| |
| |
ČAROBNO, BAJKOVITO, RADOSNO I TUŽNO
Ono što je na samom početku bitno da se kaže u povodu premijere Sna letnje noći u Srpskom narodnom pozorištu, jeste da je, ne samo maštom i nadahnuđem već i umetničkim senzibilitetom, reditelj (i adaptator) Kokan Mladenović prepoznao u Šekspirovom delu onu neizrecivu radost stvaranja kao privilegiju umetnosti i onu neizmernu tugu zbog uzaludnosti tog stvaranja, zbog nemoći najviših uzleta ljudskog duha da utiču na stvarnost oko sebe. Uloga umetnosti je uloga dvorske budale, ona je poslovični crv koji daje bolji ukus siru, često zloupotrebljavana u manipulativne svrhe, i od Šekspirovih vremena do danas ništa se u tom odnosu nije promenilo.
I zato je, uz koautorsku saradnju scenografa Geroslava Zarića i kostimografkinje Dragice Pavlović, kao i većeg dela ansambla Srpskog narodnog pozorišta, Kokan Mladenović vrlo oštro konfrontirao ta dva sveta: onaj brutalni, duhovno jadni i isprazni, koji moć bazira na novcu i onaj drugi, čija moć (ograničenog dejstva) počiva na duhovnim vrednostima, na iluzijama.
Tako će Tezej u ovoj predstavi biti narcisoidni prostak, novokomponovani bogataš okružen gorilama, gospodar života i smrti svojih podanika, a Hipolita je u tom slučaju tek sponzoruša, dodatni statusni simbol u njegovom carstvu. Bazen, automobil, pištolji, ekrančina dva televizora, viski, tompusi, poltroni, atributi su koji ukidaju svaku sumnju u pogledu vremena i mesta kojem se reditelj u ovom slučaju obraća.
Ogledalo te realnosti predstavlja svet vilenjaka: nadrealan, onirički, bajkovit, svakako ne manje surov jer počiva na manipulativnoj moći svog kraljevskog para - Oberona i Titanije.
Konačno, negde između, prezren od oba, no ipak mali azil za posvećene, jeste svet umetnosti/pozorišta.
Ono što Kokan Mladenović oduvek ume, jeste da inicira, da pokrene glumačku energiju, da zahteva i dobije potpuni glumački angažman, da animira brioznu igru. Ono što (uglavnom) ne ume, jeste da se u toj zahuktalosti zaustavi na vreme, da ne čini banalne i nepotrebne ustupke (katkad na ivici lošeg ukusa) publici. Srećom, izuzetna duhovitost, a u ovom slučaju i izvesna samoironija ga ipak spasavaju od vulgarnosti.
No, uprkos ovim, možda i nebitnim zamerkama, San letnje noći Kokana Mladenovića poseduje ono što od pozorišta uvek očekujemo: ideju, igru i, ne na poslednjem mestu - emociju. Njegova predstava pruža gledaocu povoda za mnogo radosti i smeha, mnogo istinskog uživanja u očaravajućim prizorima iz vilinskog sveta (u kojem su se na najkreativniji način susrele mašte scenografa, kostimografkinje i reditelja), ali i mnogo tuge.
Glumački ansambl Srpskog narodnog pozorišta još jednom je dokazao svoju visoku potentnost i spremnost da s punom posvećenošću odgovori, u ovom slučaju, visokostandardnim zahtevima. Pre svih, to je učinila čudesna, možna, izuzetno senzibilna, s neograničenom moći transformacije - Gordana Đurđević-Dimić kao Puk. Taj lik ona gradi i boji kontroverzama: onim gotovo detinjim vragolanstvom koje nije lišeno ni želje za manipulacijom, ni iskonskog osećaja za višu pravdu, ni radosti, ali ni tuge. Njena uloga je pravi biljur u nisci koju čine i izvanredna ostvarenja Miroslava Fabrija (Nikola Vratilo/Piram), Draginje Voganjac (Titanija), Radoja Čupića (Oberon), Jugoslava Krajnova (Lisandar), Aleksandra Gajina (Petar Dunja), Sonje Damjanović (Hipolita), Igora Pavlovića (Demetar). Novak Bilbija je, verovatno u skladu s rediteljskim zahtevom, tačno odigrao kliše "kuma", dok u povodu Dušana Jakišića i njegove uloge (Franja Frula/Tizba) utisak o prekoračenju dobrog ukusa ide na dušu reditelju.
Konačno, bila je istinska radost videti Mihajla Pleskonjića, posle dugog odsustvovanja sa scene, u ulozi Dušice/Lava.
Scenografija Geroslava Zarića je istinsko bajkovito, fascinantno, maštovito, čarobno, tajanstveno - čudo, a kostim Dragice Pavlović duhovit (majstori), ciničan (Tezej, Hipolita i ljubavni parovi), bajkovit (vilenjaci).
