СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Три пара у овој неоегзистенцијалистичкој романтичној комедији проводе време на крову једне вишеспратнице, где ратују са урокљивим птицама, громовима, струјом и ванземаљцима. У међувремену славе се Фромов, Бекетов и Макијавелијев рођендан, пије се у славу Пазолинија и покушава се докучити шта се све издешавало баксузном Чанету од праисторије до данас и од Темерина до Дубаија. А успут се и заљубљује у своје изабранике за које се, захваљујући грофу Маривоу, мисли да су туђи. Аутор је сматрао да је право време за повратак Театру Абсурда. И ето.
Реквијем за сањаре
Роман Нећемо о политици последњи је у трилогији романа о Београду (прва два су Хоћеш ли да попијеш нешто и Октоберфест) у којима се главни јунаци крећу у боемски настројеној супкултури која бекством у, како је лепо приметио Игор Мандић, вечиту адолесценцију, не прихвата да озбиљно схвати правила игре друштва у коме владају ирационалност и апсурд. У мом одсуству, роман је за сомборско Народно позориште драматизовао мој млађи колега Владан Радосављевић кога до данас нисам упознао. До данас нисам упознао ни редитеља представе Кароља Вичека.
Историја текста Годо на усијаном лименом крову почиње у Ајови, пре више од двадесет година. Чак се сећам и да је био диван, пролећни дан, после дуге и тешке зиме. Уживао сам у шетњи по центру Ајова Ситија све док нисам налетео на колегиницу с класе Сју Бенет. Безазлено је приметила да ја мора да сам завршио драму чим се тако безбрижно шеткам. Какву драму? Шта се правим луд, па Стив и Џуди су отказали и Козмо је одредио да се пређе на следећег, а то сам ја. На постдипломским студијама имали смо јавна читања својих драма по утврђеном реду. Очајан одем кући; до следећег термина остала су само два дана. И сад наступа холивудски обрт. Док сам тако буљио у светлуцави екран тек набављеног рачунара, поглед ми је пао на писмо од Драгана Кресоје.
Он је управо био екранизовао Октоберфест и питао ме имам ли неки сценарио за наставак наше сарадње. Ја сам му био предложио да сада екранизујемо и Нећемо о политици и направио сам био синопсис, где се већина радње дешавала на крову једне вишеспратнице. Њему то није одговарало, јер је у Београду, што ја нисам знао, већ играна једна драма и спреман је филм по њој, а радња се дешавала управо на крову зграде. Пала ми је на ум спасоносна идеја да по том синопсису направим драму, јер једино тако могу да напишем нешто за мање од 48 сати. Одмах сам скувао лонац кафе и бацио се на посао.
Као што се то понекад догађа, све се некако фино уклапало. Драма се, како то кажу, писала сама, а све мање личила на роман од кога је потекла. Тек у зору, кад сам задовољан постигнутим правио паузу, буљећи у дан који се рађао, сетио сам се да је мало чудно да мене Сју Бенет обавештава да је на мене ред, а да ме нико није звао да ме званично обавести. А онда сам се сетио да сам ја на првој години студија наложио њу како је на њу ред, још на самом почетку године, па је отрчала код нашег тадашњег шефа одсека Боба Хедлија, упала му у канцеларију и претила убиством и самоубиством ако је не ослободи те “обавезе”.
Наравно да сам касније тог дана сазнао да се од мене уопште не очекује готова драма још три недеље и морао сам да честитам Сју Бенет на успешној освети због њене својевремене бламаже. (Наравно да нисам очекивао да ће она да одјури право код шефа одсека, био сам тазе у Америци и нисам знао колико су Американци и Американке људи и жене од акције, што смо после сви видели на разним примерима). Истовремено сам јој био и захвалан, јер ме је натерала да већи део посла урадим пре времена, па је било шансе и за дотеривања. Сју је и даље жива и бави се неким педагошким радом, нашао сам је на интернету. Драган Кресоја је трагично настрадао са својим сином у паду хеликоптера код Калемегдана.
Враћао сам се повремено драми и, што сам више на њој радио, све је мање остајало од романа. У данашњој верзији остале су две реченице. Ипак, из поштовања према аутору романа, наводим га као инспирацију. Вратио сам се у родну земљу после двадесетогодишњег избивања и брзо схватио да ирационалност и апсурд и даље играју врло важне улоге. Последња верзија Годоа на крову се тако сама наметнула. Она је заправо један реквијем за сањаре. Она је апел да се безопасни идеалисти (наравно да има и оних других) оставе на миру, мада признајем да дају лош пример и могу да делују заразно. Коначно, она је и молба ванземаљцима да поједине наше суграђане врате ако им више нису потребни.
Бранко ДИМИТРИЈЕВИЋ

