НАГРАДА "ПРЕДРАГ ПЕЂА ТОМАНОВИЋ"
Награда "Предраг Пеђа Томановић" коју додељује истоимена Задужбина, чији су оснивачи родитељи Милена и Милорад Томановић, уручује се сваке године 17. јануара на дан рођења "младог, великог глумца".
Жири у саставу: Зоран Р. Поповић, позоришни критичар, Миодраг Петровић, глумац и Весна Крчмар, професор и театролог донео је одлуку да се Награда "Предраг Пеђа Томановић" за најбоље глумачко остварење глумца Српског народног позоришта у току минуле 2007. године додели ГОРДАНИ ЈОШИЋ-ГАЈИН за улогу Марте у представи Неспоразум у режији Радослава Миленковића, премијерно изведене 7. децембра 2007.
Најбољи дипломирани студент глуме на српском језику Академије уметности у Новом Саду је СРЂАН СЕКУЛИЋ (9.43), класа професора Михајла Јанкетића.
  ГОРДАНА ЈОШИЋ -ГАЈИН
Дипломирала глуму на Академији уметности у Новом Саду 1988. у класи професора Боре Драшковића, представом ГАЛЕБ А. П. Чехова, која је рађена у сарадњи Академије уметности и Српског народног позоришта, играна на Поповици. Ту је остварила запажену улогу НИНЕ, а представу су потписали – професор Боро Драшковић и асистенти Харис Пашовић и Никита Миливојевић.



У Српском народном позоришту је од 1989. године, где је остварила следеће улоге:
ПЕГИ ПЕТЕРС – Роман о Лондону, режија Стево Жигон
МИЛЕСА – Три чекића (о српу да и не говоримо), режија Егон Савин
ЛИСЈЕН ВАТЛЕН – Магарац, режија Жељко Орешковић
ГЛУМИЦА – Нови Сад ил никад, режија Радослав Дорић
ВАРВАРА – Јегор Буличов, режија Душан Јовановић
РЕГАНА – Краљ Лир, режија Љубиша Ристић
ХОРДА – Козодер у акцији, режија Ратко Радивојевић
ЖЕНЕВЈЕВ ОД  БРАБАНТЕ (балет) – режија Нада Кокотовић
ЈАСМИНКА КАРАМАРКОВИЋ – Чекајући Фортинбраса, режија Владимир Лазић
ГЕРСИСТРАТА – Жене у народној скупштини, режија Зоран Ратковић
ХОДЛ – Виолиниста на крову, режија Воја Солдатовић
ИРЕНА – Кад би Сомбор био Холивуд, режија Радослав Дорић
ИЛЕЈН ХАРПЕР –Арсеник и старе  чипке, режија Радослав Дорић
МАША – Три сестре, режија Љубосав Мајера
МЕ – Мачка на усијаном лименом крову, режија Љубосав Мајера
ДР. КАТИЋ – Сабирни центар, режија Љубосав Мајера
ВЕРА – Cuba libre, режија Кокан Младеновић
ЛАУРА- Дундо Мароје, режија Радослав Миленковић
ВЕРА -  Живот у гробу, режија Срђан Радаковић
НАТАЛИЈА ДМИТРИЈЕВНА – Ујкин сан, режија Егон Савин
ХЕРМИОНА – Расправа, режија  Слађана Килибарда
МАРТА – Неспоразум,  режија Радослав Миленковић

Представе у другим позориштима:
ЛИВИЈА АНТОНИЈА – Аретеј, режија Душан Јовановић
ГОНЕРИЛА – Краљ Лир, режија Карен Џонсон
МАРЏОРИ – Крајности, режија Александар Гајин

