SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Molim? Zašto pravim pozorište? Pa to se i sam često pitam. Ali jedini odgovor koji sam dosad bio u stanju da smislim, vi ćete smatrati sneveseljavajuće banalnim: jer je pozorišna scena jedna od onih tačaka u ovom svetu na kojoj sam srećan. Ali ako bolje razmislite, ovo zapažanje možda i nije tako banalno koliko na prvi pogled izgleda. Sreća je u poslednje vreme jedno veoma naročito stanje. Dokazuje to i okolnost da smo više skloni da je poreknemo nego da u njoj uživamo, više smo skloni da u njoj vidimo nekakvu ružičastu romansu zbog koje osećamo potrebu da se izvinjavamo. Oko toga se svi slažemo. Ponekad do nas dopre vest, i to iz pouzdanih izvora, da su neki aktivni ljudi, odrekavši se svake javne uloge, pobegli, ili su se bar povukli u sferu privatnosti. Primetan je, zar ne, nekakav prezir u toj ideji povlačenja ili skrivanja. Prezir, i ono što ide zajedno sa njim, glupost. Što se mene tiče, ja – naprotiv – primećujem mnogo više onih ljudi koji su stupili u sferu javnosti, bežeći, spasavajući se iz svojih privatnih života. Moćnici su, ne jednom, žrtve sreće: time i objašnjavam drastični nedostatak nežnosti u njima. Šta sam ono hteo da kažem? A, da... sreća. Što se sreće tiče, ona je nalik na ordinarni zločin: ne sme se ni po koju cenu priznati. Nikad nemoj reći, iskreno, ne pomišljajući ni na šta loše: „Ja sam srećan.” Prema izrazu lica onih oko tebe odmah ćeš zaključiti da te jednoglasno osuđuju. „Je li, druškane, ti si, dakle, srećan! A šta kažeš za decu bez roditelja u Kašmiru, ili za leprozne na Novim Hebridima, koji uopšte nisu, da upotrebimo taj tvoj izraz - srećni?” I stvarno, šta sa leproznima? Na koji način da ih se oslobodimo, kako piše naš prijatelj Jonesko. I smesta postajemo tužni poput kakve čačkalice. Što se mene tiče, ja sam sklon verovanju da je bolje biti srećan i jak, da bismo bili u stanju da pomognemo unesrećenima. Onaj ko jedva podnosi svoj život i koji pada na kolena pod njegovim teretom, taj ne može nikome da pomogne.
Ali, onaj ko je gospodar svog života, taj može da bude i široke ruke. Slušajte, poznavao sam čoveka koji nije voleo svoju ženu, i to ga je veoma ogorčilo. I onda je jednog dana odlučio da joj se oduži tako što će joj posvetiti čitav svoj preostali život, žrtvovaće se za nju. Od tog trenutka, sve dotad uglavnom podnošljiv život te jadne žene, pretvorio se u pravi pakao. Razumete, zar ne, muževljeva žrtva je spektakularna, njegova je odanost bila gromka. Isto tako, danas ima ljudi koji čovečanstvu, što ga manje vole, utoliko više lične žrtve prinose. Ovi mrgudi uglavnom nikad ne biraju najbolje, nego najgore opcije. Pa nije ni čudo što je svet posle svega tako neraspoložen i natmuren, što je teško reklamirati sreću, a pogotovo, nažalost, kad je čovek pisac. Uprkos tome, ja nastojim da ne podlegnem takvim uticajima i da zadržim poštovanje prema sreći i prema srećnim ljudima, i nastojim da, što je češće moguće, posećujem ona mesta koja, bar za mene, znače sreću, pa između ostalog, i pozorište. Međutim, suprotno nekim drugim, ako je moguće tako reći, srećama, ova traje već više od dvadeset godina, i mislim da bez nje, čak i ako bih hteo, više ne mogu. Davno, 1936, okupio sam družinu i u jednom jeftinom lokalu u Alžiru pravio sam predstave po tekstovima takvih autora kao što su Malro, Eshil, Dostojevski i slični. Dvadeset i tri godine kasnije postavio sam na scenu Zle duhe tog istog Dostojevskog. I sam sam se čudio toj retkoj vernosti ili, ako vam se više dopada, trajnoj zatrovanosti, pa sam pokušao da pronađem u sebi uzroke ove vrline - ili slabosti. Našao sam dve vrste razloga. Jedna vrsta potiče iz moje prirode, a ona druga vrsta proizlazi iz prirode pozorišta.
