СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Молим? Зашто правим позориште? Па то се и сам често питам. Али једини одговор који сам досад био у стању да смислим, ви ћете сматрати сневесељавајуће баналним: јер је позоришна сцена једна од оних тачака у овом свету на којој сам срећан. Али ако боље размислите, ово запажање можда и није тако банално колико на први поглед изгледа. Срећа је у последње време једно веома нарочито стање. Доказује то и околност да смо више склони да је порекнемо него да у њој уживамо, више смо склони да у њој видимо некакву ружичасту романсу због које осећамо потребу да се извињавамо. Око тога се сви слажемо. Понекад до нас допре вест, и то из поузданих извора, да су неки активни људи, одрекавши се сваке јавне улоге, побегли, или су се бар повукли у сферу приватности. Приметан је, зар не, некакав презир у тој идеји повлачења или скривања. Презир, и оно што иде заједно са њим, глупост. Што се мене тиче, ја – напротив – примећујем много више оних људи који су ступили у сферу јавности, бежећи, спасавајући се из својих приватних живота. Моћници су, не једном, жртве среће: тиме и објашњавам драстични недостатак нежности у њима. Шта сам оно хтео да кажем? А, да... срећа. Што се среће тиче, она је налик на ординарни злочин: не сме се ни по коју цену признати. Никад немој рећи, искрено, не помишљајући ни на шта лоше: „Ја сам срећан.” Према изразу лица оних око тебе одмах ћеш закључити да те једногласно осуђују. „Је ли, друшкане, ти си, дакле, срећан! А шта кажеш за децу без родитеља у Кашмиру, или за лепрозне на Новим Хебридима, који уопште нису, да употребимо тај твој израз - срећни?” И стварно, шта са лепрознима? На који начин да их се ослободимо, како пише наш пријатељ Јонеско. И сместа постајемо тужни попут какве чачкалице. Што се мене тиче, ја сам склон веровању да је боље бити срећан и јак, да бисмо били у стању да помогнемо унесрећенима. Онај ко једва подноси свој живот и који пада на колена под његовим теретом, тај не може никоме да помогне.
Али, онај ко је господар свог живота, тај може да буде и широке руке. Слушајте, познавао сам човека који није волео своју жену, и то га је веома огорчило. И онда је једног дана одлучио да јој се одужи тако што ће јој посветити читав свој преостали живот, жртвоваће се за њу. Од тог тренутка, све дотад углавном подношљив живот те јадне жене, претворио се у прави пакао. Разумете, зар не, мужевљева жртва је спектакуларна, његова је оданост била громка. Исто тако, данас има људи који човечанству, што га мање воле, утолико више личне жртве приносе. Ови мргуди углавном никад не бирају најбоље, него најгоре опције. Па није ни чудо што је свет после свега тако нерасположен и натмурен, што је тешко рекламирати срећу, а поготово, нажалост, кад је човек писац. Упркос томе, ја настојим да не подлегнем таквим утицајима и да задржим поштовање према срећи и према срећним људима, и настојим да, што је чешће могуће, посећујем она места која, бар за мене, значе срећу, па између осталог, и позориште. Међутим, супротно неким другим, ако је могуће тако рећи, срећама, ова траје већ више од двадесет година, и мислим да без ње, чак и ако бих хтео, више не могу. Давно, 1936, окупио сам дружину и у једном јефтином локалу у Алжиру правио сам представе по текстовима таквих аутора као што су Малро, Есхил, Достојевски и слични. Двадесет и три године касније поставио сам на сцену Зле духе тог истог Достојевског. И сaм сам се чудио тој реткој верности или, ако вам се више допада, трајној затрованости, па сам покушао да пронађем у себи узроке ове врлине - или слабости. Нашао сам две врсте разлога. Једна врста потиче из моје природе, а она друга врста произлази из природе позоришта.
