СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

Српско народно позориште




Либрето - Лео Штајн, Бела Јенбах
Праизведба - 17. новембар 1915, “Јохан Штраус театар”, Беч.

Диригент	ГЕРГЕЉ КЕШЕЉАК, Мађарска
	ЗОРАН ЈУРАНИЋ, Хрватска
Редитељ	ЈАНОШ СИКОРА, Мађарска
Сценограф	САША СЕНКОВИЋ
Костимограф	ЈАСНА ПЕТРОВИЋ-БАДЊАРЕВИЋ
Кореограф и асистент редитеља	ДРАГАН ЈЕРИНКИЋ
Диригент Хора	ВЕСНА КЕСИЋ-КРСМАНОВИЋ
Драматург	АРПАД ВИЦКО
Асистенти за кореографију и сценски покрет	Лидија Радованов и Зоран Радојчић

Премијера: 15. децембар 2007. године
Представа траје око два сата и тридесет минута

Силва Верецки, звезда кабареа

Кнез Леополд Марија Липерт-Вајлерсхајм

Анхилда, његова супруга

млади Кнез Едвин, њихов син

Гроф Бонифације Каучијано (Бони)

Контеса Анастазија Егенберг (Стази)

Ференц Керекеш (Фери-Бачи)

Пуковник Аурел Ронздорф, Едвинов брат од стрица

Киш, писар

Господин Мек Грејв

Хотелски момак

Солисти балета

Надежда Салак, Андреј Јосиф Колчерију, Дуња Лепуша, Драган Влалукин

Ансамбл балета

Фросина Димовска, Андреја Кулешевић, Данијела Војновски, Бојана Матић, Бојана Зајовић, Ирена Месарош, Зорана Радивојевић,
Бранкица Вучићевић, Бранка Глигорић, Наталија Раичевић, Маријана Ћурчија, Весна Ћуковић, Соња Гаврилов, Олга Аврамовић,
Маријета Вираг, Вишња Дрињовски, Јелена Лечић-Колчерију, Јелена Марковић, Марија Јанковић, Јелена Вукадиновић, Татјана Ненадовић, Љубица Селаковић, Милана Балаж, Стеван Сремац, Борис Видаковић, Иван Ђерковић, Даисуке Миура, Флавијус Попа, Флавијус Сасу,
Ливију Михај Хар, Флорин Станила, Олтеан Тудор, Ранко Лазић, Саша Крга

“ОРФЕУМ” – Хор

ОРКЕСТАР, ХОР И БАЛЕТ СНП

КНЕГИЊА ЧАРДАША

Кнегиња чардаша је најпознатија и најпопуларнија оперета. Чињеница је да, према статистикама – воде се и такве статистике – нема ни једног минута, а да се негде у свету не зачује, било на филму, радију, на телевизији или на позорници – нека од арија из Кнегиње чардаша. Могло би се рећи да је прича која се плете око наизглед безнадежне љубави између кабаретске звезде Силве Верецки и кнеза Едвина Липерт-Вајлесхајма – можда чак и банална. У овој носталгичној оперети љубав побеђује све, укључујући и противљење родитеља, штавише, и чангризави гроф Бонифације проналази своју животну сапутницу у лику грофице Стази, Едвинове раније веренице, коју су му одабрали родитељи. Либрето Леа Штајна и Беле Јенбаха био је завршен још у пролеће 1914. године, али – због избијања рата – Калман је тек годину дана касније прионуо на компоновање музике. Употребивши све проналаске, све трикове будимпештанске оперете, створио је прави орфеумски потпури пикантних париских шансона, старог бечког валцера и стилизоване пештанске циганске музике. Суштина је била у плесу. А то је дансе мацабре – мртвачки плес Монархије. У Кнегињи чардаша много тога делује као пародија, посредством нестварног орфеумског света који прожима читав Калманов комад. Премијера Кнегиње чардаша била је у Бечу, 17. новембра 1915., у “Јохан Штраус театру”, а у новембру 1916. године, месецу у којем је умро цар Франц Јозеф, изведена ја и на пештанској позорици, дакле у време Првог светског рата. Усред рата, Кнегињу чардаша су играле обе зараћене стране. Калман је био слављен на обе стране фронта! Оперета је ускоро доживела успех планетраних размера, игра се у целом свету, од Шведске до Сједињених Држава. Како је написао један тадашњи бечки критичар: „Читав свет одјекује од две ствари: од грувања топова на европским фронтовима, и од успеха Кнегиње чардаша“. (...)
– У једном писму свом издавачу Имре Калман, чувени композитор оперета, каже: “...и тако сам се искључиво посветио ведрој музици, јер ми је она увек била захвална што сам је тако озбиљно схватио!” - Кнегиња чардаша је премијерно приказана у Бечу 1915., наредне године у новембру у Пешти, а већ почетком фебруара 1917. изведена је 100. реприза, док је у Бечу тада већ било изведено више од 400 представа. - Само током 1917. године оперета Кнегиња чардаша изведена је, широм света, 12.000 пута.

