SRPSKO NARODNO POZORIŠTE

Srpsko narodno pozorište




Libreto - Leo Štajn, Bela Jenbah
Praizvedba - 17. novembar 1915, “Johan Štraus teatar”, Beč.

Dirigent	GERGELj KEŠELjAK, Mađarska
	ZORAN JURANIĆ, Hrvatska
Reditelj	JANOŠ SIKORA, Mađarska
Scenograf	SAŠA SENKOVIĆ
Kostimograf	JASNA PETROVIĆ-BADNjAREVIĆ
Koreograf i asistent reditelja	DRAGAN JERINKIĆ
Dirigent Hora	VESNA KESIĆ-KRSMANOVIĆ
Dramaturg	ARPAD VICKO
Asistenti za koreografiju i scenski pokret	Lidija Radovanov i Zoran Radojčić

Premijera: 15. decembar 2007. godine
Predstava traje oko dva sata i trideset minuta

Silva Verecki, zvezda kabarea

Knez Leopold Marija Lipert-Vajlershajm

Anhilda, njegova supruga

mladi Knez Edvin, njihov sin

Grof Bonifacije Kaučijano (Boni)

Kontesa Anastazija Egenberg (Stazi)

Ferenc Kerekeš (Feri-Bači)

Pukovnik Aurel Ronzdorf, Edvinov brat od strica

Nadežda Salak, Andrej Josif Kolčeriju, Dunja Lepuša, Dragan Vlalukin

Frosina Dimovska, Andreja Kulešević, Danijela Vojnovski, Bojana Matić, Bojana Zajović, Irena Mesaroš, Zorana Radivojević,
Brankica Vučićević, Branka Gligorić, Natalija Raičević, Marijana Ćurčija, Vesna Ćuković, Sonja Gavrilov, Olga Avramović,
Marijeta Virag, Višnja Drinjovski, Jelena Lečić-Kolčeriju, Jelena Marković, Marija Janković, Jelena Vukadinović, Tatjana Nenadović,
Ljubica Selaković, Milana Balaž, Stevan Sremac, Boris Vidaković, Ivan Đerković, Daisuke Miura, Flavijus Popa, Flavijus Sasu,
Liviju Mihaj Har, Florin Stanila, Oltean Tudor, Ranko Lazić, Saša Krga

“ORFEUM” – Hor

ORKESTAR, HOR I BALET SNP

KNEGINjA ČARDAŠA

Kneginja čardaša je najpoznatija i najpopularnija opereta. Činjenica je da, prema statistikama – vode se i takve statistike – nema ni jednog minuta, a da se negde u svetu ne začuje, bilo na filmu, radiju, na televiziji ili na pozornici – neka od arija iz Kneginje čardaša. Moglo bi se reći da je priča koja se plete oko naizgled beznadežne ljubavi između kabaretske zvezde Silve Verecki i kneza Edvina Lipert-Vajleshajma – možda čak i banalna. U ovoj nostalgičnoj opereti ljubav pobeđuje sve, uključujući i protivljenje roditelja, štaviše, i čangrizavi grof Bonifacije pronalazi svoju životnu saputnicu u liku grofice Stazi, Edvinove ranije verenice, koju su mu odabrali roditelji. Libreto Lea Štajna i Bele Jenbaha bio je završen još u proleće 1914. godine, ali – zbog izbijanja rata – Kalman je tek godinu dana kasnije prionuo na komponovanje muzike. Upotrebivši sve pronalaske, sve trikove budimpeštanske operete, stvorio je pravi orfeumski potpuri pikantnih pariskih šansona, starog bečkog valcera i stilizovane peštanske ciganske muzike. Suština je bila u plesu. A to je danse macabre – mrtvački ples Monarhije. U Kneginji čardaša mnogo toga deluje kao parodija, posredstvom nestvarnog orfeumskog sveta koji prožima čitav Kalmanov komad. Premijera Kneginje čardaša bila je u Beču, 17. novembra 1915., u “Johan Štraus teatru”, a u novembru 1916. godine, mesecu u kojem je umro car Franc Jozef, izvedena ja i na peštanskoj pozorici, dakle u vreme Prvog svetskog rata. Usred rata, Kneginju čardaša su igrale obe zaraćene strane. Kalman je bio slavljen na obe strane fronta! Opereta je uskoro doživela uspeh planetranih razmera, igra se u celom svetu, od Švedske do Sjedinjenih Država. Kako je napisao jedan tadašnji bečki kritičar: „Čitav svet odjekuje od dve stvari: od gruvanja topova na evropskim frontovima, i od uspeha Kneginje čardaša“. (...)
– U jednom pismu svom izdavaču Imre Kalman, čuveni kompozitor opereta, kaže: “...i tako sam se isključivo posvetio vedroj muzici, jer mi je ona uvek bila zahvalna što sam je tako ozbiljno shvatio!” - Kneginja čardaša je premijerno prikazana u Beču 1915., naredne godine u novembru u Pešti, a već početkom februara 1917. izvedena je 100. repriza, dok je u Beču tada već bilo izvedeno više od 400 predstava. - Samo tokom 1917. godine opereta Kneginja čardaša izvedena je, širom sveta, 12.000 puta.

