SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište

Reditelj	NIKOLA ZAVIŠIĆ
Dizajn scene i kostima	IVANA VASIĆ
Dizajn svetla	Nikola Zavišić, Marko Radanović
Dizajn tona	Goran Simonoski
Inspicijent	Snežana Radovanov-Kuzmanov
Sufler	Srđan Stojanović

Predstava traje osamdeset minuta Premijera: 14. mart 2008, Kamerna scena

Pozorišni reditelj. Ponekad pisac. Magistrirao u Pragu. Radio u Srbiji, Crnoj Gori, Češkoj, Holandiji i Švedskoj. Istražuje svetlo u pozorištu. Bavi se lutkama i pozorištem za decu. I za odrasle. Dobijao nagrade. Igra fudbal. Putuje. Još uvek je tu. Za sada. Voli da čuje mišljenje drugog. Ima e-mail adresu.

Ukoliko iko želi da zna više
o predstavi ovoj - tad neka mi piše
velikimag@gmail.com

Godo na usijanom limenom krovu predstavlja jedan drugačiji, optimističan i dobromislen, hedonistički pogled na svet koji tretira vreme na jedan starinski, bonvivanski način. Raspričani i razigrani junaci ove priče o neispunjenim snovima, neostvarenoj slobodi i nikada ostvarenom nezavisnom životu maštaju o situacijama i svetovima mnogo jednostavnijim, čistijim i boljim od stvarnosti koja nas okružuje. Ovo je romantična, antiutopijska, (kvazi)egzistencijalistička gorka komedija sa elementima naučne fantastike. Bekstvo u maštu, od same mašte, uz pomoć mašte i preko mašte.
Nikola ZAVIŠIĆ

Branko Dimitrijević je živeo 19 godina u Sjedinjenim Američkim Državama. Autor je više knjiga, od kojih su najpoznatije Oktobarfest (po kojoj je snimljen istoimeni film), Nećemo o politici i Hoćeš li da popiješ nešto. Nikola Zavišić je magistrirao pozorišnu režiju 2003. na katedri alternativnog i lutkarskog pozorišta Akademije lepih umetnosti u Pragu. Sa trupom ComFactory obišao je mnoge evropske festivale i putovao po Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Češkoj itd. Napisao je preko 300 radio drama "Srbokap" i "Jakovljević" koje su sve emitovane na radiju B-92 u periodu od 1994-2004.

Tri para u ovoj neoegzistencijalističkoj romantičnoj komediji provode vreme na krovu jedne višespratnice, gde ratuju sa urokljivim pticama, gromovima, strujom i vanzemaljcima. U međuvremenu slave se Fromov, Beketov i Makijavelijev rođendan, pije se u slavu Pazolinija i pokušava se dokučiti šta se sve izdešavalo baksuznom Čanetu od praistorije do danas i od Temerina do Dubaija. A usput se i zaljubljuje u svoje izabranike za koje se, zahvaljujući grofu Marivou, misli da su tuđi. Autor je smatrao da je pravo vreme za povratak Teatru Absurda. I eto.

