СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

	.. Ђакомо Пучини	Српско народно позориште

	.. БОЕМИ (La Boheme) - опера у четири чина



Представа с једном паузом траје 2 сата 45 мин.
Премијера: 12. мај 2007, сцена "Јован Ђорђевић"




Либрето према роману	А. Миржеа Слике из живота боема
написали	Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза
Диригент	ЂАМПАОЛО МАРИЈА БИЗАНТИ
	(Giampaolo Maria Bisanti), Италија
	ЖЕЉКА МИЛАНОВИЋ
Редитељ	КАТАРИНА ПАНТИ ЛИБЕРОВИЧИ
	(Caterina Panti Liberovici), Италија
Сценограф	СЕРЂО МАРИОТИ (Sergio Mariotti), Италија
Костимограф	КРИСТИНА АЧЕТИ (Cristina Aceti), Италија
Диригент Хора	ВЕСНА КЕСИЋ-КРСМАНОВИЋ
Диригент дечјег хора	АНА КОВАЧИЋ
Асистент редитеља	КАТАРИНА МАТЕОВИЋ-ТАСИЋ
Костимограф реализатор	Бранка Штрбац
Превод и обрада текста за дисплеј	Иван Свирчевић
Концертмајстори	Александра Крчмар, Владимир Ћуковић
Корепетитори	Ирина Митровић, Данијела Ходоба-Леш,
	Глеб Горбунов, Тамара Јовићевић
Суфлери	Боженка Очовај, Милана Цап-Ћујић
Инспицијенти	Олга Бановчанин, Тања Цвијић, Дејан Теодоровић
Мајстор светла	Младен Букарица
Видео пројекције Серђа Мариотија	Ђорђе Верначки, Срђан Миловановић


	У Л О Г Е

	Родолфо, песник	Андриј Ромањенко, Украјина / Саша Петровић / Саша Штулић
	Марчело, сликар	Васа Стајкић / Берислав Јерковић, Хрватска
	Шонар, музичар	Берислав Јерковић, Хрватска / Бранислав Станков
	Колин, филозоф	Владимир Зорјан / Горан Крнета
	Беноа, станодавац	Игор Ксионжик
	Алчиндоро, градски већник	Игор Ксионжик / Владимир Зорјан
	Мими	Данијела Јовановић / Свитлана Декар / Санела Митровић
	Мизета	Сенка Недељковић
	Парпињол, продавац играчака	Бранислав Цвијић
	Наредник	Драган Ђурин
	Цариник	Младен Николић

		ОРКЕСТАР И ХОР СНП
		Дечји хор "Бајићеви славуји", Музичке школе "Исидор Бајић"