Prvi, priznajem, ne baš sjajan razlog, jeste to što s pozorištem mogu da pobegnem od onoga što me u mom spisateljskom zanatu nervira. Najpre od onoga što bih nazvao beskorisnom preopterećenošću. Zamislite samo, recimo, da je vaše ime Fernandel, Brižit Bardo, Ali Kan ili, skromnije, Pol Valeri. I da na mestu bilo kojeg od ovih prezimena i imena ugledate u novinama svoje ime i prezime. A čim vam se ime pojavi u novinama, počinje ta vrsta prekomerne opterećenosti. Zatrpavaju vas gomilama pisama, raznim pozivnicama, na njih treba odgovoriti, dobar deo vremena trošite zapravo na bezuspešne pokušaje da sprečite gubitak vremena. Polovinu svoje ljudske energije trošite na to da na bilo koji mogući način kažete ne. Glupo, zar ne? I te kako je glupo. Ali to je kazna za našu taštinu. Primetio sam, međutim, da rad u pozorištu, mada je to takođe zanat taštine, svi respektuju. Dovoljno je reći da ste usred proba, i da smesta budete okruženi sferom dobrohotnosti. I ako je čovek dovoljno lukav, kao što sam ja na primer, koji čitav dan, pa čak i uveče, držim probe, može sebi da udesi bezmalo rajski život. S tog stanovišta, pozorište je moj manastir. Sva uzbuđenja spoljnog sveta zamiru podno njegovih zidina, a unutar posvećene dvorane jedna marljiva zajednica iskušenika, utonula u jednu jedinu meditaciju, okrenuta jednom jedinom cilju, priprema se za svetu misu koju će prvi put služiti one znamenite večeri.
U redu, pričajmo o tim iskušenicimam, o pozorišnim ljudima. Da li vas reč iskušenik iznenađuje? Jedna vrsta, hajde da kažem, specijalizovane štampe, deo medija vam sugeriše: zamislite ta pozorišna bića kao neke životinje koje prekasno ležu, i prerano se razvode. Pretpostavljam da ću vas razočarati sad ako kažem da je pozorište mnogo svakodnevnije od slike koja se o njemu formira u javnosti, i da se u njemu manje razvode nego, recimo, u tekstilnoj, konditorskoj industriji, ili u novinarstvu. Radi se, naprosto, o tome da, ako se to desi u pozorištu, ljudi o tome više pričaju. Možda je to i prirodno. Može se pretpostaviti da srce naše Sare Bernar više zanima našu javnost nego, recimo, srce nekog gospodina Busaka. I to je, u osnovi, razumljivo. Ali ta okolnost ne menja činjenicu da umetnost na daskama, usled fizičkog otpora i napora disanja, zahteva izvestan izbalansirani atletizam. To je zanat u kojem telo igra ogromnu ulogu, ne zbog toga što ga arčimo na besmislice - ili ga bar ne arčimo u većoj meri nego bilo gde drugde - nego zato jer smo naprosto prinuđeni da ga poštujemo, odnosno, da ga održavano u formi. U tome smo uglavnom puni vrlina, naravno iz puke nužde, što je jedini način bivstvovanja. Ali, udaljavam se od predmeta. Ono što hoću da kažem, bez obzira na njihove vrline i mane, ja volim društvo pozorištaraca više nego društvo intelektualaca, društvo svojih kolega pisaca. I to ne samo zato što su intelektualci – kao što je poznato – tek iznimno vredni ljubavi i što ne umeju ni jedni druge da vole. Ali u društvu intelektualaca, ne znam zašto, uvek imam osećaj da neprestano moram da se izvinjavam. Bez prestanka imam osećaj da kršim neka od plemenskih pravila. To onda remeti moj prirodni mentalni sklop i, lišen te prirodnosti, počinjem da idem na