(Vincenzo Bellini, Катанија, 1801 - Puteaux крај Париза 1835) - Нежна, једноставна, изразито лирска музика прави је одраз сензибилне природе овог младог Сицилијанца. Иако није поседовао узаврелост и блештавило својих нешто старијих савременика Росинија и Доницетија, а ни њихову брзину и лакоћу компоновања, Белинијеве опере (друго готово и није писао) ни у ком случају нису претерано чезнутљиве и без драмске снаге, нити му је хармонија увек тако конвенционална као што се каткада мисли. Његове мелодије, иза којих се крије моцартовска чистоћа, обојене су чулном романтиком; дивио им се Шопен, па чак и – што би се најмање могло очекивати – Вагнер. Како Белинијева дела својим изузетно тешким, али и захвалним деоницама захтевају врхунске интерпрете (нарочито високе тенорске деонице, написане за Рубинија, представљају данас камен кушње и за најбоље теноре) – чешће их сусрећемо на плочама него у позоришту. Неки италијански племић материјално му је омогућио студиј на Конзерваторијуму у Напуљу. Ту је имао срећу да му прву оперу, коју су извели колеге студенти, чује врло утицајни Барбаи, импресарио неколико оперских кућа укључујући Сан Карло у Напуљу и миланску Скалу. Младом композитору наручено је једно дело за напуљско позориште и, када је њиме испунио очекивања, позвали су га да напише оперу Гусар за Скалу. Својим складним и природним третирањем људског гласа, што је била реакција на сувише кићен стил који је тада превладавао, та је опера постигла велик успех и убрзо продрла у друге европске градове. Године 1831. у Милану су му изведена два ремек-дела – опере Месечарка и Норма. Прва је сентиментални, идилични комад у којем бриљира лирски сопран, а у другој – удружени су патос и узвишеност. По Росинијевој препоруци позван је да за Париз напише оперу Пуританци, са псеудоповесним садржајем. Иако оптерећени слабим либретом, Пуританци, поред знатно вештије инструментације, својим ширим хоризонтима наговешћују развој који је на жалост, угушен у зачетку Белинијевом смрћу у 34. години живота. Лионел САЛТЕР, Водич кроз класичну глазбу

Музика Норме у којој је најизразитије представљен италијански белканто, блешти својом прекрасном мелодичношћу, засићеном лириком и дубоком душевношћу. Поред тога, Белини у овој опери постиже изузетно јаку драматску напрегнутост и разоткрива снажну стваралачку индивидуалност, те највидљивије истиче оно што је најлепше у његовом стилу: субјективно оцртавање музичких ликова које пре свега постиже карактером мелодије у њиховим партијама, припремљеним конфликтима и широко коришћеним могућностима које пружају масовне сцене. Такође карактеристична црта опере која се разликује од других остварења, јесу широко развијени драмски речитативи, мелодијски адекватни садржају текста, чија оркестарска пратња, кроз различите нумере и смену музичких сцена, добија бројне украсе. Исто тако низање арија и дуета који нуде захвалне певачке задатке, заслужује посебно поштовање, а хор у веома вешто обликованим сценама, добија колорит и остварује адекватно супротно дејство. Управо реализацијом својих дубоких и мајсторски коришћених хорских партија, Белини даје прави образац у италијанској опери прве половине XIX века. Врхунска тачка не само ове слике, већ и целе опере, па чак и комплетног Белинијевог опуса, је чувена арија Каста дива (молитва Норме – Непорочна богињо). Ова арија, једна је од најлепших у италијанском оперском стваралаштву, прожета изузетном финоћом и поетичношћу, написана је с дубоким познавањем људских осећања, у блиставом виртуозном белканто стилу. Била је и остаје омиљена арија свих сопрана – од првог тумача улоге Норме, Ђудите Паста, до данас.