	Ф О Т О

			ЂАМПАОЛО МАРИЈА БИЗАНТИ
	О ДИРИГЕНТУ

ЂАМПАОЛО МАРИЈА БИЗАНТИ (Giampaolo Maria Bisanti)
Рођен 1972. године у породици музичара, Ђампаоло Марија Бизанти је веома рано започео да учи кларинет, клавир, композицију, дириговање и оперско дириговање на Конзерваторијуму “Ђузепе Верди”. Школовање је наставио на Међународној музичкој академији у Пескари и похађао постдипломске студије дириговања у класи маестра Доната Ренцетија у Милану и маестра Бенџамина Зандера, на позив Бостонске филхармоније. Започео је да диригује у познатим позоришним и концертним дворанама као веома млад наступајући како у Италији тако и у иностранству. Током оперске сезоне 1996/97, са 24 године, дебитовао је у Милану, у Позоришту “Лита” и Миланској скали диригујући извођење опере Анонимно писмо Г. Доницетија. Након тога је наступао више пута као диригент опера Дон Пасквале Г. Доницетија, Боеми Ђ. Пучинија, Пријатељ Фриц Маскањија итд. Године 1998. награђен је другом наградом (прва није додељена) на Међународном такмичењу диригената “Димитрис Митропулос” у Атини, 1999. године је освојио прву награду на Међународном такмичењу “Франко Капуана” у Риму, а 2002. године пето место и специјалну награду жирија на Такмичењу “Ј. Ференчик” у Будимпешти. У Италији му је додељено више признања за оперско дириговање. Ђампаоло Бизанти је радио с бројним познатим оркестрима као што су: Симфонијски оркестар из Базела, Фестивалски симфонијски оркестар из Кјотоа, Фестивалски оркестар из Софије, Симфонијски оркестар из Санрема, Симфонијски оркестар Мађарске радио-телевизије итд. Сарађивао је са светски познатим музичарима и певачима међу којима су: Микеле Пертуси, Ињес Салазар, Сергеј Крилов, Фабрицио Мелони, Стефан Миленковић, Антони Пеј, Вадим Ходоленко, Марко Летоња, итд. Као изузетно успешан диригент био је асистент Лучијана Бериjа на реализацији европског пројекта “Уметност фуге” 2001. године. Године 2004. изабран је за главног диригента, а после годину дана и за уметничког директора Филхармонијског оркестра “Ђ. Ф. Малипиеро” опере у Тревизу с којим је наступао у бројним операма – Мадам Батерфлај, Отело, Севиљски берберин, Травијата, Набуко, Пајаци итд. У јануару ове године је дебитовао као диригент Израелске филхармоније у Тел Авиву и тако постао трећи италијански диригент у историји који је дириговао овим оркестром. Њихов наступ је наишао на изузетно добар пријем како код публике тако и код стручне критике. Недавно је снимио ЦД са солистима Миланске скале.


	РЕЧ ДИРИГЕНТА

Боеми је једна од опера које у великој мери карактеришу моју каријеру. Са задовољством сам прихватио изазов да радим ову нову продукцију позоришта из Новог Сада, да бих, на крају, могао пренети своје искуство на уметнике, који су, овог пута, дебитанти. Ово је права италијанска опера, истински одраз литерарног веризма. Опера у којој музика описује – на најузвишенији начин – свако осећање, свако стање душе, скоро као да је музика филма. Пучини је сaм свој режисер. Он користи либрето да би описао с великим умећем живот ових сиромашних људи; сиромашних да, али богатих младошћу, људскошћу, вољом за животом. Мими је суђено да умре, али се до последњег момента, својим осећањима, бори против зле коби. Посао се одвијао уз блиску сарадњу са редитељком, уз ентузијазам младих певача, свежином хора и гипкошћу оркестра. Ова премијера ће бити велики догађај.

			КАТАРИНА ПАНТИ ЛИБЕРОВИЧИ
	О РЕДИТЕЉУ

КАТАРИНА ПАНТИ ЛИБЕРОВИЧИ (Caterina Panti Liberovici)
Рођена у Торину где је похађала Конзерваториј музике, дипломирала при школи Театра Стабиле у истом граду. Као асистент режије ради у континуитету дванаест година у Миланској скали с највећим светским редитељима попут: Стрелера, Ронконија, Пиција, Флима, Де Ане, Зефирелија и др. Учествовала је, као редитељ, у обновама продукција позоришта Сан Карло у Напуљу, Театру Ређио у Парми и Бољшом театру у Москви.
Као редитељ опере урадила две нове поставке за Академију Миланске скале: Анонимно писмо Г. Доницетија (1997) и Chi dell' altrui si veste presto si spoglia Д.Чимарозе (2000). У Хрватском народном казалишту у Осијеку режирала је Чимарозин Тајни брак (2001) и Белинијеву Месечарку (2002); у Загребачком ХНК опере Капулети и Монтеки В. Белинија (2002) и Позоришне згоде (Viva la mama) Г. Доницетија (2003).У Италији, у периоду 2004/2005. поставила је оперу Риголето Ђ. Вердија и Андре Шеније У. Ђордана. Године 2006. режирала Служавку господарицу Ђ. Б. Перголезија у Женеви и The little sweep Б. Бритна у Театру Фениче у Ђенови.