IMRE KALMAN (Kálmán Imre–Emmerich) - Rođen 24. oktobra 1882. godine u Šiofoku, kao sin Karolja Kopštajna i Paule Singer. Svoje prezime je kasnije, upisavši se u gimnaziju, promenio u Kalman. Kao dečak maštao je da postane koncertni pijanista, ali je zbog hronične upale tetiva prstiju ubzo morao prestati da svira klavir. S petnaest godina se upisao na budimpeštansku Muzičku akademiju i našao se u klasi onog Janoša Keslera čiji su učenici bili, pored drugih, Bartok, Kodalj, Dohnanji, Vajner, Albert Sirmai i Viktor Jakobi. Istovremeno je studirao i prava, i postao redaktor muzičke rubrike lista Pešti Naplo. Po okončanju studija na Muzičkoj akademiji uzalud je tražio u Beču, Minhenu i Lajpcigu izdavača za svoje pesme i simfonijske spevove. „Ako ovo potraje, ja ću učiniti nešto užasno... Baciću se na pisanje operete!” – rekao je preteći. Prvi njegov veliki uspeh bila je opereta Najezda Tatara koja je premijerno izvedena 22. februara 1908. godine u peštanskom Vigsinhazu. Doživela je 144 reprize i uskoro je postavljena i na scenama u Beču i Pragu. Bečka premijera bila je posebno značajna jer je Beč tada bio metropola operete. Sa dvadeset pet godina Kalman se preselio u Beč, za njega su libreta pisali Austrijanci Alfred Grinvald, Julijus Bramer, Rudolf Esterajh, a praizvedbe njegovih dela su se odvijale na sceni “Johan Štraus teatra”, odnosno u “Teatru an der Vin”, i tek potom su dospevale u Peštu. Oženio se, njegova supruga bila je rusko-poljska plesačica Vera Marija Makinska. Imali su troje dece, dve devojčice i dečaka. Iz tog razdoblja su i njegova najpoznatija dela: Kneginja čardaša (1915), Bajadera (1921), Grofica Marica (1924), Cirkuska princeza (1926). Uoči samog izbijanja Drugog svetskog rata izbegao je u Pariz, a zatim u Sjedinjene Države, i tek posle rata vratio se u Evropu. Premijeru svoje poslednje operete, Arizona Ledi, nije doživeo. Umro je 1953. u francuskoj prestonici a sahranjen je, po svojoj želji, na bečkom centralnom groblju.

JANOŠ SIKORA (Szikora János, 1950) - Još za vreme studija prava, koje je i doktorirao, osnovao je avangardnu pozorišnu grupu BROBO. Studije režije na Fakultetu pozorišne i filmske umetnosti završio je s Kafkinim Procesom. Osim pozorištem, bavio se i filmom, pa je tako glumio u filmovima drugih reditelja, radio kao asistent režije, pisao scenarija, a i sam je režirao nekoliko filmova, uglavnom za Mađarsku televiziju (Dama s kamelijama, Onjegin, Zen priče, itd.). Nakon studija počinje raditi u Narodnom pozorištu u Pečuju, gde je kasnije bio i umetnički savetnik, te umetnički direktor Studija, jedne od četiri scene tog pozorišta. Dobitnik je nekoliko nagrada za filmove i nagrade Narodnog pozorišta u Pečuju za najbolju režiju 2001, a dodeljen mu je i Mali krst časti Republike Mađarske. Režirao je veliki broj predstava u raznim mađarskim pozorištima među kojima se izdvajaju Ime ruže Umberta Eka, Mocartove opere Don Đovani i Čarobna frula, Amadeus Petera Šafera, Breht-Vajlova Prosjačka opera, Bizeova Karmen, Rostanov Sirano, Isus Hrist superstar Endrjua Lojda Vebera, Bulgakovljev Majstor i Margarita te Tragedija čoveka Imrea Madača, jedno od klasičnih dela mađarske dramske literature.