Први, признајем, не баш сјајан разлог, јесте то што с позориштем могу да побегнем од онога што ме у мом списатељском занату нервира. Најпре од онога што бих назвао бескорисном преоптерећеношћу. Замислите само, рецимо, да је ваше име Фернандел, Брижит Бардо, Али Кан или, скромније, Пол Валери. И да на месту било којег од ових презимена и имена угледате у новинама своје име и презиме. А чим вам се име појави у новинама, почиње та врста прекомерне оптерећености. Затрпавају вас гомилама писама, разним позивницама, на њих треба одговорити, добар део времена трошите заправо на безуспешне покушаје да спречите губитак времена. Половину своје људске енергије трошите на то да на било који могући начин кажете не. Глупо, зар не? И те како је глупо. Али то је казна за нашу таштину. Приметио сам, међутим, да рад у позоришту, мада је то такође занат таштине, сви респектују. Довољно је рећи да сте усред проба, и да сместа будете окружени сфером доброхотности. И ако је човек довољно лукав, као што сам ја на пример, који читав дан, па чак и увече, држим пробе, може себи да удеси безмало рајски живот. С тог становишта, позориште је мој манастир. Сва узбуђења спољног света замиру подно његових зидина, а унутар посвећене дворане једна марљива заједница искушеника, утонула у једну једину медитацију, окренута једном једином циљу, припрема се за свету мису коју ће први пут служити оне знамените вечери.
У реду, причајмо о тим искушеницимам, о позоришним људима. Да ли вас реч искушеник изненађује? Једна врста, хајде да кажем, специјализоване штампе, део медија вам сугерише: замислите та позоришна бића као неке животиње које прекасно лежу, и прерано се разводе. Претпостављам да ћу вас разочарати сад ако кажем да је позориште много свакодневније од слике која се о њему формира у јавности, и да се у њему мање разводе него, рецимо, у текстилној, кондиторској индустрији, или у новинарству. Ради се, напросто, о томе да, ако се то деси у позоришту, људи о томе више причају. Можда је то и природно. Може се претпоставити да срце наше Саре Бернар више занима нашу јавност него, рецимо, срце неког господина Бусака. И то је, у основи, разумљиво. Али та околност не мења чињеницу да уметност на даскама, услед физичког отпора и напора дисања, захтева известан избалансирани атлетизам. То је занат у којем тело игра огромну улогу, не због тога што га арчимо на бесмислице - или га бар не арчимо у већој мери него било где другде - него зато јер смо напросто принуђени да га поштујемо, односно, да га одржавано у форми. У томе смо углавном пуни врлина, наравно из пуке нужде, што је једини начин бивствовања. Али, удаљавам се од предмета. Оно што хоћу да кажем, без обзира на њихове врлине и мане, ја волим друштво позориштараца више него друштво интелектуалаца, друштво својих колега писаца. И то не само зато што су интелектуалци – као што је познато – тек изнимно вредни љубави и што не умеју ни једни друге да воле. Али у друштву интелектуалаца, не знам зашто, увек имам осећај да непрестано морам да се извињавам. Без престанка имам осећај да кршим нека од племенских правила. То онда ремети мој природни ментални склоп и, лишен те природности, почињем да идем на сопствене живце. На даскама позорнице, напротив, осећам се веома природно, односно, и не помишљам на то да ли сам или нисам природан, и са сарадницима делим радости и јаде заједничког посла. То се зове, претпостављам, другарство, оно које је најближе, рецимо, ратном другарству. Ту врсту другарства сам изгубио, на пример, када сам напустио оне новине које смо заједно правили, и то сам пронашао, поново, када сам се вратио у позориште. Знате, писац је усамљеник кад ради, и самотан је кад се суди о његовом делу, а нарочито је самотан кад сам суди о себи. А то не ваља, то није здраво. Ако је нормалног менталног склопа, куцнуће час кад ће му затребати неко људско лице, топлина неке заједнице. То је објашњење велике већине оних веза које писци успостављају: брака, академије, политике. Ови изговори, наравно, ништа не решавају. Човек не може тек тако да напусти самоћу, а да је више не прижељкује. Човек би истовремено волео и папуче и велику страст, волео би да буде академик, али тако да остане неконформиста, а политички ангажовани би хтели да у том својству могу да делују и да убијају, али да истовремено задрже и право на оцену да то уопште није у реду. Верујте ми, уметничка професија данас уопште није синекура.
