| |
 |
| |
ПЕВАЧКА И ГЛУМАЧКА УБЕДЉИВОСТ
/.../ Солдатовић је себи поставио задатак да комплетну радњу једног од најпопуларнијих остварења тзв. “железног” репертоара постави у отворен простор, зеленило паркова, улице које се помичу пред очима публике, покретне живе зидове (играју их статисти обучени у пелерине – кукуљице) који осим драматуршке, имају и функцију бржег и ефикаснијег тока и промене збивања. Одличног сарадника имао је у сценографу Далибору Тобџићу. Тим сликовитим зеленим амбијентима добро коренспондирају примерени ренесансни костими Мирјане Стојановић-Маурич, као и одећа балетских играча – нимфи и сатира (кореограф Лиана Дорина Јанку), који у првој слици граде почетну “окамењену” слику, “замрзнути” кадар раскалашне забаве у кући Војводе. Тумачи га млади Саша Петровић, који је свој лепи таленат и богат вокални потенцијал већ потврдио високим наградама на међународним певачким такмичењима и неколиким главним улогама на сцени Опере Српског народног позоришта, што му прогнозира успешну каријеру. /.../ Главну женску улогу, нежну и невину Ђилду, којој је, као и осталим ликовима, својствен дуализам, двојство карактера, вокално изненађујуће зрело остварила Данијела Јовановић, која све успешније осваја водећи сопрански фах (Розина, Адина, Виолета). Дугим дахом, топло и осећајно вајала је бравурозно наглашене арије своје партије (као и дуете с Риголетом и Војводом), без проблема издржавајући тонове, сигурна у колоратурама и висинама, све време потврђујући да јој та рола пристаје и као у основи лирском гласу, тако и у глумачком аспекту.
Лепу сестру најамљеног убице Спарафучила (кога је вокално и сценски, са себи својственим глумачким “штосовима”, моћно донео бас Бранислав Јатић) тумачила је глумачки уверљиво и визуелно атрактивно, подругљива у одговарању Војводи (у изражајном квартету у трећем чину) Марина Павловић-Бараћ, а трагични лик грофа Монтеронеа, убедљив у свом осветничком расположењу, Миодраг Милановић. Похвално је што су епизодне улоге (уз искусне Сашу Ковачића и Игора Ксионжика) поверене још студентима, од којих се импозантним бас-баритоном и појавом издвојио, као Гроф Чепрано, Никола Николић, а заобљеним мецосопраном, Жељка Здјелар. Одличне мушке хорове дворјана и завереника у сагласној градацији, изнијансираности, акцентуацији и акцелерацији с оркестром, припремила је диригент хора Весна Кесић-Крсмановић, потврђујући с певачима значајне могућности тог дела нашег оперског ансамбла. Све елементе извођења спојио је искусном диригентском руком и великим уметничким сензибилитетом, диригент Јон Јанку. С израженим смислом за праћење, подржавање и вођење певача и подвлачење драматургије збивања, угледни диригент је, учинио, почев већ од злослутне увертире, да оркестар оствари, такође, изванредне моменте, и то не само у класичној троделној пратњи, него и у пажљивој издиференцираности појединих деоница, посебно у завршној сцени олује, уједињене с дејственим светлосним ефектима.
Марија АДАМОВ
/Дневник, 30. септембар 2003/
У СТИЛУ ЗАНИМЉИВО ОСТВАРЕНИХ РЕЖИЈА
Поставка Риголета Воје Солдатовића је потпуно у маниру његових занимљивих и привлачно остварених режија, које никада нису изневериле укус и наклоност публике. И данас се памти његова Вива ла мама или мјузикл Виолиниста на крову – култна представа Српског народног позоришта, као и Рахмањинов Алеко награђен Медаљом “Пушкин”. Солдатовић је комплетну радњу унутар драматуршког заплета и расплета Риголета сместио у пленер, који је сценограф Далибор Тобџић с романтичним призвуком осмислио као простор парка испред дворца или дворишни део с кафаном. Брзом сменом амбијента, која се догађа пред публиком, остварује се динамизам представе.
Певачка вертикала опере несумњиво је сaм Риголето, изузетно захтевна улога која од баритона изискује ванредно добру певачку припремљеност и зрелост, као и широки дијапазон драмске изражајности. У том смислу је Камил Мара уметник раскошних интерпретативних певачких домета, новосадској публици понудио изванредно изграђен лик. Уз њега је млада Данијела Јовановић својим колоратурним сопраном лик Ђилде извајала драмски суптилно, а певачки сигурно.