Rekvijem za sanjare
Roman Nećemo o politici poslednji je u trilogiji romana o Beogradu (prva dva su Hoćeš li da popiješ nešto i Oktoberfest) u kojima se glavni junaci kreću u boemski nastrojenoj supkulturi koja bekstvom u, kako je lepo primetio Igor Mandić, večitu adolescenciju, ne prihvata da ozbiljno shvati pravila igre društva u kome vladaju iracionalnost i apsurd. U mom odsustvu, roman je za somborsko Narodno pozorište dramatizovao moj mlađi kolega Vladan Radosavljević koga do danas nisam upoznao. Do danas nisam upoznao ni reditelja predstave Karolja Vičeka.
Istorija teksta Godo na usijanom limenom krovu počinje u Ajovi, pre više od dvadeset godina. Čak se sećam i da je bio divan, prolećni dan, posle duge i teške zime. Uživao sam u šetnji po centru Ajova Sitija sve dok nisam naleteo na koleginicu s klase Sju Benet. Bezazleno je primetila da ja mora da sam završio dramu čim se tako bezbrižno šetkam. Kakvu dramu? Šta se pravim lud, pa Stiv i Džudi su otkazali i Kozmo je odredio da se pređe na sledećeg, a to sam ja. Na postdiplomskim studijama imali smo javna čitanja svojih drama po utvrđenom redu. Očajan odem kući; do sledećeg termina ostala su samo dva dana. I sad nastupa holivudski obrt. Dok sam tako buljio u svetlucavi ekran tek nabavljenog računara, pogled mi je pao na pismo od Dragana Kresoje.
On je upravo bio ekranizovao Oktoberfest i pitao me imam li neki scenario za nastavak naše saradnje. Ja sam mu bio predložio da sada ekranizujemo i Nećemo o politici i napravio sam bio sinopsis, gde se većina radnje dešavala na krovu jedne višespratnice. Njemu to nije odgovaralo, jer je u Beogradu, što ja nisam znao, već igrana jedna drama i spreman je film po njoj, a radnja se dešavala upravo na krovu zgrade. Pala mi je na um spasonosna ideja da po tom sinopsisu napravim dramu, jer jedino tako mogu da napišem nešto za manje od 48 sati. Odmah sam skuvao lonac kafe i bacio se na posao.
Kao što se to ponekad događa, sve se nekako fino uklapalo. Drama se, kako to kažu, pisala sama, a sve manje ličila na roman od koga je potekla. Tek u zoru, kad sam zadovoljan postignutim pravio pauzu, buljeći u dan koji se rađao, setio sam se da je malo čudno da mene Sju Benet obaveštava da je na mene red, a da me niko nije zvao da me zvanično obavesti. A onda sam se setio da sam ja na prvoj godini studija naložio nju kako je na nju red, još na samom početku godine, pa je otrčala kod našeg tadašnjeg šefa odseka Boba Hedlija, upala mu u kancelariju i pretila ubistvom i samoubistvom ako je ne oslobodi te “obaveze”.
Naravno da sam kasnije tog dana saznao da se od mene uopšte ne očekuje gotova drama još tri nedelje i morao sam da čestitam Sju Benet na uspešnoj osveti zbog njene svojevremene blamaže. (Naravno da nisam očekivao da će ona da odjuri pravo kod šefa odseka, bio sam taze u Americi i nisam znao koliko su Amerikanci i Amerikanke ljudi i žene od akcije, što smo posle svi videli na raznim primerima). Istovremeno sam joj bio i zahvalan, jer me je naterala da veći deo posla uradim pre vremena, pa je bilo šanse i za doterivanja. Sju je i dalje živa i bavi se nekim pedagoškim radom, našao sam je na internetu. Dragan Kresoja je tragično nastradao sa svojim sinom u padu helikoptera kod Kalemegdana.
Vraćao sam se povremeno drami i, što sam više na njoj radio, sve je manje ostajalo od romana. U današnjoj verziji ostale su dve rečenice. Ipak, iz poštovanja prema autoru romana, navodim ga kao inspiraciju. Vratio sam se u rodnu zemlju posle dvadesetogodišnjeg izbivanja i brzo shvatio da iracionalnost i apsurd i dalje igraju vrlo važne uloge. Poslednja verzija Godoa na krovu se tako sama nametnula. Ona je zapravo jedan rekvijem za sanjare. Ona je apel da se bezopasni idealisti (naravno da ima i onih drugih) ostave na miru, mada priznajem da daju loš primer i mogu da deluju zarazno. Konačno, ona je i molba vanzemaljcima da pojedine naše sugrađane vrate ako im više nisu potrebni.
Branko DIMITRIJEVIĆ

Izuzetno maštovita predstava
„Godo na usijanom limenom krovu” Branka Dimitrijevića je savremena komedija, stilski vrlo autentična, inspirisana autorovim romanom „Nećemo o politici” (1986). Radnja se dešava na krovu jedne zgrade, gde tri para uživaju u dokolici, slave rođendane Makijavelija, Froma i Beketa, ili se pretvaraju da su likovi iz dramske literature.
Pisac koketira sa tradicionalnim komediografskim obrascima (zamena identiteta, trostruko venčanje kao epilog), kao i sa motivima iz poznatih dramskih dela (Beketa, Marivoa, Tenesi Vilijamsa). Ova vrsta referentnosti na pozorišnu tradiciju je autorefleksivna i analitička, zatim funkcioniše kao komičko sredstvo, a ima i dramaturšku funkciju, u definisanju zapleta/raspleta radnje. Reditelj Nikola Zavišić je tekst postavio izvanredno ritmično i muzikalno tako da se, ponekad, stiče utisak da je reč i o muzičkoj predstavi. Na scenografski minimalističkom prostoru (dizajn scene i kostima Ivana Vasić), svi glumci, podjednako uverljivo i glatko, sa zaraznim elanom igraju ovu romantičnu komediju. Igor Pavlović oblikuje stalno zamišljenog i odsutnog Ozija koji neprestano citira brojne umetnike. Glumac igra sa elementima teatralnosti, pa se u određenoj meri kritički odnosi prema toj specifičnoj izolovanosti od realnog života. U jednoj sceni, dok Ozi govori o liku i delu Semjuela Beketa, preko zvučnika se emituju zvuci aplaudiranja i smejanja publike. Ovim postupkom reditelj daje ironični komentar na tu, malo asocijalnu, opsednutost fikcijom, a istovremeno se radnja direktno postavlja u medijski kontekst prema kojem se, takođe, na ovaj jasno artificijelan način gradi distanca. Nenad Pećinar igra Godoa čiji se tipični hedonizam ne topi pod naletom gomile nesrećnih okolnosti. Marko Savić nastupa u ulozi naivnijeg Mikija, sa upadljivijom telesnom gestikulacijom, što se može shvatiti kao njegova želja da skrene posebnu pažnju ove ekipe, imajući u vidu da je najmlađi. Marija Medenica igra na površini veoma grubu i muškobanjastu Tamaru, a Jovana Mišković stvara lik rezervisanije i misterioznije Maje. Sanja Ristić-Krajnov igra nonšalantno samouverenu i zavodljivu Vesnu, novinarku koja je, po potrebi profesije, neumoljivo drčna. Zavišićevu režiju još karakteriše impozantna upotreba scenskog prostora, zatim veoma kreativno i poetično korišćenje svetla (dizajn svetla Nikola Zavišić i Marko Radanović), kao i višefunkcionalno uključivanje muzike i drugih zvukova (dizajn tona Goran Simonoski). U predstavu su uvedeni i tekstovi i motivi koji ne pripadaju Dimitrijevićevom komadu. Oni ponekad još čvršće vezuju radnju za našu stvarnost, pri čemu imaju i posebne komičke potencijale, jer se u njima prilično jasno prepoznajemo.
„Godo na usijanom limenom krovu” je izuzetno maštovita predstava koja nepredvidivo zasmejava, ubrizgava neprocenjivo vredne doze nade, a daje i relevantna zapažanja o pozorištu, filmu i literaturi, tretirajući ih kao mogućnost za esencijalno razumevanje sveta. Iako su životi ovih sanjara određeni jezivo tmurnim društvenim okolnostima, korupcijom i konstantnom dilemom između ostanka i odlaska iz zemlje, njihov idealizam se uopšte ne rasipa. A taj neizlečivi optimizam nije proizvod nekakvih slučajnosti, već vrlo svestan stav, u određenoj meri i oblik protesta protiv neiskorenjivih društvenih nepravdi, jedan modus vivendi sa predumišljajem.
Ana TASIĆ, Politika, 20.03.2008.

