| |
| |
ЧАРОБНО, БАЈКОВИТО, РАДОСНО И ТУЖНО
Оно што је на самом почетку битно да се каже у поводу премијере Сна летње ноћи у Српском народном позоришту, јесте да је, не само маштом и надахнуђем већ и уметничким сензибилитетом, редитељ (и адаптатор) Кокан Младеновић препознао у Шекспировом делу ону неизрециву радост стварања као привилегију уметности и ону неизмерну тугу због узалудности тог стварања, због немоћи највиших узлета људског духа да утичу на стварност око себе. Улога уметности је улога дворске будале, она је пословични црв који даје бољи укус сиру, често злоупотребљавана у манипулативне сврхе, и од Шекспирових времена до данас ништа се у том односу није променило.
И зато је, уз коауторску сарадњу сценографа Герослава Зарића и костимографкиње Драгице Павловић, као и већег дела ансамбла Српског народног позоришта, Кокан Младеновић врло оштро конфронтирао та два света: онај брутални, духовно јадни и испразни, који моћ базира на новцу и онај други, чија моћ (ограниченог дејства) почива на духовним вредностима, на илузијама.
Тако ће Тезеј у овој представи бити нарцисоидни простак, новокомпоновани богаташ окружен горилама, господар живота и смрти својих поданика, а Хиполита је у том случају тек спонзоруша, додатни статусни симбол у његовом царству. Базен, аутомобил, пиштољи, екранчина два телевизора, виски, томпуси, полтрони, атрибути су који укидају сваку сумњу у погледу времена и места којем се редитељ у овом случају обраћа.
Огледало те реалности представља свет вилењака: надреалан, онирички, бајковит, свакако не мање суров јер почива на манипулативној моћи свог краљевског пара – Оберона и Титаније.
Коначно, негде између, презрен од оба, но ипак мали азил за посвећене, јесте свет уметности/позоришта.
Оно што Кокан Младеновић одувек уме, јесте да иницира, да покрене глумачку енергију, да захтева и добије потпуни глумачки ангажман, да анимира бриозну игру. Оно што (углавном) не уме, јесте да се у тој захукталости заустави на време, да не чини баналне и непотребне уступке (каткад на ивици лошег укуса) публици. Срећом, изузетна духовитост, а у овом случају и извесна самоиронија га ипак спасавају од вулгарности.
Но, упркос овим, можда и небитним замеркама, Сан летње ноћи Кокана Младеновића поседује оно што од позоришта увек очекујемо: идеју, игру и, не на последњем месту – емоцију. Његова представа пружа гледаоцу повода за много радости и смеха, много истинског уживања у очаравајућим призорима из вилинског света (у којем су се на најкреативнији начин сусреле маште сценографа, костимографкиње и редитеља), али и много туге.
Глумачки ансамбл Српског народног позоришта још једном је доказао своју високу потентност и спремност да с пуном посвећеношћу одговори, у овом случају, високостандардним захтевима. Пре свих, то је учинила чудесна, можна, изузетно сензибилна, с неограниченом моћи трансформације – Гордана Ђурђевић-Димић као Пук. Тај лик она гради и боји контроверзама: оним готово детињим враголанством које није лишено ни жеље за манипулацијом, ни исконског осећаја за вишу правду, ни радости, али ни туге. Њена улога је прави биљур у нисци коју чине и изванредна остварења Мирослава Фабрија (Никола Вратило/Пирам), Драгиње Вогањац (Титанија), Радоја Чупића (Оберон), Југослава Крајнова (Лисандар), Александра Гајина (Петар Дуња), Соње Дамјановић (Хиполита), Игора Павловића (Деметар). Новак Билбија је, вероватно у складу с редитељским захтевом, тачно одиграо клише “кума”, док у поводу Душана Јакишића и његове улоге (Фрања Фрула/Тизба) утисак о прекорачењу доброг укуса иде на душу редитељу.
Коначно, била је истинска радост видети Михајла Плескоњића, после дугог одсуствовања са сцене, у улози Душице/Лава.
Сценографија Герослава Зарића је истинско бајковито, фасцинантно, маштовито, чаробно, тајанствено – чудо, а костим Драгице Павловић духовит (мајстори), циничан (Тезеј, Хиполита и љубавни парови), бајковит (вилењаци).