sopstvene živce. Na daskama pozornice, naprotiv, osećam se veoma prirodno, odnosno, i ne pomišljam na to da li sam ili nisam prirodan, i sa saradnicima delim radosti i jade zajedničkog posla. To se zove, pretpostavljam, drugarstvo, ono koje je najbliže, recimo, ratnom drugarstvu. Tu vrstu drugarstva sam izgubio, na primer, kada sam napustio one novine koje smo zajedno pravili, i to sam pronašao, ponovo, kada sam se vratio u pozorište. Znate, pisac je usamljenik kad radi, i samotan je kad se sudi o njegovom delu, a naročito je samotan kad sam sudi o sebi. A to ne valja, to nije zdravo. Ako je normalnog mentalnog sklopa, kucnuće čas kad će mu zatrebati neko ljudsko lice, toplina neke zajednice. To je objašnjenje velike većine onih veza koje pisci uspostavljaju: braka, akademije, politike. Ovi izgovori, naravno, ništa ne rešavaju. Čovek ne može tek tako da napusti samoću, a da je više ne priželjkuje. Čovek bi istovremeno voleo i papuče i veliku strast, voleo bi da bude akademik, ali tako da ostane nekonformista, a politički angažovani bi hteli da u tom svojstvu mogu da deluju i da ubijaju, ali da istovremeno zadrže i pravo na ocenu da to uopšte nije u redu. Verujte mi, umetnička profesija danas uopšte nije sinekura.
U svakom slučaju, meni pozorište nudi onu vrstu zajednice koja mi je potrebna, onaj materijalni oslonac i, ujedno, ona ograničenja koja su svakom čoveku, svakom duhovnom biću, neophodna. U samoći je umetnik, doduše, gospodar, ali gospodar ničega. U pozorištu ne može da gospodari. Ono što želi da obavi zavisi od drugih. Reditelju su potrebni glumci, a njima je potreban on. Ako je ova uzajamna zavisnost - ponizna i dobre volje, a to dvoje idu zajedno – prihvaćena, onda ona čini temelj solidarnosti zanata i materijalno otelotvoruje drugarstvo svakodnevice. Ovde smo svi vezani jedni za druge, ali pri tom niko ne prestaje da bude slobodan. Nije baš rđava formula društva budućnosti, zar ne?
Ali, oprez! Da se razumemo, pojedini glumci mogu, kao ličnosti, da budu isto tako nepodnošljiva stvorenja kao sva druga ljudska bića, uključujući dakako i reditelja. I ponekad su čak i nepodnošljiviji kad se posve prepustimo ljubavi prema njima. Ali razočarenje, ako ono uopšte i usledi, dolazi uglavnom posle neke od etapa rada, kad se svi vraćaju svojoj usamljeničkoj prirodi. U ovom zanatu, u kojem baš nema previše logike, s ubeđenjem se tvrdi da fijasko kvari odnose u ansamblu, a to je iščezavanje svih onih nada koje su za vreme proba držale ansambl ne okupu. Jer tu vrstu zajednice ne održava na okupu ništa drugo nego blizina cilja i ulog. Jedna stranka, jedan pokret, jedna crkva – i to su takođe nekakve zajednice, ali cilj kojem one teže gubi se negde u magli neke daleke budućnosti. U pozorištu, međutim, plodovi rada, bez obzira na to da li će biti slatki ili gorki, biće ubrani jedne, jasno obznanjene, veoma striktno određene večeri, a to se veče svakim radnim danom sve više približava. Zajednička pustolovina, svima dobro poznati rizici te pustolovine, stvaraju zbog toga od muškaraca i žena tim koji se u celosti okreće jednom jedinom cilju koji nikad više neće biti tako dobar i tako lep nego one željno iščekivane večeri kada će sve biti odlučeno.