ИМРЕ КАЛМАН

ИМРЕ КАЛМАН (Kálmán Imre–Emmerich) - Рођен 24. октобра 1882. године у Шиофоку, као син Кароља Копштајна и Пауле Сингер. Своје презиме је касније, уписавши се у гимназију, променио у Калман. Као дечак маштао је да постане концертни пијаниста, али је због хроничне упале тетива прстију убзо морао престати да свира клавир. С петнаест година се уписао на будимпештанску Музичку академију и нашао се у класи оног Јаноша Кеслера чији су ученици били, поред других, Барток, Кодаљ, Дохнањи, Вајнер, Алберт Сирмаи и Виктор Јакоби. Истовремено је студирао и права, и постао редактор музичке рубрике листа Пешти Напло. По окончању студија на Музичкој академији узалуд је тражио у Бечу, Минхену и Лајпцигу издавача за своје песме и симфонијске спевове. „Ако ово потраје, ја ћу учинити нешто ужасно... Бацићу се на писање оперете!” – рекао је претећи. Први његов велики успех била је оперета Најезда Татара која је премијерно изведена 22. фебруара 1908. године у пештанском Вигсинхазу. Доживела је 144 репризе и ускоро је постављена и на сценама у Бечу и Прагу. Бечка премијера била је посебно значајна јер је Беч тада био метропола оперете. Са двадесет пет година Калман се преселио у Беч, за њега су либрета писали Аустријанци Алфред Гринвалд, Јулијус Брамер, Рудолф Естерајх, а праизведбе његових дела су се одвијале на сцени “Јохан Штраус театра”, односно у “Театру ан дер Вин”, и тек потом су доспевале у Пешту. Оженио се, његова супруга била је руско-пољска плесачица Вера Марија Макинска. Имали су троје деце, две девојчице и дечака. Из тог раздобља су и његова најпознатија дела: Кнегиња чардаша (1915), Бајадера (1921), Грофица Марица (1924), Циркуска принцеза (1926). Уочи самог избијања Другог светског рата избегао је у Париз, а затим у Сједињене Државе, и тек после рата вратио се у Европу. Премијеру своје последње оперете, Аризона Леди, није доживео. Умро је 1953. у француској престоници а сахрањен је, по својој жељи, на бечком централном гробљу.