Kad porastem biću vanzemaljac
Veštim jezikom progovara Branko Dimitrijević kad piše svog “Godoa na usijenom limenom krovu”, a veštinom mu odgovaraju i realizatori istoimene predstave u Srpskom narodnom pozorištu. Lakonski komentar bi bio da je u predstavi reč o generacijskom osećanju distopije devedesetih, nečemu jako sličnom kao što je Momčilovićev “Kad porastem biću Kengur”, samo što je scenski “odgovor” SNP u režiji Nikole Zavišića, naravno, nešto potpuno drugačije.
Metafora dece “koja ništa ne znaju”, na krovu odakle se vidi bolje, gde je vazduh čistiji, a bombarderi i(li) vanzemaljci bliže, odlična je insinuacija na to da se sav šljam u ovim smutnim vremenima spustio na zemlju, samo što Dimitrijevićeva namera nije angažovanost, nego svojevrsan intelektualni eskapizam u polje idealnog, polje romantičnog, jer Gore, na usijanom limenom krovu nadomak ambisa, Gore vlada Ljubav...
Ne izgubiti smisao za humor, otrcana je fraza, suština je spasa, ako ničeg drugog, onda bar zdravlja. Upravo tako deluje “kompilacijski” strukturiran Dimitrijevićev tekst koji u savremenom (ne postdramskom) maniru okuplja duhove spisa Froma, Beketa i Makijavelija (i još mnogih drugih), da u Novom Sadu “isprovociraju” skupove Društva za proslavu rođendana sastavljenog od Godoa, dva mlada novinara, dvoje dece nostalgičnih roditelja povratnika iz Kanade i jednog specifično nostalgičnog “ovdoša”. Svi su oni, “za svoje godine”, prezreli, isuviše mudri da bi patili što su stvari vrlo ozbiljne, što im na svu sreću ne daje za pravo da se ne igraju, da se ne rugaju (ga)vrani(ma), zloslutnici(ma).
Reditelj Nikola Zavišić i ekipa glumaca - Marija Medenica (Tamara/ Taca), Sanja Ristić Krajnov (“boginja” Vesna), Jovana Mišković (Maja), Nenad Pećinar (Godo), Igor Pavlović (Ozi) i Marko Savić (Miki), oberučke prihvataju priliku da se igraju “sebe”, očigledno ne gubeći iz vida intenciju da se, baš kao likovi na krovu, dobro zabave i, nepotrebno je ponavljati, distanciraju od pesimistične (pozorišne) realnosti. Uz svu složenost isprepletenih i raznovrsnih tehničkih zahteva reditelja, fizički i govornu kompleksnost, oni pronalaze zadovoljavajuća rešenja, na momente čak i bravurozna (Marko Savić, Jovana Mišković, Marija Medenica).
Zanimljivi su - nesputani, Zavišićevi maniri, pretapanja realizma, naturalizma, teatralnosti i filmskih rediteljskih postupaka (slow motion, tenziono ilustrativna muzika, zvučni efekti), kojima pretežno crno-belo dizajnirana scena i kostimi svojski idu u prilog. Čak i kad ne odole iskušenju da scene prenaglase, glumci deluju šarmantno da im se ne može odoleti. Dinamična, ubedljiva, konačno smešna (duhovita) predstava Srpskog narodnog pozorišta. O njenoj višeslojnosti, eventualnim manama, može se razgovarati samo nakon što se (još jednom) obavezno pogleda.
Igor BURIĆ, Dnevnik, 16.03.2008.

Srpsko narodno pozorište 2008

	..Branko Dimitrijević	Srpsko narodno pozorište

	..GODO NA USIJANOM LIMENOM KROVU


	KRITIKA