Opereta je kao žanr – u to sam ubeđen – za infantilne ljude. Ali, dakako, ne infantilne u pežorativnom smislu reči. Za takve ljude, dakle, koji su još sačuvali u sebi nešto od detinje jednostavnosti, čistote, bezazleno začuđenog pogleda na svet. I Kneginja čardaša postavlja jedno veoma jednostavno pitanje: šta znači biti srećan? I za mene je upravo ovo pitanje, bez obzira na to koliko je ono jednostavno, naivno, ili naizgled infantilno, jedno od najbitnijih pitanja života. Kada mi je iz Novog Sada ponuđeno da postavim Kneginju čardaša, ponovo sam pročitao teksti moram reći da sam se i te kako iznenadio, jer su moji raniji doživljaji ove operete, kako se ispostavilo, bili veoma površni. Tek sad sam shvatio koliko su tvorci ove operete, 1914. godine, u poslednjim trenucima spokojnih mirnodopskih vremena, u samo predvečerje izbijanja Prvog svetskog rata, predosetili, naslutili nešto veoma važno za ljudsko bivstvovanje. Dakle, trenutak pre nego što će se zemlja otvoriti i nebo se stropoštati na nas, postavili su najbitnije pitanje: šta znači biti srećan? Pokušaću da u jednoj sažetoj rečenici kažem šta je za mene kao reditelja bilo najvažnije prilikom postavljanja ovog komada na scenu. Za mene je u ovom slučaju to ples, tačnije danse macabre – kolo smrti. U ovoj predstavi ples ima neobično značajnu dramaturšku ulogu. I ja sam se često pitao, a i sad se pitam, radeći na predstavi, u čemu se krije gotovo magična i vanvremenska privlačnost Kneginje čardaša, šta je to što u njoj ljude toliko oduševljava. Moram da se vratim na početak ovog iskaza: mislim da su tvorci tog komada, libretisti, ali pre svega Imre Kalman, u najzvezdanijem času, u samom zenitu svog stvaralačkog dara postavili sebi, kao umetnicima, pitanje: šta znači biti srećan? I često je dovoljno da se na pravi način postavi pravo pitanje. Zato ljudi odlaze u pozorište, bez obzira na to što neće dobiti direktan odgovor, što neće dobiti rešenje, ključ zagonetke.

GERGELj KEŠELjAK / ZORAN JURANIĆ

GERGELj KEŠELjAK (Kesselyák Gergely) - Jedna od najmarkantnijih ličnosti mlađe generacije mađarskih dirigenata, rođen 1971. godine u Budimpešti. Maturirao je u prestižnoj budimpeštanskoj Pijarističkoj gimnaziji, svirao je čelo, bas, klavir i izučavao teoriju muzike. Na Muzičkoj akademiji “Franc List” u Budimpšeti diplomirao je 1995. godine na Odseku za dirigovanje, u klasi profesora Ervina Lukača. Još kao student pohađao je, 1993. i 1995, majstorske kurseve Jurija Simonova. Od 1993. godine diriguje orkestrima kao što su orkestar Nacionalne filharmonije i orkestar Društva budimpeštanskih filharmoničara, kao i izvođenjem preko šezdeset produkcija u osam najznačajnijih muzičkih pozorišta u Mađarskoj. Od 1994. godine je gostujući dirigent Mađarske državne Opere, od 2001. njen dirigent, od 2004. umetnički direktor Budafesta, letnjeg međunarodnog operskog i baletskog festivala, a od 2005. umetnički direktor Segedinskih letnjih igara. Bavi se i režijom, pored ostalog postavio je Verdijevog Rigoleta (1999) i Nabuka (2004), Donicetijev Ljubavni napitak (2002), Bartokovog Plavobradog (2002) i Mocartovog Don Đovanija (2003). Kao dirigent gostovao u Hrvatskoj, Poljskoj, Ukrajini, Rumuniji, Austriji, Italiji, Francuskoj, Španiji, Peruu, Egiptu i Japanu. Autor je dva oratorijuma, dve mise i jednog rekvijema.