	РЕЧ РЕДИТЕЉА

Идеја која ме је водила у раду на Боемима била је идеја сећања. Ово је прича о једном сећању. Родолфо, песник и писац, баца последњи поглед на своју младост. Кроз њега се и ми опраштамо од својих снова, жеља и нада. Родолфо приповеда о не тако давној прошлости која још живи у нама, слике и утисци се појављују у деловима, али с нејасним обрисима. Париз, 1930. Историјски тренутак – између два светска рата – у коме жеља за животом појачава осећања. То је и град–симбол жеље за љубављу и уметношћу. И како носталгично каже Марчело: “О, лепо доба варки и утопија, у коме се верује, у коме се нада и све се лепшим чини.” Моменат у коме живе главни ликови је већ обавијен велом горчине, јер тамо где је носталгија тамо је и прошлост. И у том сећању надолазе нам места и догађаји, а смене годишњих доба се убрзавају и успоравају с нашом личном перцепцијом времена и простора. Ово није само прича о једној љубави. Боеми истичу и једну од слабости људске природе – усамљеност. Како Мими бива све више опхрвана болешћу, то нам се све више мути слика сећања, одвајајући нас од прошлости. Мими се уздиже изнад своје људске природе постајући симбол времена коме нема повратка. Метафора јесени младости.

			КРИСТИНА АЧЕТИ
	КОСТИМОГРАФ

КРИСТИНА АЧЕТИ (Cristina Aceti)
Рођена у Бергаму 1976. године. Године 1994. дипломирала на Лицеју сценских уметности (Liceo Artistico Statale), а 1999. године на Академији лепих уметности у Брери (Belle Arti di Brera). Похађала специјалистичке студије фотографије и технике сценских уметности, као и курсеве за технике конзервације старих материјала. Каријеру започиње 1997. године, а прва искуства у позоришној сценографији стиче 1998. године радећи костиме за оперу Чаробна фрула В. А. Моцарта. Након тога следи плодна каријера током које ради, самостално или тимски, на изради костима и сценографије за бројне опере: Ана Болен и Лучија од Ламермура Г. Доницетија, Служавка господарица Ђ. Б. Перголезија, Кавалерија Рустикана П. Маскањија, Риголето Ђ. Вердија, Евгеније Оњегин А. Пушкина, итд.

			СЕРЂО МАРИОТИ
	СЦЕНОГРАФ

СЕРЂО МАРИОТИ (Sergio Mariotti)
Рођен у Милану 1973. године. Дипломирао сценографију на Академији лепих уметности у Брери (Belle Arti di Brera). Похађао двогодишње специјалистичке студије сценографије и костимографије Миланске скале (Teatro alla Scala) као и семинар Н. Панара о употреби и реализацији маске у позоришту. Од 1994. године реализовао је бројне сценографије, самостално или у сарадњи са познатим светским именима, за класичне опере: Севиљски берберин, Набуко, Дон Ђовани, Отело, Чаробна фрула, Аида, Лукреција Борџија, Боеми...


	ГОСТИ СОЛИСТИ

АНДРИЈ РОМАЊЕНКО, тенор, првак Националне опере Украјине
Рођен 1971. у Уљановску, Русија. Године 1995. дипломирао на кијевском Државном конзерваторијуму "Чајковски" у класи проф. В. Тимохина. Од 1994. је солиста Националне опере Украјине. На репертоару има више од двадесет улога у операма: Риголето, Аида, Травијата, Кармен, Боеми, Турандот, Тоска, Мадам Батерфлај, Фауст, Ромео и Јулија, Лучија од Ламермура и др. Гостовао је у Немачкој, Холандији, Шпанији, Италији, Француској, Норвешкој, Енглеској, САД-у и Канади.

