| |
 |
| |
Blistava mreža obmane
Ni jednu opsenu, zavedenost, opčinjenost, začaranost, omađijanost, divotu, glupost i zatucanost, zatvorenost i zaslepljenost uma i osećanja, ideološku, religioznu, ili ljubavnu, pesničku, ni jednu zamku, ili tamnicu jezika, nije jednostavno odgonetnuti, razložiti. Šekspirove komedije, na primer, pune su različitih tipova začaravanja, očaravanja, „trovanja” duše i tela, magije i magičnih napitaka. Dakako, nije jednostavno razabrati čime je sve, na koji način, kojim veštinama, moćima, pretvaranjima i podilaženjima, Tartif obrlatio uglednog građanina, i oca porodice, Oberona. Da li moćima i lukavstvima izražavanja, veštinom govora, ili pretvaranja, preuzimanjem na sebe različitih uloga, pobožnog, nesebičnog i neporočnog bića, recimo. Da se tupavi Orgon nije zaljubio, što se ljudima događa, u svoje „dobro delo”, u ono što je učinio za Tartifa. Biće da Oberona u njegovoj okolini niko nije osobito voleo, da ga, što bi se reklo, niko nije uzimao ozbiljno, niti mu posvećivao osobitu pažnju. Sve su porodice surove i sebične na svoj način! U svakom slučaju, Tartif, kao i svaki valjan, i vešt prevarant, svoju moć zasniva i na umešnosti izbora žrtve. Sa svim svojim svojstvima, pa onda i svojstvima porodice, društva, životne filozofije, vladajućeg stila života, Oberon je Tartifu došao kao bogomdan, kao kec na jedanaest! Uostalom, u ovoj molijerovskoj ujdurmi, Bog i božije su žestoko zloupotrebljeni i krivotvoreni, da bi se svekoliko, religiozno, naučno, staleško, stilsko licemerje i laž, očitovali, otelotvorili. Rečju, „Tartif”, ili blistava mreža obmane.
Na gostovanju u Narodnom pozorištu u Beogradu, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada izvelo je Molijerovog „Tartifa” u režiji Dušana Petrovića, sa Nenadom Pećinarom u naslovnoj ulozi. Reditelj Dušan Petrović se, očigledno, nije bavio odgonetanjem, otvaranjem tartifovske šifre, niti mu je bilo stalo do verbalnih, i drugih igara i blistavosti. Prestravio se, izgleda, od klasicističke strogosti i preciznosti, od svega odviše stilskog, estetizantnog, od istorijske dosade, pa je Molijerovu komediju visokog stila preveo u komediju uspešno i trajnije razvijanu u našoj tradiciji, u kojoj, u ovom srpsko-prečanskom loncu, ima od svega pomalo. Nešto od glave, pa od repa i ušiju, malo suvog, i svežeg, svinjskog i goveđeg, slaninice, i tako redom! Dodao je Petrović Molijeru čulnosti, erotike, mesnatosti, raspusnih tričarija i vatačina, pucanja i tucanja. Pa onda, malo od „Ožalošćene porodice”, malo od Sterije i Trifkovića, pa redom, od Dušana Kovačevića, i najzad, i malo lajavosti, šegačenja, komendijanja i marginalnosti u kojoj plivaju akteri komedija – farsi Aleksandra Popovića. Osavremeniti, ili tumačiti na nov način, u ovom slučaju, znači, dodavati komediji na kinetičnosti, biti jasan, glasan, pa kada se mora i – bukvalan. Od Molijera u predstavi Srpskog narodnog pozorišta, nije ostalo mnogo, a ono što je naše vreme predstavi dodalo govori jezikom kupovine i pridobijanja, love i surovih, nezastrtih igara. To više nije komedija u kojoj „reči krilate” zamumljuju „istinsku stvar”. Petrović je sa Molijerovih reči prešao na svoja i dela našeg vremena, i njegove brutalnosti, ordinarije, strategije i taktike. Nema tu šta da se filozofira, kao da kaže reditelj! I udara po sred srede! U glavu, pod rep! Vreme je da „istinska stvar”, ono što se krije ispod maglovitih književnih reči, dođe po svoje. Ni đavo ne zaboravlja svoje! Tartif Nenada Pećinara u znaku je, u ulozi je, dirljive i duboke skrušenosti i pobožnosti iza kojih se kriju apetit i oblapornost svih vrsta. Iako još lukavi, laska, podilazi, obmanjuje, mudro računa na tuđe, ženske, muške i slabosti vremena, njegova strategija zavođenja i osvajanja tela, duša i poseda je ovovremena, operativnija je, funkcionalnija, efikasnija, brutalnija. Ni drugi akteri Petrovićeve predstave nisu drugačiji. Ono što im je na jeziku, nije i na srcu! Ispod mire sto đavola vire! Kao u slučaju Orgonove kćeri Marijane čiju provincijalnu naivu prokazuje Jovana Mišković. Svako dere i delje, magarči, koga može i koga stigne! Vreme opadanja, majmunisanja, opet! Orgonov šurak Kleant, pomalo komičan nosilac „zdravog razuma”. Ovakav Kleant pomaže reditelju da u „Tartifu” otkriju i obelodane ono što oni zamišljaju, i vide kao pravi, skriveni život, u kome i mi klecamo, posrćemo, svoju igru igramo. Orgon Dušana Jakišića se valjano uklapa u Petrovićevu inscenaciju i ubedljivo je čovek mesa i krvi, i utoliko je teže poverovati u dobrotu i pobožnost ovako duhovno zatravljenog Orgona. U Elmiri, ženi Orgonovoj Jovane Stipić, najviše je tragova molijerovske komičke duhovnosti i nečeg od slavne ženske ćudi, lukavosti, zavodljivosti, pameti. U Petrovićevoj predstavi Dorina je nosilac kontraigre: što Tartif zamuti, Dorina izbistri. Na mesto verbalnog, Dorina će postaviti fizičko, opipljivo u svakom slučaju! Ovakva Dorina Sanje Ristić-Krajnov kao da sledi jezičku melodiju razborite cure iz niške ili vranjske mahale! Dorinu kao i ostale dame i lažnu gospodu, u duhu rediteljeve inscenacije, odenula je Dragica Laušević. Scenografija Marija Kalabić. Kompozitor Irena Popović. Prevod Branislav Miljković. Dramaturg Svetislav Jovanov. U ostalim ulogama: Mirjana Gardinovački, Strahinja Bojović, Marko Savić, Miodrag Petronje, Anka Popović i drugi.
Da, valja raspravljati o stvarima, ne o rečima, ali gole stvari malo i nedovoljno kazuju kad ostanu bez podrške stila, sjaja igre i dvosmisla.
Muharem Pervić, Politika, 25. mart 2008. |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