Улога КРСТИЊЕ у филму У ИМЕ НАРОДА, режија Живко Николић,
улога конобарице у филму МЕМО, режија М. Јовановић.
Неколико ТВ и радио драма РТВ Нови Сад.
Досадашњи добитници Награде "Предраг Пеђа Томановић":
До сада су награђени: Александар Гајин за улогу Ђоке у представи Сумњиво лице Б. Нушића у режији Дејана Мијача 1996, Борис Исаковић за улогу Алексеја у представи Мурлин Мурло Николаја Кољаде у режији Радослава Миленовића 1997, Јасна Ђуричић за улогу Мице у представи Мрешћење шарана Александра Поповића у режији Егона Савина 1998, Срђан Тимаров за улогу Лућиа, племића ветропира у представи Мера за меру Вилијама Шекспира у режији Дејана Мијача 1999, Борис Исаковић за улогу Анђела у представи Мера за меру Вилијама Шекспира у режији Дејана Мијача 2000, Југослав Крајнов за улогу Пушкина у представи Евгеније Оњегин А. С. Пушкина у адаптацији и режији Бранка Плеше 2001, Нада Шаргин и Арон Балаж у представи Право на Руса Угљеше Шајтинца у режији Оливере Ђорђевић 2002, Јована Стипић је награђена за улогу Жаклине у представи Наказе Богдана Шпањевића у режији Немање Петроњеa и Славица Бајчета за улогу у представи Раванград Ђорђа Лебовића у режији Дејана Мијача 2003; Владимир Ћирковић за улогу Војцека у истоименој представи Георга Бихнера у режији Боре Драшковића 2004, Југослав Крајнов за улогу Илије у представи Тужна комедија (према Обломову И. А. Гончарова) у драматизацији режији Егона Савина 2005, Драгиња Вогањац за улогу Петруњеле у представи Дундо Мароје Марина Држића у режији Радослава Миленковића 2006, Гордана Ђурђевић-Димић за улогу Марије Александровне Москаљове у представи Ујкин сан Ф. М. Достојевског у драматизацији и режији Егона Савина 2006. године.

Досадашњи награђени студенти: Радмила Томовић 1996, Душка Кукољ 1997, Југослав Крајнов 1998, Милован Филиповић 1999, Дамир Тодоровић 2000, Софија Белић 2001. Године 2002. и 2003. године награда најбољем дипломираном студенту није додељена. Године 2004. најбољи дипломирани студент глуме био је Дејан Средојевић, 2005. Маја Цимеша, а 2006. Славица Вучетић.

Уручење Награде "Предраг Пеђа Томановић" биће у четвртак, 17. јануара 2008. у 19.30  пре почетка представе ЗВЕРИЊАК  на Сцени "Пера Добриновић".
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ НАГРАДЕ "ПРЕДРАГ ПЕЂА ТОМАНОВИЋ" ЗА 2007. год.

