Миодраг МИЛАНОВИЋ, баритон, првак Опере Српског народног позоришта.  Певање учио код проф. Јована Глигоријевића, дугогодишњег првака Београдске опере. Од 1978. је ангажован у Српском народном позоришту; од 1993. до 1995. обављао је функцију директора Опере и Балета, а од 2002. до 2003. функцију директора Опере СНП. Гостовао је у скоро свим оперским кућама у претходној Југославији, учествовао на фестивалима, те наступао у Италији, Белгији, Мађарској и Русији. Упоредо се бави и концертном активношћу: аутор је циклуса Српска певана реч, објавио више превода и адаптација опера и оперета (Л. Керубини Медеја, Н. Римски-Корсаков Мајска ноћ, П. Стојановић Војвода од Рајхштата, Ј. Штраус Јабука), аутор је оперског либрета Владимир и Косара, према истоименој драми Петра Прерадовића, објавио је превод Шубертовог циклуса песама Зимско путовање (1997), као и низ соло песама немачких и руских аутора. Иницирао је извођења музичко-сценских дела домаћих аутора (С. Христић, П. Стојановић, М. Логар, С. Настасијевић, З. Јовановић), основао Камерно музичко позориште и предложио оснивање Летњег оперског фестивала. Остварио је улоге у операма: Риголето (РИГОЛЕТО), Набуко (НАБУКО), Отело (ЈАГО), Трубадур (Луна), Травијата (ЖОРЖ ЖЕРМОН), Дон Карлос (РОДРИГО), Аида (АМОНАСРО), Бал под маскама (РЕНАТО), Љубавни напитак (ДУЛКАМАРА), Фалстаф (ФАЛСТАФ), Тоска (СКАРПИЈА), Кармен (ЕСКАМИЉО), Кнез Игор (ИГОР), Евгеније Оњегин (ОЊЕГИН), Моцарт и Салијери (САЛИЈЕРИ), Алеко (АЛЕКО), Продана невеста (КЕЦАЛ), Еро с онога свијета (СИМА), Покондирена тиква (РУЖИЧИЋ), Војвода од Рајхштата (ШРЕПАХ) и др. Награде: Златна медаља “Јован Ђорђевић” 2004, Годишња награда СНП-а 1993. за улогу Ружичића у комичној опери Покондирена тиква М. Логара и 2000. за насловну улогу у опери Алеко С. Рахмањинова.

„Моја нарочита наклоност ка српској народној музици, евидентна је и на основу мојих штам­паних композиција“. Јохан Штраус Име Јохана Штрауса, млађег има данас универзално значење у одређеној категорији музичког стварања, а 2007. навршиће се 160 година од како је ова „најмузикалнија глава 19. века“, по речима Вагнера, одржала два концерта у Новом Саду, у сам освит српског културног живота. Његова турнеја те 1847. године, с оркестром којим је дириговао, водила га је преко Новог Сада, Земуна и Београда у Румунију, касније у Русију, и утврдила му славу једног од највећих светских уметника. За концерт у Новом Саду, Штраус је посебно компоновао велику фантазију Успомена на Нови Сад (ErinnerunganNeusatz), користећи српске народне мотиве, као што је у Београду извео своје композиције: Александрова четворка (кадрил, посвећен кнезу Александру Карађорђевићу), Словенску спеванију и Српски марш, па је разумљив следећи дирљив коментар ондашњег савременика на овакав програм: „Ком Србину неће срце од милине заиграти кад чује песме, које наше просте сељанке певају, художествено изведене, којима се сада први синови у Европи славе?“ (Србске новине, 10. 10. 1847). Наведимо и то, да је те давне 1847. у Земуну, Штраус дириговао цео концерт у српској народној ношњи, коју му је за ту прилику извезла супруга домаћина код кога је становао, а поводом његовог Србског кадрила посвећеног „младим србкињама“, испеваће Аристид Николић (1820-1874) оду захвалности, где налазимо и ове стихове: ...................„Хвала т’ Немче што виспреним умом ...................Србске песме у музику слажеш, ...................Изводећи игре благородне, ...................Беч се с њима а и даљни Париз ...................Наслаждава на пиру весели. ...................Јошт кад б’ реко одкуд ти та мисо?...“ На ову запитаност старог песника, могли би да кажемо да је Штраус, тада на почетку своје каријере, можда био прилагодљив и да је водио рачуна о захтевима и тежњама средине у којој је гостовао, али чињеница да ће он на врхунцу своје славе написати српску оперету Јабука и њоме на најсвечанији начин обележити у Бечу 50 година уметничког рада, 12. октобра 1894. год, сведочи о томе, да је велики мајстор деценијама у себи носио пријатна сећања и утиске са својих првих гостовања по нашим крајевима и да је хтео да их оживи за свој последњи велики јубилеј. О томе говоре и његова писма либретисти Калбеку у којима поред осталог читамо: „У Јабуци сам желео да нагласим публици да смо на српској територији. Друге композиторе баш брига где се дешава радња... ја са своје стране, користим истинске српске народне мотиве у сврхе карактеризације.“ (Овде Штраус мисли на Српске народне песме Корнелија Станковића, штампане у Бечу 1859. које је у оперети користио. Нап. М. М.) Питање, међутим, на које немамо одговор гласи: како је могуће да оперета Јабука, у којој се бесмртни творац тог жанра бави нашим људима и обичајима - што може само да нам служи на част – није никада код нас изведена?! Још горе, она је потпуно непозната! Сто шездесет година од гостовања прослављеног „краља валцера“ у Новом Саду је, ето, права прилика да Јабука најзад заживи и на овим нашим, аутентичним просторима, онако како је и сам њен творац Јохан Штраус замислио. Миодраг Д. МИЛАНОВИЋ