ZORAN JURANIĆ - Rođen 1947. godine u Rijeci, gde je završio gimnaziju i srednju muzičku školu. Na zagrebačkoj Muzičkoj akademiji studirao teoriju muzike, zatim kompoziciju u klasi prof. S. Šuleka i dirigovanje u klasi prof. I. Đadrova. Diplomirao je 1972. godine i odmah je angažovan za šefa Hora u Operi Hrvatskog narodnog kazališta (HNK) u Zagrebu, gde je od 1987. stalni dirigent. Obavljao je dužnost umetničkog direktora Opere HNK “Ivan pl. Zajc” u Rijeci, u dva navrata bio je direktor Opere HNK u Osijeku, a od 2002. do 2005. godine direktor Opere HNK u Zagrebu. Kao dirigent nastupao je u svim vodećim muzičkim centrima bivše Jugoslavije i u inostranstvu (Italija, Francuska, Nemačka, Mađarska, bivši SSSR i drugde). Juranićev operski repertoar obuhvata više od 50 naslova, od čega nekoliko praizvedbi. Sarađivao je s mnogim orkestrima i komponovao veliki broj zapaženih dela, od kojih su mnoga izvođena, snimljena i štampana. Pedagoškim radom bavi se od 1975., od 2005. redovni je profesor na Muzičkoj akademiji u Zagrebu. Za svoj kompozitorski, muzikološki i dirigentski rad nagrađen je s više nagrada i priznanja. Član je Udruženja muzičkih umetnika Hrvatske, Hrvatskog muzikološkog društva i Hrvatskog udruženja kompozitora.

I čin - U budimpeštanskom Orfeumu se priprema oproštajno veče Silve Verecki, zvezde kabarea, koja odlazi na dužu turneju po Americi. Mladi knez Edvin, inače stalni posetilac Orfeuma, pokušava sve kako bi svoju ljubav, Silvu, zadržao i odvratio od putovanja. Stari knez i njegova supruga nemaju razumevanja za ovu “nedoličnu” vezu svoga sina, i kako bi ga odvratili od noćnog života u Orfeumu i odvojili od “tamo neke pevačice”, šalju mu poziv da se hitno vrati u Beč, zbog vojnih obaveza. Edvin je primoran da se odazove pozivu, ali prethodno, pred svedocima, potpisuje obavezu da će se u roku od osam nedelja oženiti Silvom.Dotle, brigu o Silvi poverava svom najboljem prijatelju, grofu Boniju Kaučijanu. Silva, srećna, odlučuje da odustane od turneje, ali po Edvinovom odlasku saznaje da on, u stvari, nije slobodan čovek: njegova porodica je odlučila da se on oženi groficom Anastazijom (Stazi), pa je čak odredila i dan venčanja. Silva se oseća prevarenom, izneverenom i, bez Edvinovog znanja, ipak odlazi u Ameriku.

II čin - U palati Edvinovih roditelja priprema se veliko slavlje u čast budućih mladenaca. Posle bezuspešne potrage za Silvom sve do tog trenutka, Edvin je primoran da se povinuje zahtevu porodice. Usred slavlja, na proslavu iznenada ulazi Silva, posle izvanrednog uspeha u Americi. Ona je u društvu s Bonijem, koji je, na njen zahtev, predstavlja kao svoju suprugu. Edvin preduzima sve kako bi ponovo zadobio Silvinu ljubav. Boni, naravno, “pristaje na razvod”, jer mu se dopada grofica Anastazija.No, kada Silva shvati da može da se uda samo kao “razvedena grofica Kaučijano”, ali ne i kao kabaretska pevačica Silva, jer je kneževska porodica ne bi prihvatila – skida sa sebe masku “grofice”, predstavlja se kao Silva Verecki i, na zaprepašćenje svih, odlazi.

III čin - Silva pati, jer i dalje voli Edvina. Boni pokušava sve ne bi li sredio situaciju, ali to mu polazi za rukom tek kada “pukne tikva”, odnosno kada se ispostavi da je i Velika kneginja, Edvinova mati, nekada bila – kabaretska pevačica! Stari knez, koji o tome nije imao pojma, postiđen, prihvata Silvu kao snahu, izjavljujući, da će “bar imati dve kabaretske pevačice u porodici”!I tako, kao u svakoj dobroj opereti, sreći mladog para više ništa ne stoji na putu.

