ДОН ЂОВАНИ на италијанском, ДОН ЖУАН на француском, ДОН ХУАН на шпанском. С обзиром на то да је Моцарт оперу написао за италијански текст, задржан је назив Дон Ђовани кад год је реч о овој Моцартовој опери. Опера Дон Ђовани једно је од средишњих дела великог Моцартовог опуса. Назив дела dramma giocoso (шаљива драма) очито је потекао из ауторове жеље да упозори на представљачки начин изношења садржаја који је често – нпр. код Молијера – био обрађиван изразито сатирички. Дело је заправо снажна музичка драма, с необично јасно профилисаним ликовима и импресивно оцртаним интимним осећањима појединаца. У стилском погледу Моцартов Дон Ђовани неколико деценија унапред најављује епоху музичког романтизма, нарочито сабласним призорима додира овог и "другог света", хоровима духова и откривањем противречних, дубоко људских осећања страха и пркоса у главном јунаку који гине у име једне више правде, осуђен не толико због својих грехова, колико због тврдоглавог занемаривања свих постојећих закона и обичаја. Музичка драматургија Дон Ђованија прави је пример сценске логике и изражајности којом су изнесети описани ликови и догађаји. Основни нагласак дела је трагичан и потресан у величанственом утиску појединих призора. Већ је увертира мајсторско оркестарско дело, у коме је згуснут цео морални сукоб дела: натприродна моћ загробног света којој се пркосно супротставља воља појединца. У првим сценама већ се налазе бисери музичке драматургије: цинично незадовољство слуге Лепорела, који попут пса чека испред степеница палате у којој његов господар заводи Дону Ану; отмени понос старог гувернера, који позива на одговорност напасника и гине од његовог мача; дубока бол Доне Ане изнесена племенитим мелодијским линијама. У наставку опере бриљантна је велика арија напуштене Доне Елвире, заводљиво певана серенада Дон Ђованија. У карактеристичном контрасту јављају се једноставне музичке мисли уз текст сељачког љубавног пара Церлине и Мазета. Диван је и заводнички дует Дон Ђованија и Церлине, савршено одмерен, али и набијен страственошћу; без премца је и кратка "арија са шампањцем", здравица, у којој Дон Ђовани открива свој необазриви животни мото, усмерен искљичиво на чулне ужитке... Н. Туркаљ: 125 ОПЕРА, Школска књига, Загреб, 1997.

(Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1791) Рођен у Салцбургу. Отац Леополд био је оргуљаш и познати виолински педагог, његова школа за виолину учинила га је славним. Моцарт је већ као дете путовао с оцем и сестром по Европи приређујући концерте по свим већим местима. Сматрали су га за "чудо од детета" јер је већ с три године почео да тражи и слаже складне мелодије на клавиру, а са 5, 6 и 8 година написао је мале композиције које су нам - захваљујући записима оца - остале сачуване. Са 11 година је компоновао оперу Бастијен и Бастијена, а са 13 примио је место концертног мајстора у оркестру салцбуршког надбискупа. Са 14 година добио је прва велика признања у Италији. Године 1777. захвалио се на служби у Салцбургу због лошег поступка надбискупа према њему. Напустивши родно место, пропутовао је у пратњи мајке као концертант многе немачке градове и стигао у Француску. Ту му, у Паризу, 1778. умире мајка. Након мајчине смрти Моцарт се настанио у Бечу где се оженио Констанцом Вебер, кћерком позоришног шаптача. Нада у успех, а с тим у вези и сређен, смирен живот, постепено се изјаловљује. После срећног детињства следи тешко и мучно доба зрелог уметника, па рана смрт у беди и осами. Колико више расту бриге и тегобе у Моцартовом животу, толико упорније и снажније долази до изражаја његов велики стваралачки дар. Моцарт умире са 35 година за време јаке, хладне снежне вејавице 5. децембра 1791. Нико га није отпратио до задњег почивалишта, сахрањен је на заједничком гробљу бечких сиромаха и бескућника, те се и не зна тачно место његовог гроба. Моцартова музичка заоставштина је велика на свим подручјима музичког стварања. Компоновао је: клавирске сонате, фантазије, сонатине, четвороручне композиције, 43 виолинске сонате, клавирске трије, квартете, један квинтет за кларинет и гудачке инструменте, 9 гудачких квартета, 5 гудачких квинтета, 19 опера, једну мису, један реквијем, 49 симфонија, 8 виолинских концерата, 25 клавирских концерата, 4 концерта за флауту, по један концерт за кларинет и фагот, 4 концерта за рог, један двоструки концерт за флауту и харфу, око 30 серенада, небројено много дивертимената и то још није све! Најпознатије међу Моцартовим операма су Дон Ђовани, Фигарова женидба, Отмица из Сераја и тек пред смрт - за свега три месеца - довршена, најсавршенија, Чаробна фрула. Од симфонија је најпопуларнија Јупитерова симфонија. Последње дело, Реквијем, писао је по поруџбини непознатог човека и оно је остало недовршено. Довршио га је његов ученик Франц Зисмајер.