Zajednicama graditelja ili renesansnim kolektivnim slikarskim radionicama, mogla je da bude poznata ta vrsta zadovoljstva koju imaju prilike da osete oni koji rade neku veliku predstavu. Treba odmah dodati i to da, dok druga umetnička dela trajno ostaju, predstava je prolazna, pa je oni koji su je stvorili utoliko i više vole, jer znaju da će jednog dana umreti. Ja sam kao mladić jedino u ekipnim sportovima upoznao onaj snažni osećaj nade i solidarnosti koji je pratio duge i iscrpljujuće treninge sve do utakmice pobede, ili poraza. Zapravo, i ono zrnce moralnog držanja s kojim raspolažem, stekao sam na fudbalskim igralištima i na daskama pozornica, to su bili moji pravi univerziteti.
Ali, da ostanem kod ličnih motiva, moram dodati i to da mi pozorište pomaže u izbegavanju onih apstrakcija koje prete svakom piscu. I kad sam bio novinar, više sam voleo rad na prelamanju lista za mermernim stolom štamparije, nego one propovedi u redakciji koje se zovu uvodnici. Isto tako, i u pozorištu volim onaj posao koji je ukorenjen u haotičnom sistemu reflektora, podijuma, platnenog dekora, rekvizita. Neko je rekao, ne znam više ko, da dobar reditelj mora svojom rukom da odmeri težinu dekora. To je veoma važno umetničko pravilo i ja volim onaj zanat koji zahteva da istovremeno imam u vidu psihologiju protagonista, mesto jedne stone lampe ili saksije na sceni, teksturu materijala i težinu ili lakoću sanduka koji treba uneti na scenu. Kada je moj prijatelj Majo radio scenografiju za Zle duhe, složili smo se da moramo početi s građenom scenografijom, s jednim teškim salonom, teškim nameštajem, to jest, da pođemo od stvarnosti, da bismo potom postepeno uzneli komad u višu sferu koja je manje ukorenjena u materiji, i potom stilizovati scenu. Komad se, prema tome, završava u nekom irealnom ludilu, ali on je sastavni deo jednog određenog mesta i ispunjen je materijom. Zar to nije i određenje same umetnosti? Niti je stvarnost po sebi, niti imaginacija po sebi, već iz stvarnosti izrasla imaginacija.
To su moji lični razlozi zbog kojih pozorištu posvećujem toliko vremena i zbog čega uporno uskraćujem svoje vreme svečanim večerama i takozvanom društvenom životu uopšte, u kojem se čovek samo dosađuje. Ali to su samo ljudski razlozi. Postoje i umetnički, dakle tajanstveniji razlozi. Jedan od njih je, pre svih, taj da je pozorište poprište istine. Uprkos tome što se uglavnom smatra da je pozorište svet iluzija. Tome ne treba verovati. Meni se čini da samo društvo više živi u iluzijama, i sasvim je sigurno da ćete na pozornici naići na mnogo manje glumatanja nego napolju, u gradu, na ulici. Uzmite samo jednog takvog glumca, neprofesionalca, koji se trsi po salonima, u državnoj upravi, ili na našim generalnim probama. Izvedite ga na scenu i postavite ga u određenu situaciju. Postavite ga u unakrsnu svetlost refelektora od ukupno četiri hiljada vati i, evo, gotovo je s glumom, videćete ga tamo u izvesnom smislu golog, u svetlosti istine. Da, svetlosti pozornice su nemilosrdne, i ni svi trikovi sveta ne mogu sprečiti da ljudi koji se kreću i govore na onih šezdesetak kvadrata scene, ne progovore o sebi i da, uprkos kostimu, ne razotkriju sami sebe. Postoje ljudi koje sam dobro i dugo poznavao, ali samo onu njihovu stranu koju su pokazivali. Posve sam siguran da bih uistinu mogao da ih upoznam, onakve kakvi stvarno jesu, ako bi ljubazno pristali da na sceni isprobaju neke likove sasvim druge prirode i iz nekog drugog stoleća. Oni koji vole tajne ljudske duše i tajanstvene istine ljudi, treba samo da dođu ovamo i može im se desiti da njihova neutaživa radoznalost ovde očemeri. Baš tako, verujte mi, ako hoćete da živite u istini, za to vam treba pozorišna igra.