NOVA UMETNOST OPERETE
Autentičnost najnovije premijere SNP Novi Sad, operete „Kneginja čardaša” bila je potpuna i – mađarska zahvaljujući režiji i dirigentskom vođstvu. Ponajpre i pogodnom tlu za ovu formu (koju, uzgred, beogradska sredina nikada nije prihvatila) pa je prepuna velika sala bila oduševljena komikom situacija, parodijom, bogatstvom slika, kostima, igre, baletskih numera, svega onoga što ovaj žanr, u kombinaciji govorenih i pevanih delova, sobom nosi. U svakoj postavci operete postoji jedan, ali veliki problem: ako glumci pevaju, to ne zvuči dobro, a ako profesionalni pevači glume, oni tome nisu naročito vični i predstava nema prave efekte. Na novosadskoj premijeri skoro da su zamke izbegnute. Pored mladih operskih vedeta ove kuće, koje sjajno i pevaju, igraju, glume i veoma atraktivno izgledaju (pre svih, Jelena Končar, u naslovnoj ulozi) pravi zadaci povereni su sasvim mladim pevačima, još studentima kojima burleska i igra na sceni veoma pogoduju (Boni u tumačenju Gorana Strgara) ili su tako razigrani da ih upoznajemo u potpuno novom svetlu (Igor Ksionžik kao Feri Bači). Povremeno, članice hora igraju, glume i učestvuju u opštem kalamburu. Gost iz Zagreba Miljenko Đuran, jedan od tenora posebno usmerenih ka opereti, bez obzira na izvesne probleme u dikciji, nije se štedeo ni u glumi, ni u govorenim delovima, mada je samo pevanje bilo bolji deo njegove interpretacije. Danijela Jovanović (kontesa Stazi) bila je briljantna u oba dela svoje uloge, vokalnom i glumačkom. U prvom činu se imao utisak opšte pometnje i guranja na sceni na kojoj su bili tako reći svi protagonisti, hor i balet, dok se tokom predstave taj utisak popravio i najveće efekte ostvario u čardašu i u režijskoj inovaciji, posebno u suptilno korišćenom drugom planu koji je ostavljao utisak dvostruke realnosti, mešanja sna i jave. U Novom Sadu vaskrsava opereta, a mjuzikli i lakši operski žanrovi preplavljuju i naše scene kao osobenost teatarskog trenutka u kojem živimo. (Branka RADOVIĆ, Politika, 18. decembar 2007.)

JEDINSTVO MUZIKE, GLUME I POKRETA
Mešanjem različitih žanrovskih osobina, ali i unošenjem i nekih savremenijih teatarskih iskustava, autorski tim je postigao nivo najboljih ostvarenja ovog žanra, koji su volele čitave generacije pripadnika nekadašnje građanske klase, a u ovom obliku mu omogućile sposobnost komunikacije i s najširim, kao i onim probirljivijim auditorijem. Dramaturški predložak libreta Lea Štajna i Bele Jenbaha u prečišćenom i osavremenjenom prevodu i prepevu Novosađanina Arpada Vicka, olakšali su reditelju Janošu Sikori, gostu iz Mađarske, da u njemu pronađe osnovu za novu umetnost operete, očišćenu od prekomerne banalnosti i trivijalnosti, ali i da, uprkos sintezi elemenata mjuzikla, burleske, kabaretsko-vodviljske, pa i brodvejske atmosfere, ne ugrozi njen konvencionalni, u osnovi zabavljački i neproblematični karakter i značaj. Napravljena je, dakle, predstava za svakoga, za zabavu i uživanje, ali i s nostalgičnim pogledom na prošla vremena s početka 20. veka, odnosno predvečerje Prvog svetskog rata, u kojoj muzika, pevanje i gluma, pokret i igra čine jedinstven izraz, ljudi razumeju i bez reči, a publika reaguje sa žarom. Iako poznatu priču o, u prvom trenutku neostvarivoj ljubavi između čuvene peštanske šansonjerke Silve Verecki i grofa Edvina Vajlershajma, Janoš Sikora vodi već viđenim stvaralačkim postupkom, paralelno gradeći dve ljubavne priče, a ljubav kao rezultat potrage za srećom trijumfuje u hepiendu, neosporan je njegov doprinos da angažman unutar događaja dobije na tempu, izražajnosti gesta i gega, a elementi komičnosti, kao i ironijski odnos prema stvarnosti, na efektnosti, ne ugrožavajući osnovni plan duhovitosti i šarma. Za dirigentskim pultom je stajao mladi međarski umetnik Gergelj Kešeljek, već od uvertire temperamentno, i veoma energično i brzo vodeći izvođenje, što je na trenutke otežavalo vokalno ispevavanje, ali i omogućavalo lakoću muzikalnog i tečnog izlivanja prepoznatljivih popularnih bečkih valcerskih, i mađarskim folklorom obojenih melodija, kao i podvlačenje dramatičnijih situacija, zbog kojih je i Kneginja čardaša postala bestseler operetske literature buržoasko kapitalističke provenijencije. (Marija ADAMOV, Dnevnik, 18. decembar 2007.)