ЈАНОШ СИКОРА

ЈАНОШ СИКОРА (Szikora János, 1950) - Још за време студија права, које је и докторирао, основао је авангардну позоришну групу БРОБО. Студије режије на Факултету позоришне и филмске уметности завршио је с Кафкиним Процесом. Осим позориштем, бавио се и филмом, па је тако глумио у филмовима других редитеља, радио као асистент режије, писао сценарија, а и сам је режирао неколико филмова, углавном за Мађарску телевизију (Дама с камелијама, Оњегин, Зен приче, итд.). Након студија почиње радити у Народном позоришту у Печују, где је касније био и уметнички саветник, те уметнички директор Студија, једне од четири сцене тог позоришта. Добитник је неколико награда за филмове и награде Народног позоришта у Печују за најбољу режију 2001, а додељен му је и Мали крст части Републике Мађарске. Режирао је велики број представа у разним мађарским позориштима међу којима се издвајају Име руже Умберта Ека, Моцартове опере Дон Ђовани и Чаробна фрула, Амадеус Петера Шафера, Брехт-Вајлова Просјачка опера, Бизеова Кармен, Ростанов Сирано, Исус Христ суперстар Ендрјуа Лојда Вебера, Булгаковљев Мајстор и Маргарита те Трагедија човека Имреа Мадача, једно од класичних дела мађарске драмске литературе.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

Оперета је као жанр – у то сам убеђен – за инфантилне људе. Али, дакако, не инфантилне у пежоративном смислу речи. За такве људе, дакле, који су још сачували у себи нешто од детиње једноставности, чистоте, безазлено зачуђеног погледа на свет. И Кнегиња чардаша поставља једно веома једноставно питање: шта значи бити срећан? И за мене је управо ово питање, без обзира на то колико је оно једноставно, наивно, или наизглед инфантилно, једно од најбитнијих питања живота. Када ми је из Новог Сада понуђено да поставим Кнегињу чардаша, поново сам прочитао тексти морам рећи да сам се и те како изненадио, јер су моји ранији доживљаји ове оперете, како се испоставило, били веома површни. Тек сад сам схватио колико су творци ове оперете, 1914. године, у последњим тренуцима спокојних мирнодопских времена, у само предвечерје избијања Првог светског рата, предосетили, наслутили нешто веома важно за људско бивствовање. Дакле, тренутак пре него што ће се земља отворити и небо се стропоштати на нас, поставили су најбитније питање: шта значи бити срећан? Покушаћу да у једној сажетој реченици кажем шта је за мене као редитеља било најважније приликом постављања овог комада на сцену. За мене је у овом случају то плес, тачније дансе мацабре – коло смрти. У овој представи плес има необично значајну драматуршку улогу. И ја сам се често питао, а и сад се питам, радећи на представи, у чему се крије готово магична и ванвременска привлачност Кнегиње чардаша, шта је то што у њој људе толико одушевљава. Морам да се вратим на почетак овог исказа: мислим да су творци тог комада, либретисти, али пре свега Имре Калман, у најзвезданијем часу, у самом зениту свог стваралачког дара поставили себи, као уметницима, питање: шта значи бити срећан? И често је довољно да се на прави начин постави право питање. Зато људи одлазе у позориште, без обзира на то што неће добити директан одговор, што неће добити решење, кључ загонетке.

ГЕРГЕЉ КЕШЕЉАК / ЗОРАН ЈУРАНИЋ

О ДИРИГЕНТУ

ГЕРГЕЉ КЕШЕЉАК (Kesselyák Gergely) - Једна од најмаркантнијих личности млађе генерације мађарских диригената, рођен 1971. године у Будимпешти. Матурирао је у престижној будимпештанској Пијаристичкој гимназији, свирао је чело, бас, клавир и изучавао теорију музике. На Музичкој академији “Франц Лист” у Будимпшети дипломирао је 1995. године на Одсеку за дириговање, у класи професора Ервина Лукача. Још као студент похађао је, 1993. и 1995, мајсторске курсеве Јурија Симонова. Од 1993. године диригује оркестрима као што су оркестар Националне филхармоније и оркестар Друштва будимпештанских филхармоничара, као и извођењем преко шездесет продукција у осам најзначајнијих музичких позоришта у Мађарској. Од 1994. године је гостујући диригент Мађарске државне Опере, од 2001. њен диригент, од 2004. уметнички директор Будафеста, летњег међународног оперског и балетског фестивала, а од 2005. уметнички директор Сегединских летњих игара. Бави се и режијом, поред осталог поставио је Вердијевог Риголета (1999) и Набука (2004), Доницетијев Љубавни напитак (2002), Бартоковог Плавобрадог (2002) и Моцартовог Дон Ђованија (2003). Као диригент гостовао у Хрватској, Пољској, Украјини, Румунији, Аустрији, Италији, Француској, Шпанији, Перуу, Египту и Јапану. Аутор је два ораторијума, две мисе и једног реквијема.

