СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Српско народно позориште

По мотивима истоимене приповетке Стјепана Митрова Љубише


Српско народно позориште, Нови Сад (Србија) и Град театар Будва (Црна Гора)
За Српско народно позориште	....Миливоје Млађеновић, управник
За Град театар Будва	....Мерин Смајилагић, в.д. управника
Директор пројекта	....МИЛИВОЈЕ МЛАЂЕНОВИЋ

Режија и сценографија	КОКАН МЛАДЕНОВИЋ
Музика	ИРЕНА ПОПОВИЋ
Костими	МАРИНА СРЕМАЦ
Кореографија	Оливера Ковачевић-Црњански
Драматург	Светислав Јованов
Језичка редакција	Сретен Перовић
Асистент сценографа	....Томислав Шараба
Асистент костимографа	....Бранка Штрбац
Асистент кореографа	....Андреја Кулешевић
Инспицијент/суфлер	....Тибор Киш
Организатор	....Милан Каћански
Техничка реализација	....Српско народно позориште

Родитељи његови

Родитељи њени

Венецијанац

Маја Пелевић, драмска списатељица
Рођена 13. 02. 1981. у Београду.
Дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2005.
Студент докторских студија “Теорија уметности и медија” на интердисциплинарним студијама при Универзитету уметности у Београду.
Јул/август 2005. учествовала у Royal Court International Residency у Royal Court Theatre у Лондону с драмом Поморанџина кора која је јавно читана у Royal Court Theatre, а затим објављена у “Антологији савремене српске драме до 2005. – Предсмртна младост”.
Члан пројекта НАДА (Нова драма) за развој савременог драмског текста и један од оснивача сајта за промовисање савремене српске драме www.nova-drama.org
Од октобра 2005. члан редакције позоришног часописа “Сцена”.
Добитник Награде за драмско стваралаштво “Борислав Михајловић Михиз” и Награде “Слободан Селенић” за најбољу дипломску драму.
Драме су јој преведене на енглески, француски и немачки језик.

ИЗВЕДЕНЕ ДРАМЕ:
ESCape– Битеф Art Cafe у режији Јелене Богавац, 2004.
ЛЕР – Народно позориште, казалиште Nepszinhaz Суботица, у режији Слађане Килибарде, 2005; Народно позориште Мостар, Студио 64, као дипломска представа Универзитета “Џемал Биједић”, одсек драмска умјетност – глума, у режији Милоша Лазина, 2006.
FakePorno (заједно с М. Богавац, Ј. Богавац и Ф. Вујошевић) у режији Јелене Богавац, БИТЕФ 39, Битеф Art Cafe 2005.
Будите Лејди на један дан – драма инспирисана животом Billie Holiday, у режији Ксеније Крнајски, БИТЕФ 39, Битеф Театар 2005.
Београд-Берлин – Звездара Театар, у режији Ксеније Крнајски 2005.
Belgrad-Berlin – Volksbuehne Theatre, Берлин, режија Предраг Калаба 2005.
Operationemotionalverbalization – West Yorkshire Playhouse (Енглеска, Лидс), маја 2004. у оквиру Фестивала “Northern Exposure” (SUMMER SHORTS), у режији Светлане Димчовић;
Операција емоционална вербализација – радио драма премијерно изведена на Радио Београду, марта 2004. у режији Иве Милошевић
Поморанџина кора – Атеље 212, у режији Горана Марковића, април 2006.
Ја или неко други – СНП, у режији Кокана Младеновића, март 2007.

ОД ЛЕГЕНДЕ, ПРЕКО ЉУБИШИНЕ ПРИПОВЈЕСТИ ДО ДРАМЕ МАЈЕ ПЕЛЕВИЋ
На почетку беше легенда.
А она је – ако је веровати Стјепану Митрову Љубиши , брижљивом хроничару црногорске и приморске повести, но исто тако и писцу склоном литерарној слободи – настала почетком петнаестог столећа. Легенда вели да је девојка именом Ружа чекала свог драгог, који је био далеко од ње, прво у рату, потом на галији код Млетака. Њена маћеха ју је обећала другоме, но Ружа је хтела да остане верна својој љубави. Зато бежи од куће и годинама се крије по манастирима. Једног дана, на једној стени крај мора, у близини Будве, сретне свог несуђеног мужа који са својим пријатељима хтеде да је одведе. У девојчином срцу је, међутим, постојао само један човек, онај који је у том часу био далеко. Немајући куд, скочила је са стене у море, јер ако не може бити с оним кога воли, неће ни са ким другим.
Данас се тај рт, недалеко од Будве, зове Скочиђевојка.
Скочиђевојка Стјепана Митрова Љубише (Будва, 1824 – Беч, 1878), "приповјест паштровска измаком петнаестога вијека" забележена између 1868. године и пишчеве смрти, завршава се речима: "Који размишљају опомињу на Ружине ријечи: Ако сте и бољи и јачи, бог је врх свију".
Као и остала "поглавља" Приповјести црногорских и приморских и Скочиђевојка је релативно дуга литерарна форма која своје упориште има у историји. Но, код Љубише се повесна материја преплиће с легендом и изразитом списатељском имагинацијом, тако да овог писца није могуће сврстати у групу аутора који су само бележили народна предања.
На самом крају драме Скочиђевојка Маја Пелевић записује:
"Земље су мирне / Све је већ прошло / А ми никоме нисмо дужни сем љубави".
У драми, дакле, Љубишиног Бога више нема. Избрисан је, уосталом, већ и самим скоком главне јунакиње с литице. Код Маје Пелевић остаје љубав, безмало на исти начин, попут Бога, успостављена као једина истинита вертикала која човека повезује са смислом.
Александар МИЛОСАВЉЕВИЋ