У сваком случају, мени позориште нуди ону врсту заједнице која ми је потребна, онај материјални ослонац и, уједно, она ограничења која су сваком човеку, сваком духовном бићу, неопходна. У самоћи је уметник, додуше, господар, али господар ничега. У позоришту не може да господари. Оно што жели да обави зависи од других. Редитељу су потребни глумци, а њима је потребан он. Ако је ова узајамна зависност - понизна и добре воље, а то двоје иду заједно – прихваћена, онда она чини темељ солидарности заната и материјално отелотворује другарство свакодневице. Овде смо сви везани једни за друге, али при том нико не престаје да буде слободан. Није баш рђава формула друштва будућности, зар не?
Али, опрез! Да се разумемо, поједини глумци могу, као личности, да буду исто тако неподношљива створења као сва друга људска бића, укључујући дакако и редитеља. И понекад су чак и неподношљивији кад се посве препустимо љубави према њима. Али разочарење, ако оно уопште и уследи, долази углавном после неке од етапа рада, кад се сви враћају својој усамљеничкој природи. У овом занату, у којем баш нема превише логике, с убеђењем се тврди да фијаско квари односе у ансамблу, а то је ишчезавање свих оних нада које су за време проба држале ансамбл не окупу. Јер ту врсту заједнице не одржава на окупу ништа друго него близина циља и улог. Једна странка, један покрет, једна црква – и то су такође некакве заједнице, али циљ којем оне теже губи се негде у магли неке далеке будућности. У позоришту, међутим, плодови рада, без обзира на то да ли ће бити слатки или горки, биће убрани једне, јасно обзнањене, веома стриктно одређене вечери, а то се вече сваким радним даном све више приближава. Заједничка пустоловина, свима добро познати ризици те пустоловине, стварају због тога од мушкараца и жена тим који се у целости окреће једном једином циљу који никад више неће бити тако добар и тако леп него оне жељно ишчекиване вечери када ће све бити одлучено.
Заједницама градитеља или ренесансним колективним сликарским радионицама, могла је да буде позната та врста задовољства коју имају прилике да осете они који раде неку велику представу. Треба одмах додати и то да, док друга уметничка дела трајно остају, представа је пролазна, па је они који су је створили утолико и више воле, јер знају да ће једног дана умрети. Ја сам као младић једино у екипним спортовима упознао онај снажни осећај наде и солидарности који је пратио дуге и исцрпљујуће тренинге све до утакмице победе, или пораза. Заправо, и оно зрнце моралног држања с којим располажем, стекао сам на фудбалским игралиштима и на даскама позорница, то су били моји прави универзитети.
Али, да останем код личних мотива, морам додати и то да ми позориште помаже у избегавању оних апстракција које прете сваком писцу. И кад сам био новинар, више сам волео рад на преламању листа за мермерним столом штампарије, него оне проповеди у редакцији које се зову уводници. Исто тако, и у позоришту волим онај посао који је укорењен у хаотичном систему рефлектора, подијума, платненог декора, реквизита. Неко је рекао, не знам више ко, да добар редитељ мора својом руком да одмери тежину декора. То је веома важно уметничко правило и ја волим онај занат који захтева да истовремено имам у виду психологију протагониста, место једне стоне лампе или саксије на сцени, текстуру материјала и тежину или лакоћу сандука који треба унети на сцену. Када је мој пријатељ Мајо радио сценографију за Зле духе, сложили смо се да морамо почети с грађеном сценографијом, с једним тешким салоном, тешким намештајем, то јест, да пођемо од стварности, да бисмо потом постепено узнели комад у вишу сферу која је мање укорењена у материји, и потом стилизовати сцену. Комад се, према томе, завршава у неком иреалном лудилу, али он је саставни део једног одређеног места и испуњен је материјом. Зар то није и одређење саме уметности? Нити је стварност по себи, нити имагинација по себи, већ из стварности израсла имагинација.