БЕРИСЛАВ ЈЕРКОВИЋ, баритон, Осијек
Рођен 1977. у Славонском Броду. Дипломирао Музичку културу на Педагошком факултету у Осијеку и соло-певање на Музичкој академији у Загребу у класи проф. Сњежане Бујановић-Станислав, код исте професорице је стекао и звање магистра 2004. године. Усавршавао се код професора Ралфа Доринга у Бечу 2002/2003. Сарађује с оперским кућама у Загребу и Осијеку где је протеклих година остварио низ запажених улога у операма: Риголето, Бал под маскама, Евгеније Оњегин, Кармен, Ђани Скики, Фигарова женидба, Љубавни напитак, Тоска, Служавка господарица, Дидона и Енеј, Никола Шубић Зрински, Еро с онога свијета, Барун Тренк и др. Имао је велики број концертних наступа, самостално и са ансамблима, у Хрватској, Словенији, Немачкој, Аустрији и Италији. Сараћује с Хрватским барокним ансамблом у изведбама дела старих мајстора. Као члан Светског хора младих "World Youth Choir" представљао је Хрватску на турнејама у Шпанији, Венецуели, Флориди, Белгији и Италији. Добитник је Ректорове награде Свеучилишта у Осијеку 1999., Деканове награде Музичке академије у Загребу 2001; освојио је прво место на Државном такмичењу певача у Дубровнику 2001. и 2003. и специјалну награду на такмичењу "Eugenia Moldoveanu" у Плоештију, Румунија, 2003. године. Запослен је на Умјетничкој академији у Осијеку, продекан је за наставу.

			ЂАКОМО ПУЧИНИ
	О АУТОРУ

ЂАКОМО ПУЧИНИ (Giacomo Puccini, 1858-1924) најомиљенији је представник оперског веризма којем је дао изразито личну лирску особину. Постојање те лирске особине, која је често знала склизнути у веома наглашену сентименталност, не искључује, међутим, код њега и снажан осећај за сценску драматику. Попут Вердија – и још више од њега – изразито личан у обликовању својих музичких замисли, Пучини је саградио снажан стуб историјске оперске зграде, стуб, о који многи воле да с омаловажавањем обесе упозорење: Банално! – па према томе и уметнички мање вредно, чак и штетно. Током целе своје бриљантне каријере светског композитора, а после његове смрти све до наших дана, стваралац Пучини доживљава увек поново неправедне оцене које су у супротности с одушевљењем публике. Јер широка публика воли Пучинија, воли његове јунаке и његове мелодије, плаче над умирањем мале Мими, очајава над увредом нанесеном гејши Ћо-Ћо-Сан, узбуђује се при суђењу храбром сликару Каварадосију, заноси се далеком оријенталном мистиком која окружује окрутну принцезу Турандот. У Пучинијевим операма све је речено до последњег слова; доживљај музике и сцене, стопљен и идеално саживљен у целину долази до гледаоца непосредно, "напада" га својом изражајношћу која од опере готово чини филм у којем се музика не одваја од либрета, а то двоје од сцене. У музици Пучинијевих опера доминира лепа мелодија, али мелодија која тече потпуно сагласно са смислом текста. Када неки лик у Пучинијевој опери пева арију, онда је то као нормалан, осмишљен говор на позоришној сцени; веризам – истинитост музичког театра – постигнут је у тим делима у свом најуспешнијем домету потпуне јасноће доживљаја. Пучинијеву оперску музику не може се не разумети и вероватно нема гледаоца који не би могао схватити шта му та музика говори, шта описује, какав карактер представља, због чега је разнежен, односно над чим се жести. Та потпуна разумљивост и непосредна привлачност стајала је Пучинијеву музику тешких осуда које су је оптуживале због баналности и јефтиних ефеката. Па ипак, ни један, па ни најстрожи музички критичар није могао тврдити да је у тој музици нешто лоше или недоречено. Напротив, увек се истичу три битна квалитета Пучинијеве оперске естетике: изванредно познавање оркестра и постизање најсуптилнијих финеса у дочаравању уживања и контраста; одлично вођење певачких деоница, било солистичких или хорских, с коришћењем најлепших белкантистичких традиција; савршен осећај за драматургију музичке сцене, за развој акције у музици, за описивање људских карактера музиком, за истанчан осећај мере (у Пучинијевим зрелим операма нема ни једног јединог такта музике којег би се могло испустити, означити неуспелим или сувишним). Са занатског гледишта Пучини је заиста био савршен мајстор. Оно што му се преко тога пребацује као сладуњавост и повођење за јефтиним ефектима није знак слабости, него ознака стила једне епохе, у којој је натурализам и на оперској сцени отупио своје драстичне шиљке у приказивању животне опорости и стао наглашавати сентименталну, то јест, осећајну страну доживљавања свакодневног живота. Јер, у томе је Пучини остао доследан веризму: њега занима само жив човек, његов бол, ситне радости, животне трагедије. У сваком лику уочава живот човека од крви и меса који је – као такав – за публику и најзанимљивији. Пучинијев музички театар ваља тако и доживети: у дубоком урањању у свакодневна, обична људска реаговања без великих, херојских гестова. И управо у томе су многи запазили баналност, што је Пучинијев лирски веризам на оперску сцену доносио једноставан свакодневни живот и људе који као да су се попели из гледалишта да би на позорници испричали оно што су сами проживели. /.../ Колико је Пучини био спонтан стваралац доказује и чињеница да је писао готово искључиво за музичку сцену, да је радио веома брижљиво и савесно и да се искрено уносио у садржаје који су га привукли. Дугачка галерија ликова које је поставио на музичку сцену ушла је у свет културног човека са често тачно одређеним особинама, као што и његове популарне мелодије, карактеристично обликованог тока, живе у свакодневном сећању најшире музичке публике.
Н. ТУРКАЉ, 125 опера, Загреб, 1997.