ЗОРАН ЈУРАНИЋ - Рођен 1947. године у Ријеци, где је завршио гимназију и средњу музичку школу. На загребачкој Музичкој академији студирао теорију музике, затим композицију у класи проф. С. Шулека и дириговање у класи проф. И. Ђадрова. Дипломирао је 1972. године и одмах је ангажован за шефа Хора у Опери Хрватског народног казалишта (ХНК) у Загребу, где је од 1987. стални диригент. Обављао је дужност уметничког директора Опере ХНК “Иван пл. Зајц” у Ријеци, у два наврата био је директор Опере ХНК у Осијеку, а од 2002. до 2005. године директор Опере ХНК у Загребу. Као диригент наступао је у свим водећим музичким центрима бивше Југославије и у иностранству (Италија, Француска, Немачка, Мађарска, бивши СССР и другде). Јуранићев оперски репертоар обухвата више од 50 наслова, од чега неколико праизведби. Сарађивао је с многим оркестрима и компоновао велики број запажених дела, од којих су многа извођена, снимљена и штампана. Педагошким радом бави се од 1975., од 2005. редовни је професор на Музичкој академији у Загребу. За свој композиторски, музиколошки и диригентски рад награђен је с више награда и признања. Члан је Удружења музичких уметника Хрватске, Хрватског музиколошког друштва и Хрватског удружења композитора.

I чин - У будимпештанском Орфеуму се припрема опроштајно вече Силве Верецки, звезде кабареа, која одлази на дужу турнеју по Америци.
Млади кнез Едвин, иначе стални посетилац Орфеума, покушава све како би своју љубав, Силву, задржао и одвратио од путовања. Стари кнез и његова супруга немају разумевања за ову “недоличну” везу свога сина, и како би га одвратили од ноћног живота у Орфеуму и одвојили од “тамо неке певачице”, шаљу му позив да се хитно врати у Беч, због војних обавеза. Едвин је приморан да се одазове позиву, али претходно, пред сведоцима, потписује обавезу да ће се у року од осам недеља оженити Силвом.Дотле, бригу о Силви поверава свом најбољем пријатељу, грофу Бонију Каучијану. Силва, срећна, одлучује да одустане од турнеје, али по Едвиновом одласку сазнаје да он, у ствари, није слободан човек: његова породица је одлучила да се он ожени грофицом Анастазијом (Стази), па је чак одредила и дан венчања. Силва се осећа превареном, изневереном и, без Едвиновог знања, ипак одлази у Америку.

II чин - У палати Едвинових родитеља припрема се велико славље у част будућих младенаца. После безуспешне потраге за Силвом све до тог тренутка, Едвин је приморан да се повинује захтеву породице. Усред славља, на прославу изненада улази Силва, после изванредног успеха у Америци. Она је у друштву с Бонијем, који је, на њен захтев, представља као своју супругу. Едвин предузима све како би поново задобио Силвину љубав. Бони, наравно, “пристаје на развод”, јер му се допада грофица Анастазија.Но, када Силва схвати да може да се уда само као “разведена грофица Каучијано”, али не и као кабаретска певачица Силва, јер је кнежевска породица не би прихватила – скида са себе маску “грофице”, представља се као Силва Верецки и, на запрепашћење свих, одлази.

III чин - Силва пати, јер и даље воли Едвина. Бони покушава све не би ли средио ситуацију, али то му полази за руком тек када “пукне тиква”, односно када се испостави да је и Велика кнегиња, Едвинова мати, некада била – кабаретска певачица! Стари кнез, који о томе није имао појма, постиђен, прихвата Силву као снаху, изјављујући, да ће “бар имати две кабаретске певачице у породици”! И тако, као у свакој доброј оперети, срећи младог пара више ништа не стоји на путу.