То су моји лични разлози због којих позоришту посвећујем толико времена и због чега упорно ускраћујем своје време свечаним вечерама и такозваном друштвеном животу уопште, у којем се човек само досађује. Али то су само људски разлози. Постоје и уметнички, дакле тајанственији разлози. Један од њих је, пре свих, тај да је позориште поприште истине. Упркос томе што се углавном сматра да је позориште свет илузија. Томе не треба веровати. Мени се чини да само друштво више живи у илузијама, и сасвим је сигурно да ћете на позорници наићи на много мање глуматања него напољу, у граду, на улици. Узмите само једног таквог глумца, непрофесионалца, који се трси по салонима, у државној управи, или на нашим генералним пробама. Изведите га на сцену и поставите га у одређену ситуацију. Поставите га у унакрсну светлост рефелектора од укупно четири хиљада вати и, ево, готово је с глумом, видећете га тамо у извесном смислу голог, у светлости истине. Да, светлости позорнице су немилосрдне, и ни сви трикови света не могу спречити да људи који се крећу и говоре на оних шездесетак квадрата сцене, не проговоре о себи и да, упркос костиму, не разоткрију сами себе. Постоје људи које сам добро и дуго познавао, али само ону њихову страну коју су показивали. Посве сам сигуран да бих уистину могао да их упознам, онакве какви стварно јесу, ако би љубазно пристали да на сцени испробају неке ликове сасвим друге природе и из неког другог столећа. Они који воле тајне људске душе и тајанствене истине људи, треба само да дођу овамо и може им се десити да њихова неутажива радозналост овде очемери. Баш тако, верујте ми, ако хоћете да живите у истини, за то вам треба позоришна игра.
Често ме питају: како успевате да ускладите рад у позоришту и књижевност? Право да вам кажем, бавио сам се, делом из нужде, а делом и из задовољства, разним занатима, али све сам их могао ускладити с писањем, јер сам на крају крајева ипак остао писац. Штавише, слутим – ако бих се једном помирио с тим да будем само писац – да бих можда и престао да пишем. А што се позоришта тиче, усклађивање је аутоматско, јер за мене је позориште жанр књижевности највишег ранга, у сваком случају најуниверзалнији. Познавао сам и волео сам једног редитеља који је често понављао својим писцима и глумцима следећу реченицу: „Пишите и играјте за једног јединог лудака који седи тамо у гледалишту.” И - ја сам га добро знао - тиме он није хтео да каже да будемо будаласти и ординарни, него да се свакоме обратимо на његовом језику. Односно, за њега и није било лудака; по његовом мишљењу свако је заслужио наше интересовање. Постоји опасност, не поричем, да човек гађа превисоко или прениско. Постоје аутори који се увек обраћају најглупљима у гледалишту и, богами, то су по правилу врло успешни аутори, а има и оних који се обраћају само најинтелигентнијима, и они скоро увек пропадају. Пређашњи настављају ону веома француску традицију коју бисмо могли назвати глорификацијом постеље, а ови потоњи пак само спуштају још по коју везу зелени у лонац у којем се крчка чорба филозофије. Од оног тренутка, међутим, кад аутору пође за руком да веома једноставно проговори, али да при том у свом предмету остане на највишем нивоу, он ће да настави најбоље традиције уметности и да у гледалишту обједини, у истој емоцији или у истом смеху, све слојеве и све духове. Али, будимо праведни: то успева само највећима.
