ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ (1965) дипломирала на Факултету музичке уметности у Београду, код професора Станка Шепића 1988; на истом факултету је и магистрирала 2000. Носилац је неколико савезних награда стечених током студија: Сарајево, 1983, Загреб, 1986. – награда на ХХ такмичењу музичких уметника Југославије, дисциплина дириговање, као и награде Универзитета уметности у Београду за најбољег студента I године студија. Наступала је с оркестром Београдске филхармоније, Симфонијским оркестром Радио-телевизије Србије и Оркестром Академије уметности из Новог Сада. Током студија ангажована у КУД "Абрашевић" и хору Београдски мадригалисти. У Опери Народног позоришта у Београду делује од 1988, а као диригент од 1991. Од јануара 1995. године је стални диригент Опере Српског народног позоришта где на репертоару има опере: Трубадур, Набуко, Кавалерија рустикана, Фауст, Мајска ноћ, Кармен, Мадам Батерфлај, Служавка господарица, Моцарт и Салијери, Сутон, Код Феме на балу, Еро с онога свијета,Слепи миш,Васкрсење и Катарина Измајлова. Награде: Годишња награда СНП за дириговање оперете Слепи миш 2004. и за дириговање праизведбе опере Васкрсење Франка Алфана 2005. С Опером Српског народног позоришта наступала је на БЕМУС-у 1995. и у Центру "Сава" 2003. и 2004. године. Члан је Удружења музичких уметника Србије.

КАТАРИНА МАТЕОВИЋ-ТАСИЋ (1964) дипломирала 1987. на Музичкој академији у Сарајеву, Одсек музикологије, у класи професора Зије Кучукалића. Радила као професор у Средњој музичкој школи “Исидор Бајић”, а након тога у културној редакцији Радија 202, Радио Новог Сада. Оперском режијом почела се бавити 1995. године радећи као асистент чувеном оперском редитељу Сержу Вафијадису на припреми Гуноовог Фауста. Уследиле су бројне представе током послењих десет година рада у Опери Српског народног позоришта. Као помоћник оперске режије радила је са: Радославом Дорићем (Сутон), Ирином Молостовом (Кармен), Егоном Савином (Еро с онога свијета), Полом Флидером (Војвода од Рајхштата), Пламеном Карталовим (Лучија од Ламермура), Небојшом Брадићем (Норма), Даријаном Михајловићем (Магбет) и многим другим драмским и оперским редитељима. Самостално обновила Пучинијеву Мадам Батерфлај у режији Младена Сабљића којем у спомен посвећује ову Тоску. Похваљена од стране Српског народног позоришта у сезонама 2004. и 2005. за рад на операма Магбет, Лучија од Ламермура и Слепи миш.

(...) наша Украјинка и првакиња у драмском фаху Свитлана Декар, своју Тоску је и овде градила у снажном веристичком замаху, допирући до гледалишта у пуном интензитету страственог и темпераментног тумачења... У улози Марија Каварадосија први пут се успешно огледао млади Саша Петровић, чији смо пријатни, “паваротијевски” обојен глас већ више пута истицали. Додавши досадашњим главним улогама још једну партију, он је и у овој роли пленио, пре свега, и управо лепотом гласа и музикалношћу певања... Марија АДАМОВ, Дневник

На фону историјских догађаја из доба Наполеона, с изразито политичким карактером, одвија се једна снажна драма љубави, пуна страсти и љубоморе, а која се трагично завршава. То је био сиже популарне драме ТОСКА коју је написао познати француски драмски писац Виктор Сарду крајем деветнаестог века, а чија су дела у то време извођена по целој Европи. Пучини је видео ту драму у извођењу велике француске глумице Саре Бернар, приликом њеног гостовања у Милану. Иако није знао ни речи француски, остао је под снажним утиском представе и одушевио се идејом да напише оперу. Међутим, убрзо је одустао када је сазнао да се и Верди заинтересовао за исту драму. Верди је писао: “Постоји једна Сардуова драма коју бих ја од свег срца радо пренео у музику, ако бих још имао времена за то.” Из којих разлога је Верди одустао, не зна се. Тако је ускоро Пучини, са својим либретистима Иликом и Ђакозом приступио реализацији дела. Као и увек, поставља велике захтеве пред своје либретисте. Често је мењао текст, није био задовољан и увек је давао нове задатке. Премијера је била 1900. у Риму. Следеће године изведена је у Паризу, затим и у Лондону, с великим успехом. Распевана и топла мелодика, две популарне тенорске арије у И и ИИ чину свакако су најчистије музичке инспирације, као и величанствени Те Деум у финалу I чина. У либрету су присутни и политички мотиви, тј. борба републиканаца – носиоца идеје француске револуције, чији су представници Каварадоси и Анђелоти с једне стране, и мрачне силе реакције на чијој је страни барон Скарпија, шеф полиције. На том фону одвија се и изванредни драмски сиже, где се смењују сцене најразличитијих карактера, пуне невероватних контраста и обрта. Заједно с опером БОЕМИ, то је најуспелије дело у погледу целовитости Пучинијеве музичке драматургије. Све су то одлике опере ТОСКА које су увек привлачиле публику свих поднебља. То је заиста музичка драма у правом смислу речи. Младен САБЉИЋ