	СИНОПСИС

Први чин - Родолфо, Шонар, Колин и Марчело живе у мансарди над крововима Париза. Бадње је вече, а они су без новаца и без огрева. Марчелу је толико хладно да не може да држи четкицу. Родолфо жртвује свој рукопис да би их загрејао. Колин се враћа из залагаонице где је хтео да заложи неке своје књиге, али је била затворена. Појављује се Шонар с огревом, храном, вином и новцем, платом од неког енглеског лорда. Они одлучују да прославе Бадње вече у локалу који редовно посећују, „Cafe Momus”. Станодавац им куца на врата и тражи већ дуго неплаћену станарину. Они га часте пићем, а када се он избрбља да би хтео наћи младу и згодну жену, уместо своје старе и ружне, они то искористе и избаце га напоље као прељубника. Напокон крећу у кафану, њихово омиљено састајалиште. Родолфо остаје да заврши неки чланак за новине. Но још није ни почео, када му неко бојажљиво закуца на врата: то је млада комшиница којој се свећа угасила у ходнику и моли га да јој је поново упали. Наједном јој позли и он је понуди да седне и узме мало вина. Она крене напоље али схвати да јој је негде испао кључ. Промаја им угаси свеће и док траже по мраку, Родолфо је ухвати за хладну руку. Он јој прича о себи – а ко је она? Прича му о свом скромном животу у собици поткровља. Љубав која се рађа међу њима топла је и једноставна. Пријатељи га зову с улице и њих двоје загрљени одлазе са њима.

Други чин - У Латинској четврти, у празнично вече све врви од света. Боеми случајно имају новца и купују: Шонар трубу, Колин стари огртач, а Родолфо поклон за своју Мими - малу црвену капу. Упознаје је с пријатељима и започиње разговор о љубави. Наједном у локал улази лепо одевена девојка у пратњи старог господина. То је Мизета, Марчелова бивша љубавница. Већ јој је досадио стари Алчиндоро и она стално покушава да привуче Марчелову пажњу. Под изговором да је ципела жуља, она пошаље Алчиндора да јој купи нове, и стари љубавници су поново заједно. Сви одлазе за војним оркестром, а када се Алчиндоро врати, дочека га само повећи рачун за цело друштво.