НОВА УМЕТНОСТ ОПЕРЕТЕ
Аутентичност најновије премијере СНП Нови Сад, оперете „Кнегиња чардаша” била је потпуна и – мађарска захваљујући режији и диригентском вођству. Понајпре и погодном тлу за ову форму (коју, узгред, београдска средина никада није прихватила) па је препуна велика сала била одушевљена комиком ситуација, пародијом, богатством слика, костима, игре, балетских нумера, свега онога што овај жанр, у комбинацији говорених и певаних делова, собом носи. У свакој поставци оперете постоји један, али велики проблем: ако глумци певају, то не звучи добро, а ако професионални певачи глуме, они томе нису нарочито вични и представа нема праве ефекте. На новосадској премијери скоро да су замке избегнуте. Поред младих оперских ведета ове куће, које сјајно и певају, играју, глуме и веома атрактивно изгледају (пре свих, Јелена Кончар, у насловној улози) прави задаци поверени су сасвим младим певачима, још студентима којима бурлеска и игра на сцени веома погодују (Бони у тумачењу Горана Стргара) или су тако разиграни да их упознајемо у потпуно новом светлу (Игор Ксионжик као Фери Бачи). Повремено, чланице хора играју, глуме и учествују у општем каламбуру. Гост из Загреба Миљенко Ђуран, један од тенора посебно усмерених ка оперети, без обзира на извесне проблеме у дикцији, није се штедео ни у глуми, ни у говореним деловима, мада је само певање било бољи део његове интерпретације. Данијела Јовановић (контеса Стази) била је бриљантна у оба дела своје улоге, вокалном и глумачком. У првом чину се имао утисак опште пометње и гурања на сцени на којој су били тако рећи сви протагонисти, хор и балет, док се током представе тај утисак поправио и највеће ефекте остварио у чардашу и у режијској иновацији, посебно у суптилно коришћеном другом плану који је остављао утисак двоструке реалности, мешања сна и јаве. У Новом Саду васкрсава оперета, а мјузикли и лакши оперски жанрови преплављују и наше сцене као особеност театарског тренутка у којем живимо. (Бранка РАДОВИЋ, Политика, 18. децембар 2007.)

ЈЕДИНСТВО МУЗИКЕ, ГЛУМЕ И ПОКРЕТА
Мешањем различитих жанровских особина, али и уношењем и неких савременијих театарских искустава, ауторски тим је постигао ниво најбољих остварења овог жанра, који су волеле читаве генерације припадника некадашње грађанске класе, а у овом облику му омогућиле способност комуникације и с најширим, као и оним пробирљивијим аудиторијем. Драматуршки предложак либрета Леа Штајна и Беле Јенбаха у пречишћеном и осавремењеном преводу и препеву Новосађанина Арпада Вицка, олакшали су редитељу Јаношу Сикори, госту из Мађарске, да у њему пронађе основу за нову уметност оперете, очишћену од прекомерне баналности и тривијалности, али и да, упркос синтези елемената мјузикла, бурлеске, кабаретско-водвиљске, па и бродвејске атмосфере, не угрози њен конвенционални, у основи забављачки и непроблематични карактер и значај. Направљена је, дакле, представа за свакога, за забаву и уживање, али и с носталгичним погледом на прошла времена с почетка 20. века, односно предвечерје Првог светског рата, у којој музика, певање и глума, покрет и игра чине јединствен израз, људи разумеју и без речи, а публика реагује са жаром. Иако познату причу о, у првом тренутку неостваривој љубави између чувене пештанске шансоњерке Силве Верецки и грофа Едвина Вајлерсхајма, Јанош Сикора води већ виђеним стваралачким поступком, паралелно градећи две љубавне приче, а љубав као резултат потраге за срећом тријумфује у хепиенду, неоспоран је његов допринос да ангажман унутар догађаја добије на темпу, изражајности геста и гега, а елементи комичности, као и иронијски однос према стварности, на ефектности, не угрожавајући основни план духовитости и шарма. За диригентским пултом је стајао млади међарски уметник Гергељ Кешељек, већ од увертире темпераментно, и веома енергично и брзо водећи извођење, што је на тренутке отежавало вокално испевавање, али и омогућавало лакоћу музикалног и течног изливања препознатљивих популарних бечких валцерских, и мађарским фолклором обојених мелодија, као и подвлачење драматичнијих ситуација, због којих је и Кнегиња чардаша постала бестселер оперетске литературе буржоаско капиталистичке провенијенције. (Марија АДАМОВ, Дневник, 18. децембар 2007.)