Često me pitaju: kako uspevate da uskladite rad u pozorištu i književnost? Pravo da vam kažem, bavio sam se, delom iz nužde, a delom i iz zadovoljstva, raznim zanatima, ali sve sam ih mogao uskladiti s pisanjem, jer sam na kraju krajeva ipak ostao pisac. Štaviše, slutim – ako bih se jednom pomirio s tim da budem samo pisac – da bih možda i prestao da pišem. A što se pozorišta tiče, usklađivanje je automatsko, jer za mene je pozorište žanr književnosti najvišeg ranga, u svakom slučaju najuniverzalniji. Poznavao sam i voleo sam jednog reditelja koji je često ponavljao svojim piscima i glumcima sledeću rečenicu: „Pišite i igrajte za jednog jedinog ludaka koji sedi tamo u gledalištu.” I - ja sam ga dobro znao - time on nije hteo da kaže da budemo budalasti i ordinarni, nego da se svakome obratimo na njegovom jeziku. Odnosno, za njega i nije bilo ludaka; po njegovom mišljenju svako je zaslužio naše interesovanje. Postoji opasnost, ne poričem, da čovek gađa previsoko ili prenisko. Postoje autori koji se uvek obraćaju najglupljima u gledalištu i, bogami, to su po pravilu vrlo uspešni autori, a ima i onih koji se obraćaju samo najinteligentnijima, i oni skoro uvek propadaju. Pređašnji nastavljaju onu veoma francusku tradiciju koju bismo mogli nazvati glorifikacijom postelje, a ovi potonji pak samo spuštaju još po koju vezu zeleni u lonac u kojem se krčka čorba filozofije. Od onog trenutka, međutim, kad autoru pođe za rukom da veoma jednostavno progovori, ali da pri tom u svom predmetu ostane na najvišem nivou, on će da nastavi najbolje tradicije umetnosti i da u gledalištu objedini, u istoj emociji ili u istom smehu, sve slojeve i sve duhove. Ali, budimo pravedni: to uspeva samo najvećima.
Pitaju me, i to pomalo zabrinuto, a baš me to, verujte, naročito izvodi iz takta: „Vi ste i sami kadri da pišete komade, zašto ipak pribegavate adaptacijama tuđih tekstova?” Naravno, napisao sam i sam nekoliko dramskih tekstova, napisaću ih verovatno još, ali nikako zbog toga da bi dotičnima to poslužilo kao izgovor da se s izvesnim žaljenjem izraze o mojim adaptacijama. Jer kad sam pišem komad, tada pisac radi nešto što se uklapa u jedan šire zamišljeni projekat. Kada pak radim adaptaciju nekog teksta, tada u meni radi reditelj prema sopstvenim idejama o pozorištu. Ja zapravo verujem u totalnu predstavu koju je izmislio, inspirisao i uobličio jedan te isti duh, napisao i na scenu postavio isti čovek – to omogućava jedinstvo odlučujućih elemenata predstave, zvuka, stila i ritma.