п а у з а

Трећи чин - Мизета и Марчело су одсели у крчми крај капије Париза. Мими долази да нађе Марчела и очајна му поверава да ју је Родолфо напустио из љубоморе. Када се Родолфо појави, она се сакрије иза дрвета и тако чује прави разлог његовог одласка: није реч о његовој љубомори, Мими је озбиљно болесна и он не може да поднесе њене патње јер је превише воли. Она му се баца у наручје и опрашта се од њега, док се Мизета и Марчело свађају.

Четврти чин - Родолфо и Марчело су поново у стану на мансарди, размишљају тужно о девојкама које су их напустиле. Навраћају Колин и Шонар и успевају их развеселити. Госте се и весело играју по соби. Њихово весеље прекида узбуђена Мизета, са смртно болесном Мими коју је нашла на степеницама. Мими је дошла да још једном види свог драгог. Стављају је у кревет. Мизета одлази да купи муф за њене ледене руке, Марчело да доведе лекара, а Колин да заложи свој огртач, да би све то платили. Родолфо и Мими остају сами и сећају се свог првог сусрета. Остали се враћају и Мими, пресрећна због новог муфа, верујући да је то поклон од Родолфа, срећна заспи. Мизета спрема лек који је Марчело донео, и када Шонар жели да пробуди Мими, схвата да је она умрла. Родолфо у сузама грли своју вољену Мими.

			Б О Е М И НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
	ИСТОРИЈАТ

ПРАИЗВЕДБА У ТОРИНУ, 1. ФЕБРУАРА 1896.

Премијера: 6. јануар 1950. - Диригент: Војислав Илић, Даворин Жупанић, Богдан Бабић / Редитељ: Драгица Дамјановић / Сценограф: Стеван Максимовић / Костимограф: Милица Бабић-Јовановић, к.г. / Укупно изведено 30 представа пред 12.500 гледалаца.

Обновљено као премијера: 12. фебруар 1955. - Диригент: Гаетано Чила / Редитељ: Марио Маринц / Сценограф: Милета Лесковац / Костимограф: Милица Бабић-Јовановић / Укупно изведено 30 представа пред 10.590 гледалаца.

Премијера: 5. фебруар 1963. - Диригент: Даворин Жупанић (5), Јаков Ципци (1) премијера, Маријан Фајдига (7), Виктор Васи (Сегедин, 2)
Редитељ: Емил Фрелих / Сценограф: Милета Лесковац / Костимограф: Стана Јатић / Укупно изведено 15 представа, 5.077 гледалаца.

Премијера: 4. фебруар 1975. - Диригент: Имре Топлак (28), Душан Миладиновић (1) / Редитељ: Дејан Миладиновић / Сценограф: Стеван Максимовић / Костимограф: Мирјана Стојановић-Маурич / Укупно изведено 29 представа пред 8.495 гледалаца.

Премијера: 11. октобар 1987. - Диригент: Миодраг Јаноски / Режија и сценографија: Фрањо Поточник, к. г. Марибор / Костимограф: Мирјана Стојановић-Маурич / Укупно изведено 6 представа, 1.429 гледалаца (само у сезони 1987/88).


	ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА

Сви су они на прагу средњег доба: од самог Пучинија, које је Боеме написао као 38-годишњак, до диригента Ђампаола Марије Бизантија, редитељке Катерине Панти Либеровичи и њеног креативног тима и, коначно, до протагониста – солиста, оркестра, хора... И зато су Боеми у Опери Српског народног позоришта нека врста омажа младости, утопији у коју су веровали, сновима које су сањали...
Париз 30-их, сад већ прошлог века. Париз у који се слила читава плејада уметника из целог света, Париз боемије која је створила ремек-дела уметности и истовремено креирала дух који ће заувек остати заститни знак тог града.
Уз редитељку, која је ово Пучинијево ремек-дело у великој мери лишила патетике, унела дозу хумора и племенитиг патоса, уз сигурног, и прецизног диригента, за успех ове најновије верзије Боема на сцени СНП-а посебно су заслужни млади солисти који су, уз певачки, демонстрирали и значајан глумачки потенцијал, а пре свих Данијела Јовановић (Мими), Сенка Недељковић (Мизета), Васа Стајкић (Марчело), Владимир Зорјан (Колин), као и гости: Андриј Ромањенко (Родолфо) и Берислав Јерковић (Шонар).
Боеми су истинска круна ове оперске сезоне, али и укупног оперског репертоара СНП-а.
Даринка НИКОЛИЋ, 15. мај 2007.

