..Бранислав Нушић
Српско народно позориште
..СУМЊИВО ЛИЦЕ
 

Редитељ
ДЕЈАН МИЈАЧ
Сценограф
МИЛЕТА ЛЕСКОВАЦ
Костимограф
ВАЊА ПОПОВИЋ
Композитор
ПРЕДРАГ ПЕЂА ВРАНЕШЕВИЋ
Сценски покрет
ИВАН КЛЕМЕНЦ
Лектор
РАДОВАН КНЕЖЕВИЋ
Продуцент
Љубинка Томић
Асистент редитеља
Жанко Томић
Инспицијент
Тибор Киш
Мајстор светла
Мирослав Чеман
Мајстор тона
Драган Курјаков
Шаптач
Ирена Петроње
Представа траје 90 минута (са паузом)
Премијера: 8. октобар 1994, сцена "Пера Добриновић"
 
   
Ф О Т О
 
 
 
 
   
У Л О Г Е
 
Јеротије Пантић, срески капетан
Новак Билбија
Анђа, његова жена
Анка Поповић
Марица, његова кћи
Лена Дрча
Вића, срески писар
Миодраг Петровић
Жика, срески писар
Душан Јакишић
Милисав, срески писар
Мирослав Фабри
Таса, практикант
Павле Вујичић
Ђока
Александар Гајин
Алекса Жуњић, срески шпијун
Миодраг Петроње
Газда Спаса
Драгомир Пешић
Газда Миладин
Милан Шмит
Јосо, пандур
Божо Јајчанин

 

 
   
ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА
 
  ПУКОВНИКУ НЕКАДА И ПИШУ
Сумњиво лице Дејана Мијача, дакле, не шокира бацањем истине у лице нити наметљиво поставља огледало, не размеће се глобалним и осталим метафорама и параболама, већ, подразумевајући сва могућа питања и одговоре у поводу ове Нушићеве сатиричне комедије, нуди пре свега добро позориште – одличну, прецизну глуму дисциплиновано разиграног ансамбла Српског народног позоришта, доста духовитих сценских решења и прилично, не баш релаксирајућег, али ипак – смеха. Новак Билбија је је остварио једну од најбољих улога на сцени Српског народног позоришта. Јасна Ђуричић-Јанков је, у улози Марице, својим бриљантним сценским креацијама додала још једну. Њен истанчан смисао за детаљ, за минуциозан сценски рад, богатство спектра глумачких средстава које, попут мађионичара, вади “из рукава”, и овога пута је промовишу у сам врх југословенског глумишта. /.../ Анка Гојков-Поповић, први пут на сцени СНП, играла је Анђу као неку Каламити Џејн, као чврсту, мушкобањасту, примитивну жену која зна шта ће с пушком, али не зна куд ће с ванглом, која пије турску кафу као да истреса виски. Ефектно, са смислом за комично и гротескно, с пуном свешћу о сопственом месту и простору у представи, играли су и Душан Јакишић, Мирослав Фабри, Драгомир Пешић, Стеван Шалајић, Миодраг Петроње, Милан Шмит Божо Јајчанин, а изврсна, пародирана верзија кафкијанског јунака, Ђока Александра Гајина, омогућила је овом младом глумцу да се достојно представи и у претешком комедијском жанру.
На крају, не само зато да би чеховљевска пушка опалила, догађа се убиство. Из нехата, онако успут, пародирано, без везе. И с везом, наравно.
Даринка НИКОЛИЋ /Дневник, 11. октобар 1994/

ЗАКОН ТУПАВОСТИ И ПРОСТОТЕ
/.../ У овом случају то је стандард високог степена. Ту је динамична, понекад чак вратоломна, узвитланост сценских призора, ту је обиље комичних ефеката – и неуздржаног смеха у дворани – постигнутих изражајним говором и гестом чија ефектност складно следи томе говору. /.../ У Српском народном позоришту Сумњиво лице први пут је приказано 1923. године. Ово извођење, у Мијачевој режији, девето је у седам деценија. Духу нашег доба блиско је због наглашене бескомпромисне грубости и простаклука, чија безобзирност и неписани закон силеџијства и насилничке правде обезвређују етичност и хуманост.
Миодраг КУЈУНЏИЋ /Политика, 24. октобар 1994/

ГОСТОВАЊЕ СУМЊИВОГ ЛИЦА У БЕОГРАДУ
/.../ Мијач, међутим, показује и оно што је Бен Акиба прећутао: пут ка већој власти увек је крвав, чак и када се крв не пролива у шекспировској трагедији већ на начин условљен епохом, као што је ова наша, у којој је трагедија постала немогућа, дакле, у контексту гротеске, када злочинци престају да буду језиви Ричарди и Макбети него их препознајемо као смешни жаријевски Ибији и ковачевићевске Топаловиће или Радоване. Асоцијација која повезује ово Сумњиво лице с ликовима из дела Душана Ковачевића није нимало случајна, и то не само због литерарног “породичног стабла” по којем је писац Маратонаца и Радована III легитимни наследник аутора Ожалошћене породице, већ и због “повратног утицаја” који црнохуморна слика наше примитивне стварности из комада нашег савременика сада остварује на инсценацију Нушићевог комада.
Алаксандар МИЛОСАВЉЕВИЋ

КОМЕДИЈСКИ ЗАМАЈАЦ
/.../ Најбољу улогу у представи је креирао Душан Јакишић. Виртуозна способност невербалне комуникације, изражајна мимика у пијанству и мамурлуку, ефектна импостација гласа и редак комичарски таленат препоручују Јакишића за веће глумачке задатке. Александар Гајин је управо неодољиво смешан у улози успореног и учтивог Лале из Прокупља од кога полиција тражи да одговара што брже то боље. Гајин поседује моћну експресију, комичарски нерв, смисао за контакт игру и темпо-тирам представе. Миодраг Петроње је комичарски надахнуто одиграо Алексу Жуњића среског шпијуна као кратковидог, заборавног пословног човека склоног опширном изражавању. Стил игре ове тројице глумаца је најближи могућем глумачком стилу Сумњивог лица. Комедијски замајац се покреће доласком на сцену Ђоке, а затим представа еволуира у гротеску са црним хумором од кога се леди крв у жилама. Дејан Мијач је у свом елементу.
Милан МАЂАРЕВ /Путевима културе, 19. децембар 1994/
 
   
НАГРАДЕ
 
  40. Стеријино позорје, Нови Сад (1995):
Стеријина награда за најбољу представу у целини: Сумњиво лице Бранислава Нушића, у режији Дејана Мијача и извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада.
Стеријина награда за костимографију: Вања Поповић
Награда уредништва новосадског Дневника за изузетну глумачку креацију: Душан Јакишић
Награда уредништва београдских Вечерњих новости за епизодну улогу: Јасна Ђуричић

45. Сусрети војвођанских позоришта, Вршац (1995):
Награда за најбољу представу у целини: Сумњиво лице Бранислава Нушића Српског народног позоришта из Новог Сада, режијa Дејан Мијач.
Награде за најбољу улогу: Новак Билбија и Душан Јакишић
Награда за сценографију: Милета Лесковац

Нушићеви дани, Смедерево (1995):
Глумац вечери: Александар Гајин

Земун фест – Театар Гардош, Земун (1995):
Награда за режију: Дејан Мијач
Главна глумачка награда: Новак Билбија
Награда за епизодну улогу: Јасна Ђуричић
 
Српско народно позориште 2006