Budući da imam sreću da sam mogao da budem i pisac, i reditelj, i glumac - pokušao sam da ostvarim upravo ovu koncepciju. Naručim od sebe tekst, prevod ili adaptaciju, koju potom, tokom proba, prema zahtevima rediteljske zamisli, iznova oblikujem. Ukratko, sarađujem sa samim sobom, a ta okolnost isključuje sve konflikte koji su, hajde da priznamo, toliko česti između pisca i reditelja. I ja u tome ne nalazim ništa ponižavajuće, tako da ću, koliko god budem u prilici, da nastavim s tom praksom. Ne mislim da scenske postavke ovih adaptacija idu na uštrb mog spisateljskog angažmana; naprotiv, takav utisak bih verovatno imao kada bih radio predstave koje bi se zbog nepretencioznosti, beznačajnosti, dopale publici, a koje smo viđali i koje i sad gledamo na pariskim scenama, ali koje mene ispunjavaju gorčinom. Ne, uopšte ne mislim da sam postao neveran svome zanatu kad sam na scenu postavio Zle duhe, predstavu koja obuhvata sve ono što trenutno o pozorištu znam i verujem.
To je, dakle, ono što volim i ono čemu ja služim u pozorištu. Možda ipak neću još dugo moći da se tome posvećujem. Naime, ovaj težak zanat ugrožen je danas vlastitom plemenitošću. Neprekidni rast troškova produkcije, birokratizacija struke, strukovnih tela, polako, ali neumitno, guraju privatna pozorišta u pravcu najgore komercijale. Mogao bih dodati još i to da mnogi upravnici, sa svoje strane, blistaju od dubokog nepoznavanja posla kojim se bave, kao da su ih ovim položajima nagradile nepoznate, tajanstvene vile. Tako je omogućeno da i ovi domovi veličanstvenosti postanu domovi jadnih tričarija. Da li je to razlog da odustanemo od borbe? Ne verujem. Pod svodovima pozorišnih zdanja, među dekorom, uvek tumara neka vrsta vrline umetnosti i zaslepljenosti koja ne dopušta da baš sve propadne. I čeka na nas. Na nama je da ne dozvolimo da te vrline usahnu, i da ne dozvolimo da trgovci i industrijalci isteraju umetnost iz njenog carstva. Zauzvrat, ona će nas uspraviti i sačuvati našu čvrstu vedrinu. Davati i primati - to je suština sreće, zar ne? I to je konačno i onaj nekažnjeni život o kojem sam govorio na početku. Da, taj snažni, slobodni život koji je svakome potreban. Pa, napred, prionimo na pripremu nove premijere. (Intervju Albera Kamija, emitovan na Francuskoj TV 12. maja 1959)

Na isti način, vreme nas nosi i tokom svih životnih dana bez sjaja. Ali uvek dođe trenutak kada i vreme treba da se ponese. Mi živimo od budućnosti: “sutra”, “kasnije”, “kada budeš u prilici”, “s vremenom ćeš shvatiti!. Ove nelogičnosti su zadivljujuće, jer se na kraju radi o samoj smrti. Međutim, ipak dođe dan kad čovek vidi ili kaže da mu je trideset godina. Na taj način on potvrđuje svoju mladost. Ali, istovremeno, on se postavlja u odnos prema vremenu i u njemu zauzima svoje sopstveno mesto. Priznaje da se nalazi u jednoj tački krivulje koju treba da pređe. On pripada vremenu i, zbog užasa koji ga obuzima, u njemu prepoznaje svog najgoreg neprijatelja. Sutra, on želi sutra, iako bi celim svojim bićem morao to da odbije. Ta pobuna tela, to je apsurd (...)
Vi mi ovaj svet objašnjavate jednom slikom. Priznajem da ste tim putem stigli do poezije: ali ja to nikad neću spoznati. Imam li vremena da se zbog toga razbesnim? Pa vi ste već promenili teoriju. Tako je ta nauka, koja je trebalo svemu da me poduči, završila u hipotezi, ona mračna lucidnost u metafori, a ona nepouzdanost razrešena je u umetničkom delu. Zašto mi je bilo potrebno toliko truda? Blage linije ovih brežuljaka i ruka večeri na ovom uznemirenom srcu mnogo me više poučavaju. Vratio sam se svom početku (...)