Darinka NIKOLIĆ
Kokan Mladenović, koji je za novosadsku predstavu sam adaptirao tekst, bio režiser i birao muziku, do određene mere kao da deli jeretičko mišljenje nihilističkog poljskog istoričara književnosti, kritičara i pisca Jana Kota, koje teži da zaprepasti i puno je preterivanja i anahronizama; ali samo do određene mere. Pre svega u vezi sa komplikovanim i nasilnim spletom sile koja uništava dušu i dopire i do današnjih dana. Likovi prve ravni igraju - po novom običaju - sadašnje vreme. Atinski vladar Tezej (Novak Bilbija) je u njegovoj režiji imućni poslovni čovek u najboljim godinama, možda i mafijaš (?), koji prima svoju mladu Hipolitu pored luksuznog mermernog kućnog bazena, uživajući u filmu na ogromnom filmskom platnu koji veliča njega samog. Ona je kod Šekspira ponosita kraljica amazonki koju Tezej mačem prisiljava da dođe u njegov zagrljaj (!), ali kod Mladenovića - u njegovom maniru - to je jedna od lepotica savremenog makroa (tip "sponzoruše", igra je Sonja Damjanović), koju, po nalogu budućeg supruga, dva naoružana, namrgođena telohranitelja dovoze na scenu u pravom "besnom" autu. I pored očiglednog muškog nagona za posedovanjem i uprkos tome što je obožava, on se prema njoj do kraja ponaša tako što je mazi, ali je ne ceni, ponižava je, posesivan je. I prema ostalim "podređenima" on se ponaša kao moderni despot, njegova reč je za svakog naređenje. Jedna od jakih strana predstave je Bilbijina prirodna gluma i dobro razumevanje uloge.
Šekspirovu savremenost i rediteljevo dobro oko dokazuje to što ostali likovi iz "realne ravni" i u ovom današnjem okruženju znaju biti savremeni: u svetu novca i korupcije mladi i danas često sklapaju brakove na taj način, iz interesa, kako to odgovara ocu koji skuplja imetak, ili "kumu", pa makar i iz hira. Mlade ljude iz prošlosti, kao i ove današnje, karakteriše jedno te isto: večna pobuna protiv samovolje. Mladenović se odlučuje za blažu varijantu u pogledu Šekspirovog tajanstvenog, dvoznačnog (?), čak i mnogoznačnog sistema odnosa u vezi sa četiri mlade osobe koje se, povezane ljubavlju i ljubomorom, jure po gustoj noćnoj šumi. /.../ Mladenović je istovremeno veran i Šekspiru i današnjici, time što glumu dve devojke i dva mladića postavlja tako, kako ih je zamislio autor: sa skoro nepersonalnim emotivnim svetom, gde je bilo ko, bilo kada i bilo s kim zamenjiv! I ovo je, na žalost, bilo karakteristično i za Šekspirovo i za današnje vreme: slobodna ljubav, "otvoren" brak, čak i veza životnih saputnika bez bilo kakvih obaveza. Slavica Bajčeta (Helena), Jugoslav Krajnov (Lisandar), Ivana Vukčević (Hermija) i Igor Pavlović (Demetar) vešto su se uklopili u uloge.
I u pogledu režije, scenografije (Geroslav Zarić), koreografije (Bojana Mladenović), kostima (Dragica Pavlović) i glumačkih ostvarenja, najuspešniji deo predstave je nivo tajanstvenog šumskog sveta vila i vilenjaka. Nezaboravni doživljaj pružaju bajkovita šuma, čas fosforescentna, čas pod prigušenim svetlom, sa razigranim šuštećim lišćem u milion boja, čudnovatim staklenim cvećem dijamantskog sjaja (ono podseća na svet slika Hijeronimusa Boša) koje se kao čarolijom otvara i zatvara, poput "krletki". U njoj su vile i vilenjaci (baletski ansambl pozorišta) koji, uz opčinjavajuću, originalnu koreografiju, igraju, skaču, prave ciganske točkove, čak povremeno svetle poput svitaca. Oberon (Radoje Čupić), kralj vilenjaka, jedan je od najsloženijih, najmnogostranijih likova u predstavi. On je u isto vreme magično stostruk: lukav, okrutan, osvajač, animalan, smešan, ljubomoran, erotoman i razigrani đavolak; visio je na granama, lijanama, leteo, penjao se, puzio; grozničavo, na onozemaljski način je pištao, mjaukao, graktao i rikao. Međutim, on je u svom (bajkovitom) svetu činio isto što i Tezej stojeći čvrsto na zemlji: oličavao je svakovremeni despotizam i nasilje. /.../ Dostojni partneri su mu bili: Draginja Voganjac (Titanija), koja je bila raznovrsna, autentična, sa prefinjenom glumom, i Gordana Đurđević Dimić (Puk), koja je svojom sjajnom mimikom, čudnim glasovima i skakutanjem bila pravi đavolski lik iz bajke, ali koji se nije javljao na zloslutan, zastrašujući način, po kojem bi gledalac mogao naslutiti da je glavni lik zapravo ON: gospodar tame koji vuče (podzemne) konce radnje. /.../
I na kraju: ovaj najnoviji San letnje noći novosadskog pozorišta bio je atraktivan, pun pokreta, bogat idejama i zanimljivim ličnim viđenjima, sa mnogo dobrih glumačkih ostvarenja, pomalo predimenzioniranom produkcijom i sa priličnom dozom erotike, što Šekspiru, naravno, uopšte nije bilo strano, naprotiv...
Roža JODAL (Magyar Szó; preveo s mađarskog Robert Kovač) |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