(Paul Flieder, Беч, 1953). Од 1972. до 1978. студирао  политичке науке и германистику. Током студија бавио се новинарством, али радио и као текстописац за рекламне агенције; 1979/80. био драматург у Фестивалској и конгресној кући GmbH у Брегенцу. Од 1980. до 1984. радио у Немачком позоришном удружењу у Келну, као редактор Музичког театра за новине “Немачка позорница”. Био асистент режије код К. Пепелрајтера (C. Pöppelreiter) у Грацу и драматуршки сарадник Г. Фридриха (G. Friedrich) у Немачкој опери у Берлину (1982-83), драматург и референт за штампу у Музичком позоришту у округу Гелзенкирхен (Gelsenkirchen, 1984-1986). Године 1987. добио је државну стипендију у Комичној опери у Берлину, од 1988. ради као слободни редитељ, филмаџија и аутор. По налогу Аустријског министарства за просвету, науку и културу, био је редитељ и консултант на пословима управљања и организовања  Опере у Тирани 1995/96. и 1998/99. Радио је филмске репортаже на Балкану за ORF, ТВ Шпигл и разне штампани медије 1999-2008. Писао је либрета, радио инсценације, сценографије за Немачку оперу у Берлину и Дечји фестивал у Бечу. Аутор је и веома тражене књиге из области привреде чији је назив Ваша штедна књижица у опасности. Најзначајније режије: Вагнеров Холанђанин луталица у Атини и Брегенцу, Перголезијева Служавка господарица у Берлину, Моцартов Дон Ђовани у Улан Батору,  Банској Бистрици, Старој Загори, Брегенцу, Никозији, Тирани, Вердијев Трубадур у Халберштату, Чимарозин Капелник у Берлину, Телеманов Обућар , Глуков Орфеј и Еуридика у Брегенцу, Будимпешти, Ерфурту и Бечу, Бритнов Били Бад иРосинијев Севиљски берберин у Фрајбургу, Росинијева Пепељуга у Хамбургу, Вагнеров Риенци у Линцу, Лехарева Весела удовица у Бечу, Вердијев Фалстаф у Сент Галену и Гисену, Кавалијеве Љубави Аполона и Дафне, Доницетијева Рита, Ротова Два стидљивка - све у Бечу, и многе друге. Заједно са Паулом Хертлом написао оперу Сврака и Парцифал (премијера у Немачкој опери у Берлину). У Српском народном позоришту је режирао праизведбу оперете Војвода од Рајхштата Петра Стојановића, премијерно изведену 20. децембра 2003.

(Marco Parisotto) Рођен у Монтреалу, један од најчувенијих канадских диригената на светским сценама. Од  2000. до 2004. био главни диригент и уметнички директор Шангајског симфонијског оркестра, најстаријег у Кини, а више од једне деценије био музички директор канадског симфонијског оркестра Oshawa Durham. Редован је гост диригент Мексичке филхармоније и чест гост у многим оркестрима широм света. Дириговао је у највећим концертним дворанама Северне и Средње Америке (Њујорк, Монтреал, Торонто, Њу Џерси, Ванкувер, Отава, Толедо, Квебек, Викторија, Луизијана...), Европе (Лондон, Париз, Монте Карло, Тулуз, Бордо, Марсеј, Страсбур, Трст, Београд, Букурешт...) и Азије (Осака, Токио...), најпознатијим симфонијским и националним оркестрима, филхармонијама и операма (Опера у Бордоу, Марсејска опера и Опера Ђузепе Верди у Трсту). Био је победник на седам највећих међународних такмичења, а његова уметничка достигнућа крунисана су 1997. године наградом на Besançon интернационалном такмичењу диригената, чиме је сврстан у светску елиту, уз диригенте као што су Сеиђи Озава, Мишел Пласон и Хесус Лопес Кобос. У импресивној историји тог такмичења, он је први добитник Гран Прија и Награде публике. Друга врхунска признања стекао је на такмичењима Tokyo International у Јапану, Constantin Silvestri у Румунији и Antonio Pedrotti у Италији, а добитник је и више специјалних награда. Познат је по интерпретацијама руских композитора (Чајковски, Шостакович, Стравински...), по дириговању највећих немачких музичких остварења (Штраус, Малер, Вагнер...), по италијанским операма... Чувена су његова енергична извођења опера Кавалерија рустикана Пјетра Маскањија, Отело, Аида и Риголето Ђузепеа Вердија, Тоска и Боеми Ђакома Пучинија. Учио је такође виолину и клавир, а дириговање је усавршавао код еминентних уметника, међу којима су и Леонард Бернштајн, Карло Марија Ђулини, Леонард Слаткин, Јиржи Темирканов... Остварио је велики број снимака за међународне радијске и телевизијске станице и компакт дискове.