U ovom trenutku, apsurd, jednovremeno tako očigledan i tako težak za pokoravanje, vraća se u čovekov život i pronalazi svoju domovinu. U ovom trenutku, čak, duh može da napusti neplodnu i sušnu stazu svesnog napora. Taj put se sada iznenada pojavljuje i u svakodnevnom životu. On pronalazi svet nepoznatog “nečeg”, ali čovek se na njega vraća sa svojom pobunom i svojom oštroumnošću. On je zaboravio jednom naučenu nadu. Ovaj pakao sadašnjeg, to je, konačno, njegovo kraljevstvo. Svi problemi iznova zaposedaju svoju oštrinu. Apstraktna očiglednost povlači se pred lirizmom oblika i boja. Duhovni sukobi otelotvoruju se i ponovo pronalaze bedno i veličanstveno utočište u ljudskom srcu. Nijedan nije razrešen. Ali svi su promenili oblike. Da li ćemo umreti, izbeći to pomoću skoka, obnoviti građevinu ideja i oblika po svojoj meri? Ili ćemo, suprotno tome, da podržimo bolnu i čudesnu opkladu apsurda? Učinimo u tom pogledu poslednji napor i izvucimo zaključke. Telo, nežnost, stvaranje, delanje, ljudska plemenitost, ponovo će zauzeti svoje mesto u ovom besmislenom svetu. Čovek će, najzad, u njemu naći vino apsurda i hleb ravnodušnosti, kojima hrani svoju veličinu (...)
Glumac vlada u prolaznom. Od svih slava, poznato je, njegova je najprolaznija. Tako se bar kaže. Ali sve slave su prolazne. Sa tačke gledišta Sirijusa, Geteova dela biće za deset hiljada godina prašina, a njegovo ime biće zaboravljeno. Možda će neki arheolozi tražiti “svedočanstva” o našem vremenu. Ta ideja uvek je bila poučna. Kad se o njoj dobro razmisli, ona svodi sva naša nastojanja na duboku plemenitost koju nalazimo u ravnodušnosti. Ona iznad svega upravlja našim zabrinutostima prema najsigurnijem, to jest, prema neposrednom. Od svih slava najmanje je varljiva ona koja se živi. Glumac je, dakle, odabrao slavu jedinstvenu, onu koja se posvećuje i koja može da se iskusi. Iz toga što sve jednoga dana mora da umre, on upravo izvlači najbolji zaključak. Glumac uspeva ili ne uspeva. Pisac čuva nadu čak i ako je nepriznat. On pretpostavlja da će njegova dela svedočiti o tome šta je on bio. Glumac će, u najboljem slučaju, da nam ostavi jednu fotografiju i ništa od onog što je bio on sam, njegovi pokreti i njegova ćutanja, njegov kratki uzdah ili njegova ljubavna uzdisanja neće doći do nas. Ne biti poznat, za njega znači ne igrati. A ne igrati, to mu znači stotinu puta umreti sa svim bićima koja bi mogao da oživi ili vaskrsne (...)
Mimičar prolaznog, glumac se kreće i usavršava samo u prividnom. Pravilo glume je da se srce iskazuje i tumači samo pokretima i telom – ili glasom, koji je, koliko duša, toliko i telo. Zakon ove umetnosti nalaže da sve bude uvećano i da se sve prevodi kroz telesno. Kad bi na sceni trebalo da se voli kao što se stvarno voli, da se koristi onaj nezamenljivi glas srca, da se posmatra na način kao kad duboko razmišljamo, naš bi govor ostao nerazumljiv. Ćutanja, ovde, treba da se čuju. Ljubav podiže ton, čak i nepokretnost postaje velelepna. Telo je kralj. (Iz: Alber Kami, Mit o Sizifu; prevela s francuskog Vesna Injac)

	..Alber Kami	Srpsko narodno pozorište

	..NESPORAZUM

			ALBER KAMI: ZAŠTO PRAVIM POZORIŠTE?
	REČ AUTORA


	KRITIKA