О РЕДИТЕЉУ

Кокан Младеновић, редитељ
Рођен у Нишу 1970.
Завршио средњу глумачку школу у Нишу у класи Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.
Режије (избор):
Шекспир, Буњуел, Милер: Хамлет; Хармс: Случајеви; Тирсо де Молина: Севиљски заводник и камени гост; Бомарше: Фигарова женидба; Александар Поповић: Развојни пут Боре Шнајдера, Мрешћење шарана; Аристофан, Маричић, Младеновић: Лизистрата, Мир; Велимир Лукић: Афера недужне Анабеле; Вида Огњеновић: Како засмејати господара, Је ли било кнежеве вечере; Агота Криштоф: Велика свеска; Душан Ковачевић: Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Сабирни центар; Слободан Селенић: Ружење народа у два дела; Хенрик Ибзен: Пер Гинт; Шекспир: Богојављенска ноћ, Сан летње ноћи, Укроћена горопад; Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић; Горан Петровић, Кокан Младеновић: Опсада цркве Светог Спаса; Горан Стефановски: Баханалије; Михаил Булгаков, К. Младеновић: Мајстор и Маргарита; Мирјана Новаковић, К. Младеновић: Страх и његов слуга; Горан Петровић: Скела; Џ. Ј. Толкин, К. Младеновић: Хобит; Џ. М. Бари, М. Стојановић: Петар Пан; Енда Волш: Discopigs; Фоси, Еб, Кендер: Чикаго; Слободан Вујановић: Последња смрт Френкија Сузице... Након представа Куба либре, по тексту Ивана М. Лалића и Сан летње ноћи Виљема Шекспира, Ја или неко други Маје Пелевић у Српском народном позоришту...
Добио је награду "Бојан Ступица" као и све друге значајне награде на фестивалима у Србији и Црној Гори.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Поново режирате текст Маје Пелевић. Зашто опет Маја?
Зато што је њен “рукопис” специфичан, а Маја је данас најближа ономе што годинама сматрамо синонимом за драмску литературу – драмско песништво, драмску поезију. Са становишта теме коју смо одабрали Мајина поетика је најтачнија. Паштровска легенда о Ромеу и Јулији носи у себи мноштво метафора, поетских ситуација, а Мајин драмски проседе је еквивалент ономе што се очекује да данас буде драма на ту тему.
У комадима које режирате тражите увек друштвену, политичку димензију. Шта у легенди о Скочиђевојци и Мајиној драми препознајете као елеменат који се тиче нашег времена?
Наша обрада приче о Скочиђевојци је сведочанство о бескрупулозности овог времена у односу на емоције. Данас се на сваком плану догађа вулгарна трговина осећањима, све је сведено на куповину и продају, па се чини да љубави више нема, већ само постоје моћ, интерес и сила. У легенди, као и Љубишиној приповјести, препознали смо ту карактеристику нашег доба. Наравно, то је универзална прича која функционише од Шекспира до данас, али ће начин глумачке игре причу учинити савременом. Ти људи из петнаестог, односно осамнаестог века личе на наше савременике који најбескрупулозније одлучују о нашим судбинама и којима наше емоције не значе ништа.
За којом формом представе трагате да би испричали ту причу?
Са мени веома блиском ауторском екипом покушавам да начиним корак даље у односу на представу Ја или неко други, коју смо такође радили у СНП-у, те да пробам да увођење хорова и додатне динамике постане блиско савременом сценском сензибилитету. По форми и третману хора, то пре личи на рад Форума за нови плес Балета Српског народног позоришта, но што одговара најчешћим употребама хора у драмским представама. У том смислу покушавамо да начинимо атипичну мелодраму, трудимо се што више да побегнемо од задатости и општих места мелодраме, која су неумитна кад је у питању сценска реализација овакве теме. Покушавамо да пронађемо упоришта за радосну игру, отвореност, шарм које ће се на крају претворити у озбиљну, велику драму, и тако разбијемо мелодрамске клишее.
Имате богато искуство прављења представа у амбијенту. Да ли се сада плашите играња под ведрим небом или тај амбијент прижељкујете као подстицај?
Предивно је што у драми у којој се човек равна према звездама, мору, небу, управо све то игра за нас. Отуда ова представа може много да добије играњем у правом амбијенту. Играње на обали мораће овој драми, иначе бременитој озбиљном, лепом лириком, дати димензију више, а на нама је нађемо адекватне одговоре како да доцније, кад се представа пресели на сцену СНП-а, игром преточимо тај сјајни амбијент у сценско збивање. Јер оно што нам природа даје на морској обали ваља накнадно превести у другачији простор, и при том сачувати богатство метафора.
Зашто сте изабрали СНП за један од театара у које се редовно враћате?
СНП је већ постао, или ће то ускоро постати, позориште у којем се озбиљно истражује театар, та кућа промовише младо домаће позориште, а при том не робује по сваку цену историјском наслеђу. То је довољно моћно и велико позориште које себи може да дозволи озбиљне и велике ризике.
А. М.

Српско народно позориште 2007

	..Маја Пелевић	Српско народно позориште

	..СКОЧИЂЕВОЈКА : Однесени вјетром - драма

			Интервју: АТИПИЧНА МЕЛОДРАМА
	РЕЧ РЕДИТЕЉА