| |
| |
Пословично познат по раду са глумцима, Дејан Мијач је сачинио кастинг у коме и епизоде играју прваци нашег позоришта од Стевана Шалајића и Радета Којадиновића, до Новака Билбије, Гордане Ђурђевић-Димић, Душана Јакишића, Ксеније Мартинов-Павловић, Васе Вртипрашког, Мирослава Фабрија, Драгомира Пешића.
Већина критичара је, уз уважавање укупног учинка ансамбла издвојила бриљантну игру Бориса Исаковића у улози Анђела. Антологијским позоришним тренутком назван је онај у којем он изговара свој велики монолог у самом финалу.
Наравно, с респектом је пропраћен учинак Воје Брајовића који је спремно одговорио задатку да буде покретачка машина ове представе, као и Јасне Ђуричић, глумице чија је свака нова улога повод за питање: које су њене крајње могућности, колики је тај спектар боја и валера који она покрива својим талентом.
Младом Срђану Тимарову ни најзахтевнији критичари нису пронашли слабо место.
Дејан Мијач приступа Шекспиру као свом савременику, а његово дело чита као политичку сатиру која врло експлицитно говори о феномену власти, о манипулацији с позиција власти, чита га као причу о патолошком стању једног друштва “корумпираних закона и корумпираног секса” у којем су власт и подземље два лица истог друштвеног естаблишмента.
Костим Бојане Никитовић–Балетић јесте стилизација у којој препознајемо елементе ренесансе, али и викторијанске епохе свесно безвремен и свевремен.
Сценографија Милете Лесковца такође обједињује епохе и конкретне просторе: двор, затвор, манастире и мрачне улице Беча с којих допире музика из филма “Трећи човек” (музички дизајн Стеван Дивјаковић), нимало случајно.
Даринка НИКОЛИЋ
В. Шекспир “Мера за Меру”, режија Д. Мијач, СНП – смела редитељска анализа мефистофеловског наличја власти, уверљиво и узбудљиво позоришно проблематизовање теме коју је Шекспир обрадио на необичан литерарни начин слутећи оно што се у овом нашем времену показује као ванвремена истина, снажна ансамбл представа с изразитим глумачким креацијама.
Александар МИЛОСАВЉЕВИЋ
У својих 138 сезона Српско народно позориште у Новом Саду је на својим сценама имало осамнаест представа које су настале на текстовима Вилијама Шекспира. Додамо ли томе да је најновија премијера означила повратак непревазиђеног класика после неколико година, бива нам јасно да са Шекспиром нема шале. Обраћа му се само онај ко је ментално и физички спреман да се ухвати у коштац са свим захтевима које његове драме стављају пред ансамбл. Пошто “Вили са Ејвона” вели да “само су дела духа мерило”, најновија премијера с Мијачевим потписом потврђује да је дух многочланог ансамбла СНП на завидној висини.
Соња ЈОВАНОВИЋ
Била је то права позоришна гозба. Ми, који смо је гледали имали смо привилегију да гледамо нешто што се виђа једном у десет година.
/Панчевац, Панчево/
Новосадска “Мера за Меру” подухват је каквог је публика желела.
Маша ЈЕРЕМИЋ
Мијач нам једном грубом и горком шалом показује резултат непоправљивог поретка ствари – срећног краја нема, а сви су, тобоже, добили оно што су искали.
Ксенија РАДУЛОВИЋ /Блиц, 24. децембар 1998./
Искусни мајстор Дејан Мијач шетао нас је до последње слике, а онда испричао (своју ) причу с тужним крајем. Глумачки добро распоређено, интензивно, сигурно, ансамбл од тридесетак актера водили су Воја Брајовић и Борис Исаковић. Први, с волуменом који просто испуњава сцену (Кнез Вићенцо), други – лед, пуца и топи се под слашћу власти и ега (Анђело).
Славица ВУЧКОВИЋ |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