Емотивним приступом осавремењени “Боеми”
(...) У складу с више импресионистичким него романтичарским бојама и атмосфером, нарочито наглашеним у трећем чину, у плавичасто-сивкастој јутарњој сумаглици париског предграђа, као и префињеним визуелним идентитетом представе у целини, и разуме се, с одговарајућим музичким језиком ове, можда најлепше Пучинијеве опере, софистицирани реалистичко-романтичарски редитељски рукопис Катарине Панти-Либеровичи, уноси у инсценацију ону неопходну изгубљену ведрину помешану с носталгичношћу и сентиментом, чиме постиже лепе реакције код публике. При том фрагменти сећања и свеже импресије протагониста, нагле промене расположења и често депресивна психоза, што сваки од посетилаца разуме и доживљава како жели, детаљи онога што се догодило, а затим и амбијенти Париза у свим њиховим сценографским ликовностима Серђа Мариотија (стамбене зграде, обриси Ајфелове куле и архитектонски препознатљиве чувене грађевине, интегрисане у представу преко видео-бима) кореспондирају с костимима Кристине Ачети, из 30-тих година 20. века, у које је, из епохе бидермајера, измештена радња Миржеовог романа “Слике из живота боема”. Лишена сваке баналне конотације, нова поставка Пучинијеве опере “Боеми”, дело је младог ауторског тима, на челу с одличним 35-годишњим диригентом Ђанпаолом Маријом Бизантијем. Овај изузетно спреман и подстицајан уметник сјајно је мобилисао такође младе тумаче главних и осталих улога и ансамбл у целини, при чему је сваки део партитуре, посебно оркестарски, експресиван и изнијансиран у сваком детаљу, фрази или широким динамичким градацијама, постизао тражено, снажно емотивно дејство. Ако бисмо се и упитали зашто се оперска управа није одлучила за неко друго, из мноштва вредних, а код нас непостављених дела, него се поново окренула, макар и после две деценије од последње инсценације, и сувише познатом остварењу, одговор проналазимо у солистичкој екипи, која поред неопходне физичке младости, управо “извикује” да има и будућност. Да је она итекако светла и обећавајућа, показао је високи интерпретативни резултат, нарочито видљив у певачком делу извођења, складном и када су у питању појединачне, а посебно дуетске, односно ансамбловске комбинације.
На челу с најискуснијом (у домаћој екипи) Данијелом Јовановић у улози Мими, која се, чујна из сваког дела сцене, просто милујући лепом бојом, ширином и изражајношћу свог лирског сопрана, сигурно, дугим певачким дахом прилагођавала одређеној осећајности, потресно доживљавајући тумачени лик, главни јунаци су се истицали још једном женском ролом, која је у креацији Сенке Солдатовић Недељковић, била право откровење. Партију Мизете она није само глумила, него ју је гласом, карактером и певаним текстом непосредно живела, због чега је постигла велику музикалност, покретљивост и уверљивост интерпретације, остварујући је, осим као кокету и краљицу париских кафеа (у којима слуша и чак пева џез) и као један од најтоплијих и најкомуникативнијих актера представе. Потпуно компатибилног партнера имала је у одличном Васи Стајкићу, који је, после, чини се, малог застоја у каријери, поново освајао раскошним баритоном сочног тембра, али и страственим тумачењем жустре природе сликара Марчела. (...) Позитивним утисцима и, истакнимо још једном, наглашеним емотивним приступом и дејством, осавремењени “Боеми” ће, очекујемо, утицати и на прилив нове, али и повратак старе публике, која и те како недостаје Новом Саду, бар када је у питању озбиљна музичка, односно музичко-сценска уметност.
Марија АДАМОВ, Дневник, 17. мај 2007.

Српско народно позориште 2007