Изузетно маштовита представа
„Годо на усијаном лименом крову” Бранка Димитријевића је савремена комедија, стилски врло аутентична, инспирисана ауторовим романом „Нећемо о политици” (1986). Радња се дешава на крову једне зграде, где три пара уживају у доколици, славе рођендане Макијавелија, Фрома и Бекета, или се претварају да су ликови из драмске литературе.
Писац кокетира са традиционалним комедиографским обрасцима (замена идентитета, троструко венчање као епилог), као и са мотивима из познатих драмских дела (Бекета, Маривоа, Тенеси Вилијамса). Ова врста референтности на позоришну традицију је ауторефлексивна и аналитичка, затим функционише као комичко средство, а има и драматуршку функцију, у дефинисању заплета/расплета радње.
Редитељ Никола Завишић је текст поставио изванредно ритмично и музикално тако да се, понекад, стиче утисак да је реч и о музичкој представи. На сценографски минималистичком простору (дизајн сцене и костима Ивана Васић), сви глумци, подједнако уверљиво и глатко, са заразним еланом играју ову романтичну комедију. Игор Павловић обликује стално замишљеног и одсутног Озија који непрестано цитира бројне уметнике. Глумац игра са елементима театралности, па се у одређеној мери критички односи према тој специфичној изолованости од реалног живота. У једној сцени, док Ози говори о лику и делу Семјуела Бекета, преко звучника се емитују звуци аплаудирања и смејања публике. Овим поступком редитељ даје иронични коментар на ту, мало асоцијалну, опседнутост фикцијом, а истовремено се радња директно поставља у медијски контекст према којем се, такође, на овај јасно артифицијелан начин гради дистанца.
Ненад Пећинар игра Годоа чији се типични хедонизам не топи под налетом гомиле несрећних околности. Марко Савић наступа у улози наивнијег Микија, са упадљивијом телесном гестикулацијом, што се може схватити као његова жеља да скрене посебну пажњу ове екипе, имајући у виду да је најмлађи. Марија Меденица игра на површини веома грубу и мушкобањасту Тамару, а Јована Мишковић ствара лик резервисаније и мистериозније Маје. Сања Ристић-Крајнов игра ноншалантно самоуверену и заводљиву Весну, новинарку која је, по потреби професије, неумољиво дрчна.
Завишићеву режију још карактерише импозантна употреба сценског простора, затим веома креативно и поетично коришћење светла (дизајн светла Никола Завишић и Марко Радановић), као и вишефункционално укључивање музике и других звукова (дизајн тона Горан Симоноски). У представу су уведени и текстови и мотиви који не припадају Димитријевићевом комаду. Они понекад још чвршће везују радњу за нашу стварност, при чему имају и посебне комичке потенцијале, јер се у њима прилично јасно препознајемо.
„Годо на усијаном лименом крову” је изузетно маштовита представа која непредвидиво засмејава, убризгава непроцењиво вредне дозе наде, а даје и релевантна запажања о позоришту, филму и литератури, третирајући их као могућност за есенцијално разумевање света. Иако су животи ових сањара одређени језиво тмурним друштвеним околностима, корупцијом и константном дилемом између останка и одласка из земље, њихов идеализам се уопште не расипа. А тај неизлечиви оптимизам није производ некаквих случајности, већ врло свестан став, у одређеној мери и облик протеста против неискорењивих друштвених неправди, један модус вивенди са предумишљајем.
Ана ТАСИЋ, Политика, 20.03.2008.

Кад порастем бићу ванземаљац
Вештим језиком проговара Бранко Димитријевић кад пише свог “Годоа на усијеном лименом крову”, а вештином му одговарају и реализатори истоимене представе у Српском народном позоришту. Лаконски коментар би био да је у представи реч о генерацијском осећању дистопије деведесетих, нечему јако сличном као што је Момчиловићев “Кад порастем бићу Кенгур”, само што је сценски “одговор” СНП у режији Николе Завишића, наравно, нешто потпуно другачије.
Метафора деце “која ништа не знају”, на крову одакле се види боље, где је ваздух чистији, а бомбардери и(ли) ванземаљци ближе, одлична је инсинуација на то да се сав шљам у овим смутним временима спустио на земљу, само што Димитријевићева намера није ангажованост, него својеврсан интелектуални ескапизам у поље идеалног, поље романтичног, јер Горе, на усијаном лименом крову надомак амбиса, Горе влада Љубав...
Не изгубити смисао за хумор, отрцана је фраза, суштина је спаса, ако ничег другог, онда бар здравља. Управо тако делује “компилацијски” структуриран Димитријевићев текст који у савременом (не постдрамском) маниру окупља духове списа Фрома, Бекета и Макијавелија (и још многих других), да у Новом Саду “испровоцирају” скупове Друштва за прославу рођендана састављеног од Годоа, два млада новинара, двоје деце носталгичних родитеља повратника из Канаде и једног специфично носталгичног “овдоша”. Сви су они, “за своје године”, презрели, исувише мудри да би патили што су ствари врло озбиљне, што им на сву срећу не даје за право да се не играју, да се не ругају (га)врани(ма), злослутници(ма).
Редитељ Никола Завишић и екипа глумаца - Марија Меденица (Тамара/ Таца), Сања Ристић Крајнов (“богиња” Весна), Јована Мишковић (Маја), Ненад Пећинар (Годо), Игор Павловић (Ози) и Марко Савић (Мики), оберучке прихватају прилику да се играју “себе”, очигледно не губећи из вида интенцију да се, баш као ликови на крову, добро забаве и, непотребно је понављати, дистанцирају од песимистичне (позоришне) реалности. Уз сву сложеност испреплетених и разноврсних техничких захтева редитеља, физички и говорну комплексност, они проналазе задовољавајућа решења, на моменте чак и бравурозна (Марко Савић, Јована Мишковић, Марија Меденица).
Занимљиви су - неспутани, Завишићеви манири, претапања реализма, натурализма, театралности и филмских редитељских поступака (slow motion, тензионо илустративна музика, звучни ефекти), којима претежно црно-бело дизајнирана сцена и костими својски иду у прилог. Чак и кад не одоле искушењу да сцене пренагласе, глумци делују шармантно да им се не може одолети. Динамична, убедљива, коначно смешна (духовита) представа Српског народног позоришта. О њеној вишеслојности, евентуалним манама, може се разговарати само након што се (још једном) обавезно погледа.
Игор Бурић, Дневник, 16.03.2008.

	..Бранко Димитријевић	Српско народно позориште

	..ГОДО НА УСИЈАНОМ ЛИМЕНОМ КРОВУ


	КРИТИКА