Питају ме, и то помало забринуто, а баш ме то, верујте, нарочито изводи из такта: „Ви сте и сами кадри да пишете комаде, зашто ипак прибегавате адаптацијама туђих текстова?” Наравно, написао сам и сам неколико драмских текстова, написаћу их вероватно још, али никако због тога да би дотичнима то послужило као изговор да се с извесним жаљењем изразе о мојим адаптацијама. Јер кад сaм пишем комад, тада писац ради нешто што се уклапа у један шире замишљени пројекат. Када пак радим адаптацију неког текста, тада у мени ради редитељ према сопственим идејама о позоришту. Ја заправо верујем у тоталну представу коју је измислио, инспирисао и уобличио један те исти дух, написао и на сцену поставио исти човек – то омогућава јединство одлучујућих елемената представе, звука, стила и ритма.
Будући да имам срећу да сам могао да будем и писац, и редитељ, и глумац - покушао сам да остварим управо ову концепцију. Наручим од себе текст, превод или адаптацију, коју потом, током проба, према захтевима редитељске замисли, изнова обликујем. Укратко, сарађујем са самим собом, а та околност искључује све конфликте који су, хајде да признамо, толико чести између писца и редитеља. И ја у томе не налазим ништа понижавајуће, тако да ћу, колико год будем у прилици, да наставим с том праксом. Не мислим да сценске поставке ових адаптација иду на уштрб мог списатељског ангажмана; напротив, такав утисак бих вероватно имао када бих радио представе које би се због непретенциозности, безначајности, допале публици, а које смо виђали и које и сад гледамо на париским сценама, али које мене испуњавају горчином. Не, уопште не мислим да сам постао неверан своме занату кад сам на сцену поставио Зле духе, представу која обухвата све оно што тренутно о позоришту знам и верујем.
То је, дакле, оно што волим и оно чему ја служим у позоришту. Можда ипак нећу још дуго моћи да се томе посвећујем. Наиме, овај тежак занат угрожен је данас властитом племенитошћу. Непрекидни раст трошкова продукције, бирократизација струке, струковних тела, полако, али неумитно, гурају приватна позоришта у правцу најгоре комерцијале. Могао бих додати још и то да многи управници, са своје стране, блистају од дубоког непознавања посла којим се баве, као да су их овим положајима наградиле непознате, тајанствене виле. Тако је омогућено да и ови домови величанствености постану домови јадних тричарија. Да ли је то разлог да одустанемо од борбе? Не верујем. Под сводовима позоришних здања, међу декором, увек тумара нека врста врлине уметности и заслепљености која не допушта да баш све пропадне. И чека на нас. На нама је да не дозволимо да те врлине усахну, и да не дозволимо да трговци и индустријалци истерају уметност из њеног царства. Заузврат, она ће нас усправити и сачувати нашу чврсту ведрину. Давати и примати - то је суштина среће, зар не? И то је коначно и онај некажњени живот о којем сам говорио на почетку. Да, тај снажни, слободни живот који је свакоме потребан. Па, напред, прионимо на припрему нове премијере. (Интервју Албера Камија, емитован на Француској ТВ 12. маја 1959)

На исти начин, време нас носи и током свих животних дана без сјаја. Али увек дође тренутак када и време треба да се понесе. Ми живимо од будућности: “сутра”, “касније”, “када будеш у прилици”, “с временом ћеш схватити!. Ове нелогичности су задивљујуће, јер се на крају ради о самој смрти. Међутим, ипак дође дан кад човек види или каже да му је тридесет година. На тај начин он потврђује своју младост. Али, истовремено, он се поставља у однос према времену и у њему заузима своје сопствено место. Признаје да се налази у једној тачки кривуље коју треба да пређе. Он припада времену и, због ужаса који га обузима, у њему препознаје свог најгорег непријатеља. Сутра, он жели сутра, иако би целим својим бићем морао то да одбије. Та побуна тела, то је апсурд (...)