Позориште је једна од оних тачака у овом свету где је могуће бити срећан, пише Албер Ками; а и у наше последње време, срећа је "једно веома нарочито стање". У добу у коме се уметност тумачи као "активан чинилац друштвене стварности" а дело те уметности као "друштвени производ", позориште се још интерпретира кроз причу о потезу и "лепој слици", о савршенству гестуалног, визуелног и музичког, о јединству звука, стила и ритма. Из круга стварносне, материјализоване помаме, позориште враћа у саму бит, загубљени прасмисао, међу ствари и сада важне, и данас постојане, у покушају да се нађе прамотив приче, света, људи; и баш ту, глума, "мимичар пролазног", који се креће само у привидном (а стварнијем), заговара постартоовски сан да се још може поправити, оздравити живот. У наизглед повезаним световима раздвојених људи, позориште остаје место заједништва, удруженог мишљења, мисија пре-познавања и путовање у реалност. На начин који није само забава и заборав, театар отвара поља истине и фасцинације, успоставља различит свет који човека уозбиљи, даје моћ да се види даље и више од оног што се сагледава у брзој, површној свакодневици. У позоришту се непрекидно постављају питања: шта је позориште? Шта је глума? Где почиње /престаје позориште, где престаје/почиње оно што га окружује? Шта је истинитије - оно опипљиво или имагинарно (да ли то из стварности израста имагинација или из имагинације стварност?)?
Са оваквим уверењима и питањима, жири у саставу: Весна Крчмар, Миодраг Петровић и Зоран Р. Поповић доноси једногласну одлуку да се награда "Предраг Пеђа Томановић" најбољем глумцу за остварење у Српском народном позоришту у Новом Саду у 2007. години додели ГОРДАНИ ЈОШИЋ-ГАЈИН за улогу Марте у представи Неспоразум Албера Камија у режији Радослава Миленковића.
Сматра се "да је позориште свет илузија", бележи Ками. "Томе не треба веровати". Позориште је "поприште истине"; "ако хоћете да живите у истини, за то вам треба позоришта игра". Какву нам то истину доноси данас Камијево позориште, његов модерни човек (кога назива "блудним, циничним монструмом"), какво значење/снагу добијају идеја о апсурду и идеја револта? Писац као да подсећа на (текуће) стање ствари: апсурд, "једновремено тако очигледан и тако тежак за покоравање" враћен је (још више?) у човеков живот где "проналази своју домовину", заборавивши "једном научену наду" човек се враћа свету непознатог "нечег" са својом побуном, оштроумношћу, "пакао садашњег, то је, коначно, његово краљевство". Неспоразум, камијевском дубином опомиње да "проблеми изнова запоседају своју оштрину". У само средиште постављена је Марта (у изузетном мишљењу и игрању Гордане Јошић-Гајин), а у њеном људском срцу-бићу "бедно и величанствено уточиште" духовних сукоба: "обновити грађевину идеја и облика по својој мери" или подржати "болну и чудесну опкладу апсурда", то је трагични усуд и избор савремене хероине.
Радослав Миленковић уводи у "свет после свега тако нерасположен и натмурен", усред догађаја живота где су ствари одавно рђаво почеле, међу чудне-праве речи и људе удаљене и саме, који заборављају и не препознају, који су се одвикли да воле, у земљу загушљиву и без светлости, где је кишно време и слабе вести. У редитељском виђењу шире се постављају (и новија) значења слободе у различитим контекстима, питања етичности индивидуалне, слободне егзистенције и слободе избора, смисао духовних вредности, појединачних, интимних потеза и хтења, љубави и веровања (што је опет веза са срцем). Штавише, додирује се "дијалектика прелазног периода из ниоткуда никуда", сложеним развојем чудовито-људске посебности Марте указује се појединац садашњости, потпуно дезоријентисан, опсесиван због слике света коју затиче око себе/у себи, свиреп и без осећања кривице пред још свирепијим животом.
И реч, и последње ћутање, и држање тела, и положај руку, и начин на који носи црну хаљину, све то Гордана Јошић-Гајин претвара у знак са причом, додајући својој појавности, радњи, опскуран сценски-људски колорит. Марта је далека и своја, страна према свему што није њена мисао и намера, толико чврста да то није за њене године, сигурнa (и у злочину) да зна шта хоће, увек јасна (сваки неспоразум немогућ!); са другачијом представом о људском срцу, она наступа благонаклоно равнодушна, ничим што би личило на присност, носећи тврдо своју - несрећу једне кћери. Али, док освешћује затворену интиму своје јунакиње, испод површног, изјавног, иза постојаности завереничке аскезе, глумица гради вибрантну емотивну студију са безброј визура. Раздраженост пред затвореним видицима и тегобним животом, нестрпљивост за забит у којој јесте, и решеност и неодлучност, све то неподношљиво пробија, порицање (а дозивање) среће, повлачење, скривање, плаховитост, презир, спајају се у тихи вапај за спасењем из замке живота. Свет окренут ка људима сужава се и шири према интими, у чију се таму понире без краја.
Непосредан, узбуђујући посредник између стварности драмског текста и гледаоца, и овога пута је живо лице глумца. Са лица Марте Гордане Јошић-Гајин, страшне лепоте и изражајности, чита се појмовник жудње и изневерености, преостале људскости. Док поглед стреми за недогледном топографијом жељеног боравишта, а мисао пита има ли дома (јер овде није), лице уморно од сањарија казује журбу да се нађе удаљена земља, тамо где песак пржи ноге и сунце прождире све, место где се још може осетити велика слобода и скупоцени мир; а оно за чим се жуди, за шта вреди смрвити све (?), једино је осетљиво људско. И док преко лица као да прелазе сенке предела светлости и спокоја, бива упоредо јасно да за раздаљине нема лека, да тамо куда би се могло отићи Бог не стиже. У исто време, траг покрета оставља заводљив кореодрамски цртеж (управо покретима и телом исказује се и тумачи срце, упућује Ками). У распону између Мартине побуне и предаје, варке и сазнања, игра се и зов бића и узбуна душе, и чежња за морем и љубављу, али и одрицање од свега, она мучна исходна мисао да су (лепе) речи празне и све је таштина, да нечији бол неће достићи "величину неправде која се чини човеку", да је једино известан прелазак из сопственог сан у сан без снова, да лишен свог места на земљи човек остаје одбачен међу својим жељама и злочинима, без помирења. Уз све то, плес босих стопала (као говор босе душе) дописује загонетан знаковник: у њему је опет варка, трен између немогућег скитања и нестајања.
Под сводовима позоришних здања, међу декором, "тумара нека врста врлине уметности и заслепљености", закључује Албер Ками. Ту је сачувана "чврста ведрина", и она глумца Предрага Томановића. Са том врстом врлине и ведрине, глумица Гордана Јошић-Гајин игра своју игру пре-познавања. Позоришта, себе.
11. јануара 2008. године
Зоран Р. Поповић