OPERETA, PRETEČA MJUZIKLA
Dramaturg Arpad Vicko je u hronološki očuvanom originalnom kontekstu pokušao da aktuelizuje dijaloge umećući neke kolokvijalne izraze koji su imali velikog komičnog efekta. Scenograf Saša Senković se opredelio za jednostavno, ali funkcionalno rešenje scene koja je i pozorišna garderoba i balska dvorana i železnička stanica. Dvoja polukružna stepeništa uokvirila su središte bine odnosno velike panoe koji su visili na kružnoj konzoli i čijim su, ponekad i suviše čestim pomeranjem, dočaravani odgovarajući prostori i postizana dinamičnost scenskog dešavanja. Ali najveću dinamičnost ostvarili su naravno sami glumci, odnosno pevači, odnosno baletski igrači i hor – dakle, kompletan ansambl SNP-a, uz naravno orkestar, sledeći uputstva gosta iz Mađarske, reditelja Janoša Sikore. On se trudio da maksimalno iskoristi spremnost protagonista da se potpuno prepuste komičnom, igračkom, pa ponekad i frivolnom duhu operete, te je tako razigranost ovog pretežno mladog ansambla onaj najupečatljiviji utisak koji ostaje gledaocu. Angažovanje glumaca Mirjane i Stevana Gardinovačkog za govorne uloge starog kneževskog para odlična je ideja koju uvek u ovakvim slučajevima treba slediti, ali i svi muzički protagonisti odlično su se pokazali u oba aspekta. Jelena Končar, tj. zvezda kabarea Silva Verecki, bila je i zvezda predstave pleneći svojim snažnim sopranom, samouverenom pojavom, doživljenom interpretacijom i glumačkom inspiracijom. Gost iz Hrvatske Miljenko Đuran očigledno ima operetskog iskustva, njegov tenorski glas pomalo otvorene boje, ali jasan, prodoran i vokalno izgrađen, uz čistu intonaciju, doneo je ulozi kneza Edvina svežinu i uverljivost, ako zanemarimo doduše retko mešanje ijekavskog i ekavskog dijalekta. A komični duh kao da je najviše usvojio Goran Strgar čiji je grof Boni bio na ivici karikature, što je savršeno za operetski izraz, i čega je moglo da bude i mnogo više. I glas Gorana Strgara, bez velikog insistiranja na impostaciji i odnegovanom tonu, uklapa se u ideju o opereti kao svojevrsnoj preteči mjuzikla. Danijela Jovanović kao kontesa Stazi, od trenutka kad se pojavila u II činu na izuzetan način je doprinela vrhunskom pevačkom i glumačkom aspektu predstave. Uz sve čestitke preostalim solistima, posebno treba naglasiti da je hor odlično pripremila Vesna Kesić-Krsmanović, a da je baletski ansambl kolektivna zvezda ove predstave (koreograf i asistent reditelja je bio Dragan Jerinić). Konačno, orkestar SNP-a, kojeg inače prati zavidna reputacija, zaslužan je za izvanredan instrumentalni zvuk, čak i u najosetljivijim, solističkim situacijama, te se jednostavno ne može naći zamerka nijednoj jedinoj orkestarskoj grupi. (Gorica PILIPOVIĆ, Radio Beograd, drugi program, 18. decembar 2007.)

Srpsko narodno pozorište 2008

	.. Imre Kalman (Imre Kálmán)	Srpsko narodno pozorište

	.. KNEGINjA ČARDAŠA (Csárdáskirálynő) - opereta u tri čina


	SINOPSIS


	KRITIKA