i njih, da ne grešimo dušu, onako komičnih kako mislimo da bi ih Čehov preporučivao – u smislu smeha nad izgubljenim nadama i samoobmanama stanovnika tadašnje Rusije, ako sve i nije bilo tog i takvog smeha, bilo je surove indolencije i bolnog samosaznanja – među karakterima na sceni, a bogme i otrežnjenja – kao pred sarkastičnim ogledalom – u publici. Rade Kojadinović doneo je svu tragiku grofa Šabeljskog – ostavljenog starca bez ljubavi taman kad mu ona treba najviše – na kraju. Taj bespovratni bol koji je Kojadinović iskreno doneo i nemoć jednog napaćenog bogatuna, nespretnog u bilo kojoj stvari na svetu, to je bilo kao odsjaj u kristalnom oku smrti. Njegov nezadrživi plač nad sobom i sudbinom svih, bio je plač i nad našim neostvarenim životima. To je bila tragika na licu mesta. Izvrsno i jednostavno. Naravno, mlada Jovana Mišković jako se potrudila da svežim ritmovima i uz ulaganje velike energije, svojski odigra sve slojeve devojčice pred vratima života u kome se IZVESNO je – ništa neće desiti – i dala je bogato shvaćenu mladu i tragtičnu Sašu. Jugoslav Krajnov kao Borkin, postavljen je kao pravi pravcati ceremonijal majstor sa svim atributima i igrača i skoro cirkuskog zabavljača, koji kao kakva Šekspirovska LUDA, izmamljuje od ljudi na sceni, ali bogme i u publici, iskrene lomove samootkrivanja unutarnjih prevara. Neobično i pošteno odigran lik s jasnim pogledom na stvari i đavolskim silama koje kopaju po duši dodirnutih njegovim paklenim pogledom ili dodirom. Babikina Olivera Stamenković je tragična ali čista – ali i ona propadne kroz to grotlo uzavrelih emocija i dok se valja uplakana po podu, zauvek zatvara svoje puteve društvenog opstanka. I uopšte, ovo je bila predstava kao nekog strašnog suda na kome se svi do kraja otkriju i raspadnu im se neke društvene maske, a onda se više neće nikad sakupiti, nego će tako u komadima klepetati po stvarnosti koja više nikada neće biti ista. Na isti način se raspadnu i Sašini roditelji – otac Lebedev – odlični i preduzimljivi Miodrag Petronje i majka Zinaida Tijane Maksimović – oštra i racionalna do surovosti. Naravno tu je i prava rođendansko-kafanska muzika sa pevčicom Svitlanom Dekar na čelu, orkestar koji odlično podgreva ovu i inače pakleno vruću atmosferu predstave. Retko se desi u našem pozorištu da gledamo jednu tako silnu i istinitu predstavu s toliko znanja i umenja, ali i s tolikom stvaralačkom i umetničkom energijom.Čestitam, Čestitam!
Goran CVETKOVIĆ, Radio Beograd 2, 26. mart 2008.
Žurka noar!
Ovih dana u Novom Sadu se održava jedna čudna rođendanska žurka. Svi su pozvani, sve je za džabe. I hrana, i piće, i muzika... I smrt. Ono čemu se plaća ceh jeste pozorište, i to prilično uspešno u organizaciji ovog slavlja. Reč je o predstavi »”Ivanov”« A. P. Čehova, koju je u Srpskom narodnom pozorištu režirao Predrag Štrbac. Klasik koji u novom tumačenju mladog reditelja to ponovo postaje. Klasik!
Štrbac režijom Čehovljevog dela »”Ivanov”« nastavlja smeo odnos prema velikanima dramske literature. Nakon takoreći drskog, »”koreografskog”« pristupa Šekspirovom tekstu »”Romeo i Julija”« prošle sezone, Štrbac ovaj put ima mnogo bolji, adekvatniji »”pik”« za glumce SNP – strogi dramski realizam ruske provenijencije. Šta je ono drsko, što njegovu režiju i ovaj put izdvaja u repertoaru vojvođanskih drama na srpskom? To što publiku ne ostavlja s one strane, već ih upušta u pravu trodimenzionalnu »”rieliti”« avanturu na sceni s glumcima. Pardon, gostima na Sašinom rođendanu. U polifonoj strukturi nametnutoj rasporedom stolova za kojim se sedi, Čehovljevi junaci pletu pravu mrežu oko svedoka jednog mračnog, gorkog i beznadežnog sveta. Sveta u kojem usled ustajalog vazduha i jalove smene generacija dosada i lenjost postaju suštinsko zlo. Zlo koje se konačno obznanjuje i nudi saučešće, i po cenu da se posle predstave posegne za sedativom. LJubazno ponuđena večera Lebedovljevih vrlo lako preseda u atmosferi smrti.I života! Hrana, piće, muzički pir, cepaju na pola, i to sve u dobro tempiranim momentima.” »Ivanova”« Štrbac režira kao neprestane udare, talase moćnog duha Čehovljevih dijaloga i okolnosti.
Jugoslav Krajnov briljira kao Borkin, glavni animator večeri koji njene goste dobro poznaje. Predobro, za svoj ukus. On inicira Dionizija spremnog u svakom trenutku da zaokruži katarzične sunovrate junaka. Ivanovljevog i Sarinog, na prvom mestu. Ostali ipak pristaju na kompromis da im vreme sudi. Neodrediva epoha u kojoj vreme, tako aktuelno, kao da stoji. Draginja Voganjac već sigurno zaslužuje status zvezde SNP, jer uloge tumači s lakoćom povetarca, a snagom tornada. Njena Sara je poema večeri, nežna ptica koja nestaje prva u seizmičkim potresima najdublje introspekcije. Ivanov Milana Kovačevića na trenutke deluje zastrašujuće iz tog svog unutrašnjeg kontrasvetla. Ništa manje strašna ne deluje spoznaja Saše (Jovana Mišković), šarmantno nervozne slavljenice, da će ipak da ostane unutra, iako je napolju lepo vreme, kako ona sama kaže.
Čehov i inače nepogrešivo i pored gadosti, svojim likovim izaziva saosećanje, iz jednostavnog razloga što je istina sve, u svemu - u svima, sviđalo se to nekome, ili ne. Njegova dela su prave studije, ogledala duha, a upravo iz ogledala posmatra Sašina majka Zinaida (Tijana Maksimović) poslednji pokušaj njenog supruga Lebedova (Miodrag Petronje) da decu privije na grudi i sačuva. Njih dvoje uz Šabeljskog (još jedno »”monstruozno”« glumačko ostvarenje Radeta Kojadinovića), pak, ogledaju se kao izvor, i neutešna utoka mladima, duboko zaglavljenim u leru. Smeni. Iako ta smena u Štrpčevoj inscenaciji zapravo ne postoji, nema je. Time se dodatno “»oslobađaju«” duhovi zarobljenih u zamku bezizlaza, koje vrlo dobro ilustruju i »”indirektno umešani”« LJvov (Aleksandar Saša Bogdanović) i Babakina (Olivera Stamenković).Mada svojevrsan udar na ljudske moći percepcije, Štrpčev »”Ivanov”« u SNP odlična je režija večere za dvoje. Za Eros i Tanatos. Tu večeru ne treba propustiti. Treba se obući lepo, naoružati samo neophodnim, prekrstiti (opciono), i poći. Ili, ne mora se posebno doterivati, jer tamo gde se ide, svejedno, ostaje se go, i razoružan.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 8. oktobar 2007. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