Даринка НИКОЛИЋ
Кокан Младеновић, који је за новосадску представу сам адаптирао текст, био режисер и бирао музику, до одређене мере као да дели јеретичко мишљење нихилистичког пољског историчара књижевности, критичара и писца Јана Кота, које тежи да запрепасти и пуно је претеривања и анахронизама; али само до одређене мере. Пре свега у вези са компликованим и насилним сплетом силе која уништава душу и допире и до данашњих дана. Ликови прве равни играју – по новом обичају – садашње време. Атински владар Тезеј (Новак Билбија) је у његовој режији имућни пословни човек у најбољим годинама, можда и мафијаш (?), који прима своју младу Хиполиту поред луксузног мермерног кућног базена, уживајући у филму на огромном филмском платну који велича њега самог. Она је код Шекспира поносита краљица амазонки коју Тезеј мачем присиљава да дође у његов загрљај (!), али код Младеновића – у његовом маниру – то је једна од лепотица савременог макроа (тип „спонзоруше”, игра је Соња Дамјановић), коју, по налогу будућег супруга, два наоружана, намргођена телохранитеља довозе на сцену у правом „бесном” ауту. И поред очигледног мушког нагона за поседовањем и упркос томе што је обожава, он се према њој до краја понаша тако што је мази, али је не цени, понижава је, посесиван је. И према осталим „подређенима” он се понаша као модерни деспот, његова реч је за сваког наређење. Једна од јаких страна представе је Билбијина природна глума и добро разумевање улоге.
Шекспирову савременост и редитељево добро око доказује то што остали ликови из „реалне равни” и у овом данашњем окружењу знају бити савремени: у свету новца и корупције млади и данас често склапају бракове на тај начин, из интереса, како то одговара оцу који скупља иметак, или „куму”, па макар и из хира. Младе људе из прошлости, као и ове данашње, карактерише једно те исто: вечна побуна против самовоље. Младеновић се одлучује за блажу варијанту у погледу Шекспировог тајанственог, двозначног (?), чак и многозначног система односа у вези са четири младе особе које се, повезане љубављу и љубомором, јуре по густој ноћној шуми. /.../ Младеновић је истовремено веран и Шекспиру и данашњици, тиме што глуму две девојке и два младића поставља тако, како их је замислио аутор: са скоро неперсоналним емотивним светом, где је било ко, било када и било с ким замењив! И ово је, на жалост, било карактеристично и за Шекспирово и за данашње време: слободна љубав, „отворен“ брак, чак и веза животних сапутника без било каквих обавеза. Славица Бајчета (Хелена), Југослав Крајнов (Лисандар), Ивана Вукчевић (Хермија) и Игор Павловић (Деметар) вешто су се уклопили у улоге.
И у погледу режије, сценографије (Герослав Зарић), кореографије (Бојана Младеновић), костима (Драгица Павловић) и глумачких остварења, најуспешнији део представе је ниво тајанственог шумског света вила и вилењака. Незаборавни доживљај пружају бајковита шума, час фосфоресцентна, час под пригушеним светлом, са разиграним шуштећим лишћем у милион боја, чудноватим стакленим цвећем дијамантског сјаја (оно подсећа на свет слика Хијеронимуса Боша) које се као чаролијом отвара и затвара, попут „крлетки“. У њој су виле и вилењаци (балетски ансамбл позоришта) који, уз опчињавајућу, оригиналну кореографију, играју, скачу, праве циганске точкове, чак повремено светле попут свитаца. Оберон (Радоје Чупић), краљ вилењака, један је од најсложенијих, најмногостранијих ликова у представи. Он је у исто време магично стострук: лукав, окрутан, освајач, анималан, смешан, љубоморан, еротоман и разиграни ђаволак; висио је на гранама, лијанама, летео, пењао се, пузио; грозничаво, на оноземаљски начин је пиштао, мјаукао, грактао и рикао. Међутим, он је у свом (бајковитом) свету чинио исто што и Тезеј стојећи чврсто на земљи: оличавао је сваковремени деспотизам и насиље. /.../ Достојни партнери су му били: Драгиња Вогањац (Титанија), која је била разноврсна, аутентична, са префињеном глумом, и Гордана Ђурђевић Димић (Пук), која је својом сјајном мимиком, чудним гласовима и скакутањем била прави ђаволски лик из бајке, али који се није јављао на злослутан, застрашујући начин, по којем би гледалац могао наслутити да је главни лик заправо ОН: господар таме који вуче (подземне) конце радње. /.../
И на крају: овај најновији Сан летње ноћи новосадског позоришта био је атрактиван, пун покрета, богат идејама и занимљивим личним виђењима, са много добрих глумачких остварења, помало предимензионираном продукцијом и са приличном дозом еротике, што Шекспиру, наравно, уопште није било страно, напротив...
Рожа ЈОДАЛ (Magyar Szo; превео с мађарског Роберт Ковач) |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
