(Vincenzo Bellini, Catania, 1801-Puteaux kraj Pariza 1835) Nežna, jednostavna, izrazito lirska muzika pravi je odraz senzibilne prirode ovog mladog Sicilijanca. Iako nije posedovao uzavrelost i bleštavilo svojih nešto starijih savremenika Rosinija i Donicetija, a ni njihovu brzinu i lakoću komponovanja, Belinijeve opere (drugo gotovo i nije pisao) ni u kom slučaju nisu preterano čeznutljive i bez dramske snage, niti mu je harmonija uvek tako konvencionalna kao što se katkada misli. Njegove melodije, iza kojih se krije mocartovska čistoća, obojene su čulnom romantikom; divio im se Šopen, pa čak i - što bi se najmanje moglo očekivati - Vagner. Kako Belinijeva dela svojim izuzetno teškim, ali i zahvalnim deonicama zahtevaju vrhunske interprete (naročito visoke tenorske deonice, napisane za Rubinija, predstavljaju danas kamen kušnje i za najbolje tenore) - češće ih susrećemo na pločama nego u pozorištu. Neki italijanski plemić materijalno mu je omogućio studij na Konzervatorijumu u Napulju. Tu je imao sreću da mu prvu operu, koju su izveli kolege studenti, čuje vrlo uticajni Barbai, impresario nekoliko operskih kuća uključujući San Karlo u Napulju i milansku Skalu. Mladom kompozitoru naručeno je jedno delo za napuljsko pozorište i, kada je njime ispunio očekivanja, pozvali su ga da napiše operu Gusar za Skalu. Svojim skladnim i prirodnim tretiranjem ljudskog glasa, što je bila reakcija na suviše kićen stil koji je tada prevladavao, ta je opera postigla velik uspeh i ubrzo prodrla u druge evropske gradove. Godine 1831. u Milanu su mu izvedena dva remek-dela - opere Mesečarka i Norma. Prva je sentimentalni, idilični komad u kojem briljira lirski sopran, a u drugoj - udruženi su patos i uzvišenost. Po Rosinijevoj preporuci pozvan je da za Pariz napiše operu Puritanci, sa pseudopovesnim sadržajem. Iako opterećeni slabim libretom, Puritanci, pored znatno veštije instrumentacije, svojim širim horizontima nagovešćuju razvoj koji je na žalost, ugušen u začetku Belinijevom smrću u 34. godini života. Lionel SALTER, Vodič kroz klasičnu glazbu

Muzika Norme u kojoj je najizrazitije predstavljen italijanski belkanto, blešti svojom prekrasnom melodičnošću, zasićenom lirikom i dubokom duševnošću. Pored toga, Belini u ovoj operi postiže izuzetno jaku dramatsku napregnutost i razotkriva snažnu stvaralačku individualnost, te najvidljivije ističe ono što je najlepše u njegovom stilu: subjektivno ocrtavanje muzičkih likova koje pre svega postiže karakterom melodije u njihovim partijama, pripremljenim konfliktima i široko korišćenim mogućnostima koje pružaju masovne scene. Takođe karakteristična crta opere koja se razlikuje od drugih ostvarenja, jesu široko razvijeni dramski rečitativi, melodijski adekvatni sadržaju teksta, čija orkestarska pratnja, kroz različite numere i smenu muzičkih scena, dobija brojne ukrase. Isto tako nizanje arija i dueta koji nude zahvalne pevačke zadatke, zaslužuje posebno poštovanje, a hor u veoma vešto oblikovanim scenama, dobija kolorit i ostvaruje adekvatno suprotno dejstvo. Upravo realizacijom svojih dubokih i majstorski korišćenih horskih partija, Belini daje pravi obrazac u italijanskoj operi prve polovine XIX veka. Vrhunska tačka ne samo ove slike, već i cele opere, pa čak i kompletnog Belinijevog opusa, je čuvena arija Kasta diva (molitva Norme - Neporočna boginjo). Ova arija, jedna je od najlepših u italijanskom operskom stvaralaštvu, prožeta izuzetnom finoćom i poetičnošću, napisana je s dubokim poznavanjem ljudskih osećanja, u blistavom virtuoznom belkanto stilu. Bila je i ostaje omiljena arija svih soprana - od prvog tumača uloge Norme, Đudite Pasta, do danas.