Ви ми овај свет објашњавате једном сликом. Признајем да сте тим путем стигли до поезије: али ја то никад нећу спознати. Имам ли времена да се због тога разбесним? Па ви сте већ променили теорију. Тако је та наука, која је требало свему да ме подучи, завршила у хипотези, она мрачна луцидност у метафори, а она непоузданост разрешена је у уметничком делу. Зашто ми је било потребно толико труда? Благе линије ових брежуљака и рука вечери на овом узнемиреном срцу много ме више поучавају. Вратио сам се свом почетку (...)
У овом тренутку, апсурд, једновремено тако очигледан и тако тежак за покоравање, враћа се у човеков живот и проналази своју домовину. У овом тренутку, чак, дух може да напусти неплодну и сушну стазу свесног напора. Тај пут се сада изненада појављује и у свакодневном животу. Он проналази свет непознатог “нечег”, али човек се на њега враћа са својом побуном и својом оштроумношћу. Он је заборавио једном научену наду. Овај пакао садашњег, то је, коначно, његово краљевство. Сви проблеми изнова запоседају своју оштрину. Апстрактна очигледност повлачи се пред лиризмом облика и боја. Духовни сукоби отелотворују се и поново проналазе бедно и величанствено уточиште у људском срцу. Ниједан није разрешен. Али сви су променили облике. Да ли ћемо умрети, избећи то помоћу скока, обновити грађевину идеја и облика по својој мери? Или ћемо, супротно томе, да подржимо болну и чудесну опкладу апсурда? Учинимо у том погледу последњи напор и извуцимо закључке. Тело, нежност, стварање, делање, људска племенитост, поново ће заузети своје место у овом бесмисленом свету. Човек ће, најзад, у њему наћи вино апсурда и хлеб равнодушности, којима храни своју величину (...)
Глумац влада у пролазном. Од свих слава, познато је, његова је најпролазнија. Тако се бар каже. Али све славе су пролазне. Са тачке гледишта Сиријуса, Гетеова дела биће за десет хиљада година прашина, а његово име биће заборављено. Можда ће неки археолози тражити “сведочанства” о нашем времену. Та идеја увек је била поучна. Кад се о њој добро размисли, она своди сва наша настојања на дубоку племенитост коју налазимо у равнодушности. Она изнад свега управља нашим забринутостима према најсигурнијем, то јест, према непосредном. Од свих слава најмање је варљива она која се живи. Глумац је, дакле, одабрао славу јединствену, ону која се посвећује и која може да се искуси. Из тога што све једнога дана мора да умре, он управо извлачи најбољи закључак. Глумац успева или не успева. Писац чува наду чак и ако је непризнат. Он претпоставља да ће његова дела сведочити о томе шта је он био. Глумац ће, у најбољем случају, да нам остави једну фотографију и ништа од оног што је био он сам, његови покрети и његова ћутања, његов кратки уздах или његова љубавна уздисања неће доћи до нас. Не бити познат, за њега значи не играти. А не играти, то му значи стотину пута умрети са свим бићима која би могао да оживи или васкрсне (...)
Мимичар пролазног, глумац се креће и усавршава само у привидном. Правило глуме је да се срце исказује и тумачи само покретима и телом – или гласом, који је, колико душа, толико и тело. Закон ове уметности налаже да све буде увећано и да се све преводи кроз телесно. Кад би на сцени требало да се воли као што се стварно воли, да се користи онај незаменљиви глас срца, да се посматра на начин као кад дубоко размишљамо, наш би говор остао неразумљив. Ћутања, овде, треба да се чују. Љубав подиже тон, чак и непокретност постаје велелепна. Тело је краљ. (Из: Албер Ками, Мит о Сизифу; превела с француског Весна Ињац)

	..Албер Ками	Српско народно позориште

	..НЕСПОРАЗУМ

			АЛБЕР КАМИ: ЗАШТО ПРАВИМ ПОЗОРИШТЕ?
	РЕЧ АУТОРА


	КРИТИКА