ОПЕРЕТА, ПРЕТЕЧА МЈУЗИКЛА
Драматург Арпад Вицко је у хронолошки очуваном оригиналном контексту покушао да актуелизује дијалоге умећући неке колоквијалне изразе који су имали великог комичног ефекта. Сценограф Саша Сенковић се определио за једноставно, али функционално решење сцене која је и позоришна гардероба и балска дворана и железничка станица. Двоја полукружна степеништа уоквирила су средиште бине односно велике паное који су висили на кружној конзоли и чијим су, понекад и сувише честим померањем, дочаравани одговарајући простори и постизана динамичност сценског дешавања. Али највећу динамичност остварили су наравно сами глумци, односно певачи, односно балетски играчи и хор – дакле, комплетан ансамбл СНП-а, уз наравно оркестар, следећи упутства госта из Мађарске, редитеља Јаноша Сикоре. Он се трудио да максимално искористи спремност протагониста да се потпуно препусте комичном, играчком, па понекад и фриволном духу оперете, те је тако разиграност овог претежно младог ансамбла онај најупечатљивији утисак који остаје гледаоцу. Ангажовање глумаца Мирјане и Стевана Гардиновачког за говорне улоге старог кнежевског пара одлична је идеја коју увек у оваквим случајевима треба следити, али и сви музички протагонисти одлично су се показали у оба аспекта. Јелена Кончар, тј. звезда кабареа Силва Верецки, била је и звезда представе пленећи својим снажним сопраном, самоувереном појавом, доживљеном интерпретацијом и глумачком инспирацијом. Гост из Хрватске Миљенко Ђуран очигледно има оперетског искуства, његов тенорски глас помало отворене боје, али јасан, продоран и вокално изграђен, уз чисту интонацију, донео је улози кнеза Едвина свежину и уверљивост, ако занемаримо додуше ретко мешање ијекавског и екавског дијалекта. А комични дух као да је највише усвојио Горан Стргар чији је гроф Бони био на ивици карикатуре, што је савршено за оперетски израз, и чега је могло да буде и много више. И глас Горана Стргара, без великог инсистирања на импостацији и однегованом тону, уклапа се у идеју о оперети као својеврсној претечи мјузикла. Данијела Јовановић као контеса Стази, од тренутка кад се појавила у II чину на изузетан начин је допринела врхунском певачком и глумачком аспекту представе. Уз све честитке преосталим солистима, посебно треба нагласити да је хор одлично припремила Весна Кесић-Крсмановић, а да је балетски ансамбл колективна звезда ове представе (кореограф и асистент редитеља је био Драган Јеринић). Коначно, оркестар СНП-а, којег иначе прати завидна репутација, заслужан је за изванредан инструментални звук, чак и у најосетљивијим, солистичким ситуацијама, те се једноставно не може наћи замерка ниједној јединој оркестарској групи. (Горица ПИЛИПОВИЋ, Радио Београд, други програм, 18. децембар 2007.)

Српско народно позориште 2008

	.. Имре Калман (Imre Kálmán)	Српско народно позориште

	.. КНЕГИЊА ЧАРДАША (Csárdáskirálynő) - оперета у три чина


	СИНОПСИС


	КРИТИКА