Као што је незамислива Немачка без Гетеа, Италија без Дантеа, Русија без Толстоја или Француска без Волтера, једнако је тако незамислива Југославија без Крлеже. Прочитати његов опус, значи сазнати ко смо, шта смо, где смо пролазили и куда идемо! /Текст којим се рекламирају Сабрана дела Мирослава Крлеже, објављена после смрти/ Уобичајило се данас да се о ликовима из трилогије о Господи Глембајевима говори као о нитковима, о злочинцима, о блудницама, а ја сам се усудио вец давно скромно примијетити да смо којом срећом имали нашу грађанску класу на висини ове тако одиозне глембајевштине, наслиједили бисмо били замјерну цивилизацију, што нажалост није био случај. Предраг МАТВЕЈЕВИЋ: Стари и нови разговори с Крлежом, Загреб, Спектар, 1982. /.../ У Крлежином позоришном простору речи често лете као бумеранзи чији ударци разбијају оклоп лажи и лицемерства; маскенбал је завршен, падају кринке, посвуда остаје крв... Бескрајно мучење речима... Боро ДРАШКОВИЋ: Промена, редитељске белешке, Сарајево, “Свјетлост”, 1975. Господа Глембајеви (1928) су прво суочавање са социјалном истином, први тренутак демистификације глембајевских вреднота и продирање у генезу сукоба, први отпори који изазивају извесна нова сазнања. /.../ У Глембајевима личности су условљене фатализмом крви и наслеђа ("та фантастична даниелиевска и глембајевска крв"). Глембајевски сукоби свакако се могу објаснити рационално као и механизмом социјалних узрочности, у првом реду њима, но у драми се уочава извесна психоаналитичка проблематика која је само била наговештена у натуралистичкој драми и роману. Мирјана МИОЧИНОВИЋ: Есеји о драми, Београд, "Вук Караџић", 1975. Нисмо сви једнаки као што смо требали постати у социјализму. Дакако, нисмо ни више тако наивни као што смо били у социјализму. Неки лете властитим авионима, а неки чепркају по смецу. Питамо се, међутим, је ли то довољно како бисмо данас прихватили тог и таквог Крлежу? Једва. О томе пишу и други. Још и боље. Чехов, на примјер. Оно што Крлежу као писца Глембајевског циклуса чини и данас релевантним и сувременим, то је, и опет, његов горки, разорни, нихилистицки однос према животу и људима. Срећа је неостварива. Има ли смисла живот без среће? Кавански свирач у Леди дат ће одговор на то питање: срећа је кад мислиш да немаш шибице у џепу, а имаш их, срећа је и кад идеш некоме у посјет и не затекнеш га дома, јер си одрадио обвезу, а ниси се нагњавио. То нам Крлежа каже о људској срећи. Да ли је то довољно за живот човјека достојан требамо просудити сами. Георгиј ПАРО: Крлежа данас и овдје (Импресија), Крлежини дани у Осијеку, 1998, Загреб-Осијек, ХАЗУ, ХНК, Педагошки факултет, 2000.

У представи Господа Глембајеви Српског народног позоришта из Новог Сада, коју је режирао Егон Савин, најуочљивије померање своди се на особено тумацење главног лика, пренапетог, ироничног, неприлагођеног, правдољубивог и самољубивог средовечног интелектуалца и уметника Леонеа Глембаја. Од свих ових јунакових одлика, глумац Борис Исаковић као да је превасходно релативизовао његов 'узраст'. У Исаковићевом тумачењу Леоне не делује као средовечни цовек, са животним искуством, кога околности избацују из, додуше, лабаве равнотеже, оживљавајући импулсивну природу против које се целог живота грчевито борио. /.../ Представа представља висок репертоарски стандард... Иван МЕДЕНИЦА

Фестивал класике Вршац 2002. награђени су: Предраг Ејдус (Игњат Глембај), Борис Исаковић (Леоне Глембај), Бојана Никитовић за костиме