Драма Српског народног позоришта ову сезону почела је с пробама нове представе “Авети” Хенрика Ибзена, у режији Ксеније Крнајски, чија премијера се очекује половином октобра на Камерној сцени.
Јуче је на окупу била глумачка екипа ове представе у којој су наша истакнута глумица Ксенија Мартинов-Павловић, у улози Госпође Хелене Алвинг, и млади глумци Игор Павловић који игра њеног сина Освалда Алвинга, Владимир Ћирковић у улози Пастора Мандерса, Срђан Секулић као Столар Енгстранд и Александра Крнајски којој је поверена улога Регине Енгстранд.
Наравно, када је у питању Ибзен, неминовно је да се већ на првим читајућим пробама поведе разговор о психолошким нијансама ликова, сложеним односима међу њима, мотивацији и поступцима, па је тако било и у овом другом сусрету редитељке, која са Светиславом Јовановим потписује и адаптацију, и глумаца који играју у овом ретко извођеном комаду код нас.
- Директор Драме Српског народног позоришта Душан Петровић се одлучио за овај комад, а добар повод за то био је што је, као по неком немачком рецепту, хтео да одређену представу у репертоару посвети глумцима у свом ансамблу и њиховим потребама, како раде немачки управници позоришта - каже за наш лист редитељка ове представе Ксенија Крнајски. - Хтео је да, практично, у једној представи обједини Ксенију Мартинов-Павловић која одлази у пензију, и Игора Павловића који је тек дошао у ансамбл, да то буде испраћај и дочек глумаца. То је био непосредан повод за овај комад, који је врло значајан, али прилично код нас непознат и мало игран.
Онда је уследио позив из СНП - а да Ксенија Крнајски режира тај комад, с предлогом да се ради, како она примећује, по старом рецепту “класика на нов начин”, а будући да је већ по њему у овој кући режирала Стеријину “Покондирену тикву”, претпостављало се да је то за њу тек као наставак рада, али овог пута са Ибзеном. Како ће тај нови начин изгледати, и шта ће се наћи у првом плану, Ксенија Крнајски објашњава:
- Мислим да би то, просто, требало да буде преиспитивање одређених личности у односу на тренутак у којем живе. Ово је комад, по мени, о прокоцканим могућностима. Авети код нас, претпостављам чак и у оригиналној ибзеновској причи, нису људи, него наше емоције, потребе и жеље, које гурамо под тепих, неке тајне о којима се не прича, а које би нас одвеле негде где нисмо. Зато мислим да је ова представа одређена врста суочавања са нама самима, у нашем, данашњем тренутку, и због тога смо текст очистили од свих прича из епохе, неких “пасе” дијалога, моралисања, и оголили га, да пробамо да испричамо причу о данашњем свету, у којем пристајемо на медиокритете, и у којем, практично, срећа за нас значи само сигурност. О томе говори овај комад и то је оно што је за мене најсавременије и најактуелније у вези с њим. Јако се изненадите када прочитате неке ствари које су написане крајем 19. века, из неког потпуно другог бекграунда, и схватите како данас паклено одзвањају.
Одлучујући се за сведену, кабаретско - брехтовску форму, музички врло изражену, Ксенија Крнајски је изразила наду да ће Владимир Петричевић направити врло занимљиве сонгове који ће пратити причу, очекујући да ће музика бити шести лик у комаду. Међу осталим сарадницима на овој представи су сценограф Дејан Пантелић, а костимограф је Марина Сремац. Скице су јако занимљиве, помиње Ксенија Крнајски и додаје да би све требало да се дешава у клаустрофобичном простору једне норвешке квази стаклене баште, која јесте и стаклена башта, али и чистилиште у истом тренутку.
Н. ПЕЈЧИЋ, ДНЕВНИК, 5.09.2006.