/.../ Уз поменуте певаче, квалитету представе која плени лепотом музике и певљивим мелодијама, допринели су познати оперски гласови Бранислава Јатића, Саше Ковачића, Марине Павловић-Бараћ, Весне Поповић и других. Хор је био изузетно припремљен, а оркестар вођен руком Јона Јанкуа, у духу Вердијеве партитуре звучао је као својеврстан коментатор сценских збивањња. Естетски обликовани костими Мирјане Стојановић-Маурич допринели су стилском профилисању епохе.
Снежана СУБИЋ
/ТВ Нови Сад, Новосадске разгледнице, 28. септембар 2003./
КАМИЛ МАРА КАО РИГОЛЕТО
Разумљиво је што је улога специфичног, чак у неку руку, абнормалног људског, али у суштини и једног од најхуманијих Вердијевих ликова, партија дворске будале Риголета, стожер истоимене опере, животни сан сваког баритона, врхунац репертоара за овај фах. Поред широког распона вокалне палете, она осим певачке зрелости захтева и огроман дијапазон осећајности. С пуно изражајности, психолошких пауза и валера, тумачио ју је, на врхунцу уметничке зрелости, одличан гост из Румуније, Камил Мара. У раскошној скали стања, од сарказма, преко скривене, а потом и отворене мржње, према раскалашним дворјанима и војводи, од огромне, повређене родитељске љубави до незаустављиве, слепе жеље за осветом, Мара је свог Риголета довео до потресног, класицистички трагичног краја, и самог погођеног судбинском клетвом, врхунац достигавши у другом чину, сцени која снажно уједињује прикривени немир, фуриозни гнев и потресну молбу, сличан раздирући бол приказавши и на крају опере, с мртвом Ђилдом у рукама.
ПРЕМИЈЕРА РИГОЛЕТА
/.../ Управо због те вишеслојности музичког значења, опера као што је Риголето представља велики испит за извођаче, а нарочито за тумача најсложеније – насловне улоге. На премијери 27. септембра то је било за нас потпуно ново име: Камил Мара. Одличан румунски бас-баритон раскошног гласа велике изражајне моћи, био је откровење, захваљујући коме је публика могла да доживи ово ремек-дело у пуном сјају. Понесени његовом потресном, психолошки изнијансираном креацијом дворске луде и брижног оца, којег раздиру супротстављена осећања љубави и мржње, и остали солисти потрудили су се да му буду равноправни партнери. Посебно истичемо допринос Данијеле Јовановић, младе сопранисткиње која се последњих година налази у сталном успону и сазревању, а сада је низу остварених улога додала и Ђилду. Њена лепа појава и високи вокално-интерпретативни квалитети, који у потпуности одговарају захтевима партије Ђилде, пружили су публици тренутке уживања не само у чувеној арији у другој слици, већ и у лепо избалансираним и изражајним дуетима с Риголетом и Војводом од Мантове. Тенор Саша Петровић имао је на овој премијери тежак терет одговорности да пред својом публиком оправда недавно освојену И награду на Међународном такмичењу у Трогиру. Иако без сумње технички влада изузетно захтевном ролом Војводе (у шта смо се уверили на претпремијери), он је овога пута био помало гласовно стегнут. Одличну улогу остварио је Бранислав Јатић као бандит Спарафучиле: овога пута интонативно потпуно стабилан и гласовно моћан, пластично и оригинално употпуњујући занимљиву вокалну линију свог јунака низом одговарајућих глумачких "цака". Миодраг Милановић, као гроф Монтероне, био је изузетно упечатљив, а од осталих солиста истакли су се Жељка Здјелар као Ђована и Никола Николић који је успешно дебитовао улогом грофа Чепрана. Мадалена у тумачењу Марине Павловић-Бараћ била је визуелно привлачна и допринела је живости драмског заплета.
Посебне похвале упућујемо мушком хорском ансамблу који је припремила Весна Кесић-Крсмановић. Ритмички прецизни, у изговору и акцентуацији јасни и динамички изнијансирани, они су у свим сценама давали потребан звучни колорит и значајно допринели општем добром утиску. Оркестар је будно и спретно пратио искусну руку диригента Јанкуа, који је оптимално одабраним темпима зналачки истакнуо карактер свеке нумере, повезујући их у компактну целину.
/.../ Тон раскоши свему томе давали су костими Мирјане Стојановић-Маурич и допадљива кореографија плесних тачака у I чину (Лиана Дорина Јанку) које су поред балетског ансамбла изводили и хористи. Риголето је иначе опера које од сезоне 1995/96. није било на репертоару, а по атрактивности и провереним музичко-сценским квалитетима, односно по значају у целокупној историји опере, свакако заслужује да поново постане део понуде на којој ће стасавати нове генерације певача, али и оперске публке.
Олена ПУШКАШ /Радио Нови Сад/ |
|
|
|
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
 "uvecaj sliku")
